Сусрет прве и друге Европе
Недавно је на адресу наше породичне куће стигла разгледница из Цариграда. Послао ју је путник намјерник који је наишао кроз наше мјесто, набасао на кафић у којем ради мој брат и захваљујући његовој отворености и несебичности нашао туш, вечеру и преноћиште. Разговарао сам са њим тада, вјерујући његовим ријечима да пјешачи да види Европу, да је изабрао Истанбул јер је то спона са Азијом. Чак сам и снимио нешто као интервју и планирао да то објавим на радију гдје сам волонтирао.
Разгледница ме је нагнала да размишљам и да потражим снимак тог разговора. Иако сам размишљао да напишем нешто у виду радио репортаже мада томе нисам вјешт, имао сам прилику да пробам пошто смо имали ту слободу да радимо опуштено, то је ваљда тако када те не плаћају. Мислио сам да преведем и снимим превод са колегама, да представимо њега и његов необични пут. Разговор ипак није објављен, дијелом због моје лијености да то исправљам и монтирам, па да преводим, јер смо разговарали нешто на енглеском а нешто на српском, због његове жеље да користи српски кад год разумије питање, а ни прича ми се није учинила занимљивом и довољно вриједном времена и труда. Испоставило се да је моја тадашња лијеност била корисна јер сам када је стигла разгледница потражио блог и сазнао разлоге путовања, које је нама прећутао. Још једном сам поновио лекцију о лицемјерности разних типова који овуда шпартају продајући нам м.. за бубреге.
Рекао ми је да је из околине Бордоа кренуо да пјешачи до Турске, тачније до Истанбула. На пут је кренуо у јануару, а са мном је разговарао некад пред Видовдан. Студирао је енглески и руски, био је на размјени студената у Енглеској, путовао у Русију, годину учио шпански у Гранади. Са своје двадесет и три године обишао је велики дио Европе, говори више језика, разумје и наш. На пут је кренуо сам, јер нико од пријатеља није желио са њим. Питао сам га зашто иде и шта зна о Балкану, југословенским земљама и на крају о Турској, а одговор је био: „О Турској не знам много. Кренуо сам на пут са сазнањима које сам покупио из медија. Знам нешто историју Југославије, знам мало о Отоманима. Ја учим историју и политику кроз разговоре са људима које срећем. У Француској је много стереотипа о свему. Посебно о Балкану, често мјешају Србију са Сиријом, мисле да je у Босни и даље рат. Пријатељи су ми рекли јеси луд гдје ћеш, али ја мислим да је најбоља књига, књига живота.“
Елем човјек који се представио као пјешак који жели да види крај Европе и почетак Азије и да је то путовање духовно али не религиозно наишао је и кроз наше мјесто, наш дио Европе и свијета. Да, прошао је преко Балкана опхрван морем предрасуда које су дио свијета одакле долази. Као што смо ми опхрвани неким другим, али ми за разлику од њих немамо потребу да некоме намећемо друштвене норме и правила. Сам каже да њима у Француској много тога није јасно нити знају о овом дијелу свијета.
Након што је стигла разгледница на којој осим поздрава на енглеском и нашем језику стоји „мерхаба“ а испод, то је здраво на турском, закључио сам да ништа није схватио а ни научио о народима и култури на том свом путовању преко Балкана. То што мерхаба зна скоро сваки становник од Лике до Црнога мора њему није запало за око. Гледајући слику Босфорског моста на разгледници, није ми било мрско да потражим његов блог и фејсбук страницу да видим како је описао путовање и како нас је доживио.
Прво сам наишао на интервју за неки француски портал у којем каже да се одлучио да путовање буде марш против хомофобије. Тај марш је судећи по дневнико и блогу који води почео у Словенији гдје је упознао свог дечка. Од околине Бордоа до Словеније ходао је онако, а од Словеније је нашао смисао путовања у еманципацији Балканаца. Ходајући и трошећи 2-3 евра дневно, не плаћајући смјештај, на путовање од 3500 километара. Свраћао је у цркве, Црвени крст и тражио гостопримство од људи. Међутим никоме није рекао разлог свог путовања. Није помињао марш против хомофобије, већ је скривао своју орјентацију. Стављао је беџеве и значке по потреби, качио заставе и мјењао табле. На нас је гледао као на дивљаке који ето немају толеранције према заједници која о себи говори акронимом ЛГБ…
Као што можете претпоставити Словенију је доживио као дивну и еманциповану земљу, гдје сви говоре енглески што га је изненадило. Спој словенске гостољубивости и дружељубивости са германском, тачније аустријском дисциплином. Када је ушао у Хрватску то је био први корак на прави Балкан иако се дечки с тим не би сложили. Сваку зграду која није аустријска описао је као сиву комунистичку и тако је радио кроз све земље Балкана. Када је тражио преноћиште ишао је у католичке цркве и очекивао милост и доброчинство иако за себе каже да не вјерује. Прећутао им је да је геј, али ипак је упознао једног свештеника исте орјентације.
