05/10/2022

Дилема

Магазин

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: Српска кошарка мора да умре

Недавно се селектор српске кошаркашке репрезентације Светислав Пешић обратио јавности. Он је казао да за будуће репрезентативне акције рачуна на све кошаркаше са српским пасошем. Јавност је после тога почела да истражује ко од НБА играча има српске корене и нашла је двојицу којима су преци у трећем колену били Срби. Ту су, наравно, и страни кошаркаши који су преко ноћи добили српско држављанство како би могли да ослободе место за друге стране играче у својим клубовима.

Мислим да натурализовани странци врло лако могу да играју за репрезентације као што су Северна Мекадонија или Црна Гора, за које кошарка нема никаквупосебну симболичку вредност. Могу да играју и за Словенију, у којој је кошарка процветала, захваљући, пре свега, врхунским словеначким играчима – Дончићу, пре свих – али којој ипак недостаје нешто због чега би била обожавана. (Сетимо се празних места у дворани Стожице где је играла некадашња Олимпија односно сада Цедевита-Олимпија). Могу да играју и за Хрватску у којој је кошарка у симболичком смислу убијена у појам: некадашњи понос се претворио у огромну националну трауму, која се, као и свака друга траума, потискује. То је видљиво и по броју навијача који гледају Цибону, Задар или Сплит и по буџета ових клубова који су мизерија у односу на третман какав заслужују на основу традиције и значајног симболичког капитала који поседују.

Једино је у Србији кошарка има јаку и снажну симболичку тежину. Таква њена симболичка тежина је истовремено и наша благодат, јер је повезана са незаборавним искуствима, али исто тако, и проклетство, јер је кошарка овде, више него на другим местима, висококвалификовани убица нервних ћелија – зато што није спорт и није забава.

Ако није спорт или забава, шта јесте?

Одговор је једноставан: наставак политике другим средствима.

Људи воле да кажу како спорт не би требало мешати са политиком. То није само наивно и банално мишљење, већ је понекад и врло лицемеран став: људи који то тврде у Србији, врло често су привржени центарима моћи који спорт и те како користе као наставак политике другим средствима. Није дакле, никакво питање да ли је спорт помешан са политиком и да ли ће у будућности бити повезан. Јесте повезан и биће повезан. Питање је само ко има моћ да спорт политизује и зашто.

Велике силе спорт гледају као наставак политике другим средствима: довољно је видети судар у пребројавању медаља између Америке и Кине или третман руских спортиста на Олимпијским играма. Неке државе средњег или већег формата у економском и географском смислу, такву моћ немају, као што немају моћ да воде суверену политику. Чак и ако у неким спортовима имају врхунске разултате, место тих држава је забетонирано у међународним структурама (НАТО, ЕУ) док је процес десуверенизације у њима толико одмакао, да спорт ту више ништа не може да изрази, јер нема више ни шта да изрази. У тим државама мечеви репрезентације су забава. Ако се победи, људи се радују, ако изгубе, тугују: у оба случаја то траје три дана. После све то нестаје из сећања, а остаје само у статистици. То је историја која никога не радује и никога не растужује. Мртва историји, дакле.

Мале земље, које имају осећање страха од нестанка чак и онда када су економски и политички ,,ушушкане” у транснационалне творевине, теже међутим, да преко неког спорта докажу своје постојање. Да би у томе успеле, оне морају да буду континуирано успешне у неком спорту који је популаран у свету. То се не дешава често. Ја знам само за један такав случај: то је Литванија и њихова школа кошарке.

И тако долазимо до симболичке моћи српске кошарке. Одмах по свом настанку, после распада СФРЈ, српска кошарка је постала политизована до крајних граница. И то не нашом одлуком. Сетимо се само КК Партизана из 1991. године. Политички прогнан из Београда, након што је претходно очерупан (одласци Паспаља и Дивца), било је планирано да Партизан у Купу шампиона престане да постоји као озбиљан клуб. Уместо нестанка, ККП се вратио се из прогонства у Београд као шампион Европе. Историјска аналогија се сама намаће: ККП је заличио на отписану војску Краљевине Србије која је у зиму 1915. године, напустила земљу и прешла Албаније. После се на Крфу (у Фуенлабради) ревитализовала и поначинила, а затим је пробила Солунски фронт и вратила се победоносно кући.

Слично се дешава и са друга два датума српске кошарке. Године 1995. пошто јој је скинута спортска компонента економских санкција, Србија се у форми крње Југославије квалификовала за Европско првенство у кошарци у Атини, након додатних квалификација. Било је то у време сатанизације српског народа, а месец дана пре пада Републике Српске Крајине и, нажалост, већ традиционалног егзодуса Србе из Хрватске. Кошарка је поново постала једини начин да докажемо и себи и другима да постојимо и да нисмо оно што су нам говорили да јесмо. Борећи се сами против свих – и против целе дворане Грка који су навијали за Литванију и против најквалитеније литванске репрезентације свих времена – успели смо да победимо у најбољем и најспектакуларнијем финалу свих досадашњих европских првенстава у кошарци. Политичкој димензији ове титуле допринела је и репрезентација Хрватске која је, као бронзана, напустила подијум у тренутку када су се наши репрезентативци попели на њега. (У симболичком смислу Хрватска на том такмичењу није изгубила само потенцијалну титулу првака Европе, него и рат за кошаркашко наслеђе СФРЈ. После 1995. Хрватска више није освојила ни једну кошаркашку сениорску медаљу, а ми смо били два пута прваци света и још два пута прваци Европе. Сребра не бројимо).

