18/05/2022

Дилема

Магазин

СЛОБОДАН РЕЉИЋ – Али европског пута нема

ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА

„Европски пут“ подразумева да кад те притискају, одмах им испуниш жељу. До следећег притиска.

И пре него што се званично прогласе резултати избора – народна сагласност многима биће озбиљно упитна. То Александра Вучића, а и СНС, доводи у озбиљна искушења легитимитета. Најозбиљнија досад.

Драму генерише украјинска криза – вододелница новог светског поретка. Сви су у драматичној ситуацији – од Русије до Америке, а да се не говори о суморној судбини Европске уније. И наравно, још суморнијој оних који су „на европском путу“.

Србија се у финишу предизборне трке огласила озбиљном формулом – осуђујемо чин агресије, али нећемо увести санкције Русији. Шта је друго могао и рећи председник државе у којој су грађани и усред невиђене кампање знали, њих две трећине – да је кривица на НАТО-у и Америци. Три одсто их мисли да су криви Руси, а четири одсто – Украјинци. Нису ти они за „европски пут“. 

ПРИЧА О ЦАРУ ТРОЈАНУ 

Али председник је онда кренуо да поправља скретање с „европског пута“. Два пута су његови чиновници у Уједињеним нацијама гласали против Русије! На питања, а зашто бар нисмо били „уздржани“, председник одговара да смо ми војно неутрални, али политички нисмо – „ми смо на европском путу“.

Као у оној народној приповести о козјим ушима цара Тројана. Заклела се земља рају… да се тајне све сазнају.

Има ту и „мудрости“: наше санкције неће нанети ненадокнадиву штету Путину, једне мање-више, а нама ће омогућити да будемо бедни као и сва слуђена Европа. То је циљ! Ми не мислимо као они, али има неко ко ће то учинити за нас: „Спреман сам да ’гутам жабу’ да би наш народ могао да дигне главу и има свој понос и достојанство.“

Тако се то каже на другосрбијанском. А у свету власти живи се с тим знањима. Поред „европског пута“ другог нема, чак ни за странку која је (после радикала) најрусофилнија на српској политичкој сцени.

Зато, нису гласачки листићи ни пали у кутије а кренуо је напад на Ивицу Дачића који се у предизборним јуришима није обазирао на „европски пут“. Прво се огласила Зорана Михајловић, од настанка странке најнеомиљенија особа у СНС, али је онда подршка том разумевању света стигла од самог председника. Јавила се и самомислена Ана Брнабић, која је сазнања о Србима и Русији исполирала у Наледу и сличним америчким ретортама за ширење демократије по свету. Наравно, Ђилас, најгори од најгорих, више није лош. Напротив, можда узме име Ивица и да му се дају највише принадлежности. Има „европског искуства“ више од целог председниковог европског окружења.

ЕКСПЛОЗИВНОСТ СКЛОЊЕНИХ ПРОБЛЕМА 

Одједном ништа није сигурно, па се Србија није могла ни „уздржати“ при гласањима у УН. Зачуло се да би и за „најсигурнију касу“ у Европи: биле угрожене плате и пензије. То вам је тајна успеха на „европском путу“.

Дошла би у питање могућност увоза гаса и нафте, иако увоз није онемогућен ни Немачкој ни Литванији – само да плате у рубљама. И све тако.

Неко притиска нашег председника и све нас. А „европски пут“ подразумева да кад те притискају, одмах им испуниш жељу. Као кад смо увели санкције Белорусији. До следећег притиска. Улога власти и јесте да испуњава те жеље, а не народне.

Али како је ово другачије и могло? Влада која је организовала изборе остављала је иза себе море нерешених великих проблема, а сваки од њих носи велику експлозивност. Пред изборе су фитиљи гурани у џеп (Ане Брнабић), а сад испадају и прете да све дигну у ваздух.

Рецимо, наша корона. Није се још завршило препричавање вица како би Путин могао добити Нобела за медицину јер је свет „излечио“ од короне у дану, кад је наш министар здравља у техничком мандату са директором СЗО за Европу Хансом Клугеом закључио „двогодишњим споразум о сарадњи“. „Споразум ће обухватити имунизациjу… уз подразумевану подршку опоравка од ефеката изазваним ковид пандемиjом“, саопштено је. Наравно, саопштење је срочено да се ништа не разуме, а др Бранимир Несторовић – који разуме више од јавности – јавља о могућој „присилној вакцинацији“ на јесен, јер је Србија потписала уговоре и са СЗО и са Клаусом Швабом а који заједно раде на „чиповању“.