У БиХ је ушао у Костајници, код нас су увелико трајале поплаве па су описи тог пута и искустава гњаважа у којој он помиње ето како је и он помогао угроженим од полаве. Сарајево је изгледа један од циљева његовог путовања јер је ту дошао да помогне неком удружењу које окупља припаднике горепоменутог акронима. Наравно ту су га опремили причама о Републици Српској и савјетовали да са свог руксака скине таблу Истанбул са турском заставом и да стави ћириличну таблу на којој ће писати Београд.
На свом путовању нашим крајем доживио је да буде опљачкан, да га тјерају да плати сав цех у кафани. Жали се и кука на мржњу и национализам. Међутим занимљиво је како он не види себе и своју дволичност и превртљивост. Колико је спреман да користи лаж и како га користољубље води при сваком контакту са становницима Југославије, а вјероватно и са другима. Оно што ми је посебно упало у очи јесте писање на блогу о Ромима, како нашим тако и румунским, тај неки страх и предрасуда чак и када су га звали да га повезу, а он у страху одбија јер сматра да су сви лопови да би и њега таког одрпаног и прљавог могао неко покрасти. Но мимо свега тога описује да су ти Роми који су стали да га повезу били музичари. Борити се против предрасуда и хомофобије а његовати антисемитизам и ксенофобију, представља сажету суштину уједињене Европе.
Ни сам марш против хомофобије од 3500 километара није био марш, јер је дио кроз Румунију прошао возом, а ни против хомофобије јер је читав пут сакривао ко је и шта је. Он је само један примјер како се понашају многи који су из разних побуда долазили и одлазили с овог простора, лажући и варајући мјештане. Продајући лажне вриједности о толеранцији и различитости. Да, ово подручје је нетолерантно на фолере, педере, на лицемјерје. Ми и волимо и мрзимо лудачки, идемо из крајности у крајност. Не умијемо да кад год сретнемо или одемо негдје да им кажемо да су били трговци робљем, или робовласници. Њемцима не кажемо да им је дјед одвртао вентил са гасом или стрељао у Крагујевцу. Док они нама и тамо и овдје снисходљиво говоре о балканизацији и варварству. Тако када овај сироти француски активиста прича о нашој болесној балканској мржњи, што је тачно. Заборавља и потискује своје мржње, своје предрасуде и своју прошлост. Док истовремено на изборима за европски парламент у његовој земљи побјеђује Лепенова ћерка, а њени ставови су и даље на истом фону као и Шешељева граница српства.
Марш против хомофобије и свих фобија које су проблем свуда а не само на Балкану, би био да је овај путниик отворено причао ко је и шта је и да је пропатио пјешачећи због свог опредјељења или идеје или шта већ. А побједа би била да су га неки примили иако су знали ко је и шта је. Овако он је још један у низу превараната, који су продефиловали овуда. Један од оних који прелазак преко овог дијела свијета доживљавају је као сафари и преживљавање у дивљини, док у неком геј клубу препричавају другима који као и он мисле да су посебни само због тога што им се допада оно што се већини не допада
Да сутра одемо негдје у просвјећену и толерантну Европу, која је успјела да бијели хомосексуалци могу да се воде за руке и љубе на јавном мјесту, док још увијек брани замотавање својим грађанима, не дозвољава им да дижу минарете, црнце насељавају у предграђима или у гетоима, да ли би могли ступити у контакт са неким у кафеу у Прованси и тражити му преноћиште? Колико је вас путовало у нека мала мјеста у Француској, Италији или Њемачкој и колико је људи знало неки језик изузев свог? Када сам на кратко боравио у Француској у Лиону, посјетио сам нека мања мјеста и у Бургундији, ни тамо нису говорили ни један други језик осим свог, нису били ни претјерано љубазни. Као предност Лиона у односу на Париз и Марсељ истицали су да нема пуно обојених ни Арапа.
Размишљао сам како би се понашали становници Италије и Француске, земљаци овог путника да им преноћиште тражи неки Ром, Србин или Албанац, неки од оних који ових дана бјеже и траже азил. Да ли би их примили да преспавају и истуширају се? Би ли их сачекала топла супа? Или можда предност имају Роми који су геј, и исти такви Срби и Албанци и Хрвати и Бошњаци и Бугари и Турци.