Какав је био симболички потенцијал те финалне утакмице у Атини био, показале су и оне стотине хиљада људи у Србији који су потпуно спонтано изашли на тргове у својим градовима након победе репрезентације. Тада се установила и традиција дочека спортиста на чувеном балкону.

Ова епоха се завршила 2002. године, у Индијанополису, три године након што нас је НАТО пакт бомбардовао и окупирао Косово. Приликом изласку на паркет, пре меча са Американцима, један наш кошаркаш је почео да звижди Марш на Дрину како би охрабрио себе и своје саиграче. Из ове анагдоте једноставно се може закључити какво је стање свести било у главама ондашњих српских кошаркаша. У финалу тог првенства, добили смо најбољу аргентинску репрезентацију свих времена, који су те године, као и њихови фудбалери, играли за своје бакротиране сународнике. У Аргентинцима смо тада видели сами себе, јер је и за њих, као и за нас, та утакмица је била више од кошарке. (Та аргентинска репрезентације је касније освојила злато на Олимпијским играма – заслужено).

Сећам се добро места и људи са којима сам гледао све те моћне кошаркашке утакмице између 1995. и 2002. године. Сећам се како смо сви заједно стајали поред екрана, играјући одбрану, скачући од среће или од слома живаца. А када би кренуло лоше,  бесно бисмо терали напоље из просторије оне за које смо веровали да су урокљиви – неизвесне завршнице чине човека веома сујеверним. (Тако сам и ја последња два минута утакмице и продужетке против Аргентинаца провео у мраку, на улици, поред неког отвореног прозора слушајући расплет меча. Био сам удаљен више од 2,5 километра од места и људи са којима сам почео да гледам утакмицу).

Данас мислим да је то ирационално поистовећивање личне, националне и спортске судбине свих тих година, у кошарци, једна од најлепших ствари које су ми се догодиле у животу. Кошарка је тада за све нас била вештачко дисање које нас је оживело а после држало у животу. Док плућа нису ојачала. И то што смо сада и даље живи, а нисмо пали у летаргију, јесте зато што још увек у сећању имамо те утакмице као доказ шта јесмо, када заиста јесмо то што јесмо. И знам људе који нису Срби, али деле са нама исто егзистенцијално искуство, који су пуштали преко видеорикордера утакмицу из Атине, када им је у животу, било тешко. То је симболички оквир кошарке у Србији.

Ниједан страни играч, натурализовани Србин, сасвим сам сигуран у то, не може да осети и доживи симболичку тежину кошарке у Србији зато што није делио, нити дели, наша специфична егзистенцијална искуства. Не желим ништа лоше да кажем о тим људима. Ствар је само у томе што нам се судбине разликују.

Тај натурализован играч (или играчи) не би нам, сасвим сигурно, донео ни медаље, као што их, на крају крајева, нису их донели ни нашим клубовима. Као носиоци игре, они су нам донели квалитет, али не и клупске титуле. То је и логично: концепт страних играча фаворизује концепт куповине успеха, а то значи клубове са највећим буџетима. А наши клубови то нису. Наши клубови могу да освоје титуле само онда када су у стању да направе неколико надпросечних српских кошаркаша, који су бољи од странаца који најбогатији могу да купе.

Разлог зашто такве играче више не можемо да направимо није у томе што се ,,кошарка променила” нити што ,,сви играју кошарку” нити што смо, на неки чудесан начин, остали без талената. Разлог је промена свести у Србији. Укратко, постали смо странци сами себи.

Недавно сам разговарао са неколико студената који су се активно бавили кошарком. За њих је најбољи српски кошаркаш свих времена Никола Јокић, а најбољи тренер – Кокошков(?). За мене је то био знак да се кошарка у Србији изгубила свој национални идентитет и да је постала провинцијална копија НБА концепта кошарке. У том концепту кључну улогу имају појединци (,,звезде”) а индивидуална статистика и индивидуалне награде-скрећенице (MVP) постају важније од тимских титула. Јокић, примера ради, нема још ни једно сениорско клупско или репрезентативно злато, што значи да његов квалитет постоји само у табели Excela – тј. у статистичким колонама – а не у сећању навијача на неки његов одлучујући потез који је донео титулу клубу или репрезентацији.

И ако је то најбољи српски кошаркаш свих времена онда таква треба да нам буде и кошарка: кошарка без титула, кошарка у којој набољи неће да играју за репрезентацију, кошарка без икакве симболичке тежине. Укратко, осредња забава.

Деца у Србији данас не почињу да играју кошарку зато што маштају да постану најбољи српски кошаркаши. Они маштају о томе да постану НБА играчи, и то не зато што се у НБА игра најбоља кошарка, већ зато што се тамо зарађује највише новца.

