Живот као витални интерес

Поштовани предсједниче

Пишем Вам ово писмо и јавно је, јер је и функција коју обављате јавна, а ја не тражим нити пишем ништа скривено ни од Вас ни од јавности. Нисам неки зналац у писању, па ни у писању писама. Једном сам написао отворено, и то Вашем сину, када се женио, а једном и затворено приватно, право писмо. У оба сам рекао оно што ми је на срцу и души, и ни једно није ништа промјенило. Кад сад размислим, ја изгледа највише пишем члановима породице Додик…
Овај увод вам пишем да знате са ким имате посла, а морам додати још, да ме боље разумијете.
Ја маргиналац, син борца преживјелог, но не задуго, мајке радника у приватном сектору, унук пензионера половично живих. Очајан студент, још гори ђак, незапослен, неожењен.
Нисам члан ни једне партије, нисам чак ни симпатизер. Никада нисам гласао, ни за Вас ни против Вас, ни за ове друге ни против њих. Своје право да бирам ја успјешно не користим више од десет година. Не плаћа ме ни Сорош, ни Аденауер, ни НЕД, нисам дио обојених револуција. Нећу да штрајкујем глађу, да кампујем, a ни да се самозапалим.
Бити дио неке партије у овом друштву нема смисла, можда је то било другачије када си уласком у партију био дио исте групе са људима попут покојног Николе Кољевића, Алексе Бухе, Ненада Кецмановића. Била би и част а и задовољство,слушати те људе научити нешто од оних који су имали живот и прије бављења политком, оних који имају или су имали и знање и звање. Данас са силним снигидунумцима, синергијцима, вубовцима, апеироновицма то нема смисла ни за кога ко држи до себе.

Но да се вратим на тему. Не пишем Вам јер нешто тражим од Вас, а није да ми не треба много тога. Не пишем Вам ни због неког свог ближњег.
Пишем Вам због једне сасвим животне ствари, борбе за права на живот.
Не знам читате ли новине и гледате ли телевизију? Има тамо и других тема осим онога што сте Ви рекли и што су рекли они који су против Вас. Можда нисте примјетили да свако мало „наши пријатељи“ додијеле нови број за донације обољелим од ријетких и тешких болести. Тако стално имамо пред очима малог Радомира Орашанина, Теу Мусић, Теодору Милић и тако сваки дан, сваке седмице, мјесеца, већ годинама, име за именом…

Није њих брига колики сте Ви Србин, који број ципела носите. Не занима их ни шта слушате ни шта пјевате, ни кога волите, а кога не. О вашем предратном, ратном и поратном богатству, злату, вилама, становима и кредитима, воћу…
Да ли вам је неки град дражи мање или више, да ли вас подсјећа на ово или оно. Нисте ви ту да попуњавате споменар нити сте старлета о којој морамо све знати. Ви вашу потребу за медијском пажњом можете задовољавати на друге начине, има фарми, парова, и превише…
Овако у овом ријалитију који се зове „живот смртника“ у данима када је исплата плата и пензија пролонгирана, када се живот своди на друштвену мрежу и на тв, прије и послије вашег шоуа у 19, 19,30 у 23 или када већ све има дневник излази „донирајте и спасите живот“, „позовите број да помогнемо“ малом, малој, „уплату можете извршити“… Потом слиједи да смо ми стабилни да живимо боље него они у Федерацији, да смо мање дужни од оних у САД и да се боље живи а мање ради него на Западу.

За то вријеме пензионери чекају пензије, ратари подстицаје, обољели изградњу болнице, поплављени насип, студенти домове, а јавне кухиње храну и мање корисника.

Ужасавам се ја и од ових што Вас нападају. Свака закрпа би да буде револуционар и политичар. Разумијем ја Вас није лако борити се стално са оптужбама са клеветама, а кажете да сте душеван човјек да Вас то погађа, наравно кога и неби. Сагласан сам са Вама да треба да их тужите и да све доказују на суду и они и Ви. Само ако ви добијете, размислите шта ћете са тим новцем. Да ли је боље да направите фешту у Бањалуци и да частите људе пивом и месом или да дате овој дјеци и људима за лијечење?

Себе зовете Бајом и великим Србином. Било би дивно када би физичка величина била реципрочна стању духа. Стално понављате да сте богати, па будите велики и галантни и покажите хуманост, тако будите велики човјек, када сте већ велики Србин. Да сте велики предсједник Република би имала фонд за лијечење, ако не свих људи онда барем све дјеце са најтежим обољењима.

То је интерес витани, а нико га не штити, нико га не потеже. За коју то нацију осим наше, живот није највећа вриједност. Зар без здраве популације има радне снаге, а зар без радне снаге има развоја?

Друштво којем ово није суштина и витални и национални интерес, не заслужује ни да се зове друштвом. Тамо гдје је одрођена и тобожња елита постала сврха себи самој, људима попут мене и мени сличних је и мјесто на маргинама. Ми смо та граница и те генерације које сте помјерали и гурали живећи наше животе, док ми чекамо, но мислим да сте све ближи крају папира.

Искрено

Марко Шука