Наш „европски пут“ се засад смеје на помен чиповања, иако држи Шваба за великог спаситеља. Баш нам је премијерка славодобитно довукла Четврту индустријску револуцију у којој је трансхуманизам срж – а то је повезивање човека и компјутера. То је Агенда 2030, има пречих ствари – Европски савет ради на измени Резолуције 2361 а да више не би било противљења обавезној вакцинацији, те се од 1. јула очекују закони за обавезне сертификате о ковиду 19 који грађанина лишава слобода ако нема QR-ковид сертификат, те – следи обавезна вакцинација.

САМОУБИЛАЧКИ ПЛЕС С КОРОНОМ 

Додуше, могло би се показати да су Лончар и они с њим „џаба кречили“, јер је доњи дом немачког парламента већ одбацио предлог о обавезној вакцинацији за старије од 60 година, а такве ствари ће још удаљавати прост народ од „европског пута“. Јер да се човек томе не би противио, мора бити или ограничен или имати интерес. Морални гигант др Кон ту није од помоћи.

И друге вести показују да се играју ватром.  

Др Питерсон Пјер, био је на првој линији против ковида 19 у Америци, скреће пажњу на државну статистику – на 550 милиона вакцина регистровано 3.725 смртних случајева фетуса. Дакле, на 147.651 вакцинисаног једна смрт фетуса. Можда се то и не чини много, док се не упореди са периодом 2006–2019: после четири милијарде инјекција вакцине беше – једна смрт фетуса на три милиона вакцинисаних. Значи – вакцина ковид-19 повећала је број „феталних смртних случајева за 1.925 одсто“. Др Пјер је „позвао жене које постају мајке да воде рачуна о овим бројевима, због своје деце“. „Кризна струка“ ће то прећутати, а део обавеза који је др Лончар преузео је да се сад гура мРНА вакцина (Фајзер и Модерна) која је једина пожељна „на европском путу“.

Ову тему додатно чини експлозивном руско-кинеска објава после открића у Украјини – да „САД има 336 биолабораторија у 30 земаља“ – и помињање три такве установе у Србији, и – потпуно ћутање државних органа на те вести. Ма шта о овоме мислио покровитељ ове владе и ових извођача – мораће се имати на уму да узвик „Живела Србија!“ у светлу ових чињеница звучи као тежак сарказам.

Последње вести су још поразније. Узмимо нове резултате „најуспешнијих“: Канада и Израел су међу „највакцинисанијим нацијама на свету“.

Канада – 83 одсто становништва потпуно вакцинисано, али то није ефикасно. Званични подаци: „7 од 10 смртних случајева од ковида 19 било потпуно вакцинисано“. И: „Претходни подаци канадске владе потврђују да све више вакцинисаних умире од ковида 19.“

Израел – 68 процената потпуно вакцинисано. Министарство здравља јавља – од 15 хиљада новозаражених 21. марта 83,1 одсто вакцинисано, а само 16,1 не. „Тренутно је већина тешких случајева вакцинисана“, јавља др Јаков Џерис, директор Медицинског центра Сураски у Тел Авиву. „Дакле, вакцина нема значаја за тешку болест.“

ЕКОНОМСКО СУОЧАВАЊЕ 

Неко би морао да прими ове информације и да се држава понаша у складу с тим сазнањима. Зато народ издржава државу.

Дани који долазе изнеће и друге грешке, лажи, обмане на површину.

Као што је – Рио Тинто. Кад је литијум постао експлозивна супстанца у предизборној утрци, наша храбра премијерка је шутнула Рио корпорацију из Србије. Наравно, Рио Тинто се понашао као да му је неко велик и важан намигнуо, јер знамо сви ко је Ана и како се до њених речи држи… Одмах после избора председник СНС је рекао да је то „велика грешка“, али не осуђује он Ану… већ оне који се противе, пошто њих финансирају Рокфелери… заборављајући, намерно, да су главни трасери путева који су као „европски“ баш те рокфелеровско-риотинтовске структуре. Непознати су путеви рокфелеровски, чак и ако сте верник „европског пута“.