Тако децу васпитају њихови родитељи. А Србија је у међувремену осиромашила. То сиромаштво, међутим, није ствар количине новца којом данас породице у Србији располажу: то је духовно сиромаштво људи којима је све осим новца постало безвредно. У томе и јесте њихово сиромаштво. И такви родитељи уписују децу у приватне школе кошарке не зато да би им дете постало кошаркаш, играјући кошарку са вршњацима, већ да би што пре постало професионалац који зарађују новац. И зато у приватним школама тренери родитељима пуне главу како су им деца есктремно талентована, да би их тако намамили на инвестиције, а родитељи онда заиста инвестирају новац у децу као што се новац инвестира у фирму. И онда се, наравно, иде на тренинге детета, на којима се друга деца гледају као конкуренција која њиховом детету, њиховом пројекту, краду на терену и минуте и кошеве и скокове и лопте… и тако се дете од малих ногу васпитава да је боље од осталих и да је кошарка индивидуалан спорт и да се квалитет играча види по његовој индивидуалној статистици, и да је циљ игре потписати уговор у НБА, вратити инвестирана средства и остварити огроман профит.

И зато децу треба што пре послати у америчке средње школе – као да у Србији нико не зна шта је кошарка – или у богате европске клубове који купују ту децу за мале паре, или у менаџерске ,,клубове” без навијача, традиције и сталног места боравка, где ће сваку утакмицу рекламирати потенцијалним купцима.

Мислим да немамо свест о томе колико је те наше деце, талентоване за кошарку, уништено зато што су их родитељи видели као своју инвестицију, а не као своју децу.

И када таква наша деца, као несрећни полуфабрикати, оду у НБА или чешће у развојну лигу, онда наравно, неће да се одазову да играју за репрезентацију, јер репрезентације никада није постојала у њиховој свести, као што није постојао ни неки народ који би могли да репрезентују, ни нека симболичка тежина или симболичка драж кошарке.

Тако наши играчи постају наши странци.

И онда неки њихови истомишљеници пишу како им ова земља ништа није дала и како јој ништа не дугују, чиме показују да не знају за љубав, већ само за финансијске трансакције. Међутим, чак и фирме које издају платне картице и које живи од тих финансијских транскација, знају да постоји нешто непроцењиво. Наша духовна сиротиња то, међутим, не зна, и зато ништа непроцењиво у животу никада неће ни доживети.

А када ту несретну децу, сада већ као младиће и ђаке понављаче, врате из НБА у Европу, онда неки од тих wanna be НБА играча више не знају шта да раде: НБА играчи нису, а само кошаркаши никада нису ни желели да буду. А неки, нажолост, више то и не могу да постану, јер су продали драгоцено време за шаку долара. Кошарка тада за неке од њих постаје пуки посао, а циљ сваког радника је да што мање ради, за што више новца. Зато и не чуди што је једном српском раднику, НБА-повратнику, на кошаркашким радовима пало на памет да организује синдикат који би се бавио… ограничавањем трајања тренинга у АБА лиги. Иронија судбине је у томе што тај играч потиче из српске кошаркашке културе коју је одувек одликовала фанатична преданост тренингу: својевремено је Даниловић у једном интервјуу поводом одласка у Болоњу, казао да је срећан што ће живети близу сале за тренинг, па ће моћи да индивидуално тренира. (Синдикат играча није спомињао).

Криза српске кошарке није криза талента, већ стања свести које више не може да произведе велике српске кошаркаше. У најбољем случају то стање свести може да произведе понеког НБА играча који брине за сопствену каријеру и сопствену статистику и кога репрезентација занима колико и мене подухвати извесног Покушевског у НБА лиги. Решење ове кризе не може да буде активирање странаца-као-,,Срба” јер ћемо на тај начин само појачати последице садашњег стања свести: клинци ће нам одлазити у иностранство и постајати натурализовани странци других држава (рецимо, Немачке, пошто они добро плаћају, а нису неки кошаркаши) а ми ћемо натурализовати другу лигу странаца који или не играју НБА или су у њој епизодисти, и која нам објективно неће донети ни трофеје у кошарци, нити ће моћи да испуни симболички смисао који кошарка има овде, у Србији.

А можда сам ја заправо будала: можда поента и јесте у томе да се српска кошаркашка репрезентација и симболички смисао кошарке у Србији уништи као реликт прошлости. Можда ова панична воља за странцим јесте, на једном вишем плану, симболичко укидање репрезентације, део обећање промене свести коју треба извести да бисмо утонули у срећну будућност: у време у коме ћемо сви бити само конкуренти за радна места у страним корпорацијама, конкурентни који мрзе једни друге, и које ништа међусобно не повезује.

Тада заиста неће бити битно ни како репрезентација игра, ни ко игра за њу. Она више неће постојати, јер ништа више неће ни изражавати.

И нико је више неће ни гледати.

Клинци, зато што је досаднија од НБА, а ми старији, зато што то више није наша репрезентација.

ИЗВОР: Нови Полис http://www.novipolis.rs/tehnofilija/32269/srpska-kosarka-mora-da-umre.html

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.