Иначе, бескрајна вера у стране инвестиције као решење није заснована ни на каквом реалном сагледавању „економског напретка“. У култној књизи „Капитал у XXI веку“ Тома Пикети показује да државе које дивинизирају страни капитал, чак и кад имају висок БДП, могу обезбедити само низак национални приход по глави становника јер профити и ренте одлазе из државе „са европског пута“. Као изузетно штетне процесе Пикети наводи безобалну приватизацију и catch up феномен, тј. сустизање развијених по моделима које они прописују, подржавају и спроводе, чиме се наша номенклатура хвали на сва уста.

Правдајући бесловесну распродају државних ресурса која се наставља, наш председник се ових дана сетио старих радикалских фраза како је све „државно Алајбегова слама“, а приватно је добро… Јесте добро, али само за активне у тој „бећарској економији“.

Читава тај бећарлук се, како се обелодањују неки документи, полако указује као велика пљачка. И кад не би гледао на давосовски Велики ресет глобалних пљачкаша као на решење, онај ко кључно утиче на „наш пут“ упознао би се са алтернативом – нпр. кинеском идејом да се приватно богаћење ограничава државном интервенцијом у име оних – апсолутне већине! – којима капитализам не омогућава да учествују у пљачки.

36 МИНУТА ОПСЕНЕ 

Лепо је хвалисати се како се од Београда до Новог Сада стиже за 36 минута. Али чари тог „европског пута“ имају суморно наличје. Наш „Соко“ је најмање наш – воз је швајцарски а пруга је „један од пројеката у оквиру кинеске глобалне иницијативе Појас и пут… Извођачи радова су China Railway International Company, те China Communications Construction Company, плус компаније руских железница RZD International LLC – а има и домаћих фирми“, забележили су репортери. Шта је наше? Задужење на дуги рок. И та фантазмагорија од 36 минута! Ко то може сматрати успехом? Да смо нормална држава, ми свакако – не бисмо. Добро је било кад смо ми некад, негде тако градили путеве, пруге, хидроцентрале.

Украјинска криза ће извесно показати да то како је постављена наша привреда, наши привредници и наше привређивање показује одсуство било каквог плана, идеје, рачуна. Сетите се кад је кренула корона како смо у трену схватили да немамо – квасац за погачу. Чега ћемо се све сетити у наставку велике светске кризе?

Украјинска криза огољује и друге дугогодишње „изузетне успехе“ а на „европском путу“. Ових дана су на кајронима пролетеле вести да Мирослав Лајчак на твитеру јавља о састанцима Радне групе за регистарске таблице на Косову. Нема детаља ко уопште учествује. Извесно је – ако погледамо како се спроводи Бриселски споразум – да ће то бити још један пораз политике српских власти.

Долази дан кад ће се ипак расправити како то да се споразум по коме је Србија испунила све а Косово ништа у Београду и даље узима као основа за наставак преговора. У којој је то земљи и кад у историји „давати све за ништа“ сматрано успешном и државничком политиком? Шта смо добили за то? „Европски пут“, јасно.

НЕЗГОДАН НАРОД 

Све што је одлагано и затрпавано обећањем да се све чини за „интересе српског народа“ сад ће проврити. Народ сад може затражити више од оних чувених цењкања – да ли ће им председник асфалтирати 2 км и 600 метара или ако може 3 км и 100 метара! Шта ће бити одговор? Ми смо „на европском путу“.

Али погледајте у европске магле и посртања: има ли уопште европског пута на коме нас држе председник, сви председникови људи и њему љута опозиција. Нису ли нам европски парламентарци јавили да је Српска православна црква непожељна у европском разумевању Добра? Ако су нам нормални споменици Степану Бандери, да ли би требало да кажемо и реч ако осване памјатник Анти Павелићу? Шта је ту проблем с Јасеновцем? Зашто не одржимо велики митинг испред Народне скупштине у коме ћемо прославити „геноцид у Сребреници“? Нема „европског пута“ без „признања геноцида“, једино су нас Руси зезнули па то нисмо обавили на позив Енглеза у Уједињени нацијама. Није инцидент да се у „европском рају“ одбацују Достојевски и Чајковски, а безгранично подржавају нацистички „Азов“ и Десни сектор.

Будимо начисто – „европског пута“, који нам сугерише наша политичка елита – нема. Ми бисмо можда могли с Виктором Орбаном. Али Орбан је, засад, „сирак тужни без нигђе никога“. А кад би Марин ле Пен „изненадила“, наши Европљани би врло тешко поднели пораз „нашег великог пријатеља“ Макрона. А народ, народ би се обрадовао. Да, није лако данас бити председник незахвалног српског народа.  

ИЗВОР: Печат

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.