Сјећање на наша прољећа

Прољећа у политичком контексту посљедњих година су углавном синоним за побуне против режима у арапском свијету. Код нас је прољеће симбол годишњица страдања и агресије. Шестог априла 1941. у 6:30 ујутру, без објаве рата Њемачка је напала Краљевину Југославију. Случајно или не прољеће су сачекали и тадашњи савезници који су бомбардовали Београд у више наврата али најснажније управо у априлу 1944. Како глупо звучи синтагма „савезничко бомбардовање“, а у ствари то је бомбардовање од стране САД и Велике Британије. Истих оних који ће и 1999. предводити прољећни напад на престони град Срба.
Код нас тај се рат назива НАТО агресија. Међутим медији већ годинама занемарују тај дан и насловне стране су пуне тривијалних ствари. То је чудно посматрачу са стране и ономе ко не познаје власничку структуру медија.
Колико је само безличности у реченици „НАТО агресија“ и „Споменици жртвама НАТО бомбардовања“. Као што су послије Другог свјетског рата подизани споменици жртвама фашизма. Године пролазе сјећање блиједи, преживјелих је све мање и сада на тај фашизам нико и не гледа као нешто страшно. Литература је безлична чак и кад се описују највеће страхоте, при том слабо ко чита. Нацизам и није нешто помињан, да ли због увиђавности према Швабама или је то дио вјештог лобија да се фашизам и нацизам сведе само на фашизам који је нешто блажа форма зла, а при том италијанска.

Након бомбардовања 1999. говори се о НАТО агресији. То је много блаже и једноставније него написати ко је агресор, да се зна неупитно и сигурно. Бомбардовање 1995. се и не помиње, та „Намјерна сила“ по „злим шумским“ Србима била је успутна и „природна“. Што се тиче „Савезничке силе“ и „Племенитог наковња“ на којем су 78 дана искивали нову власничку структуру и мјесто за инвестиције када спусте томахавк, тај инвестициони план је у народу познат као Милосрдни анђео. Агресија НАТО пакта не одређује прецизно агресора, прије свега то су Сједињене Америчке Државе, потом Велика Британија, а онда Њемачка, Италија, Француска и Турска, има их још али су безначајне, о белгијској и холандској јуначкој војсци не вриједи трошити ријечи. Од тадашњих чланица атлантског савеза у бомбардовању нису учествовали Исланд и Луксембург који немају ваздушне снаге, Мађарска, Пољска и Чешка које су те године постале чланице и Грчка која је члан од 1952, а одбила је да учествује. Све земље окружења уступиле су своје ваздушне просторе америчким авионима. То је било прво борбено учешће њемачких снага након другог свјетског рата. Ето случајно опет Београд.

Шеснаест година касније један од главних заговорника бомбардовања бивши премијер Велике Британије Тони Блер савјетује предсједика владе Републике Србије. Оног истог који је на промоцији књиге свог ментора и вође Војислава Шешеља „Енглески педерски испрдак Тони Блер“ био рецезент. Њемце назива пријатељима, а пут ка њима нема алтернативу. Мали Слобо потписује споразуме са пактом и дозвољава им све оно због чега је прави Слобо морао да буде макнут.
НАТО је данас партнер и то партнер за мир. Напредни радикал се диви госпођи Меркел и „нашим њемачким пријатељима“ док истинским пријатељима ваља јабуке ко зна одакле.
Узвраћамо им тако што се „опиремо“ да им уведемо санкције, као да они не могу без нас.

Да ли ћемо седамнaесту годишњицу занемарити у потпуности? Можемо ли очекивати Клинтона и Солану на сајветничким или неким другим позицијама?
Умјесто да јасно и гласно кажемо агресор 1999. биле су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Њемачка, Италија, Турска, Канада, Холандија, Белгија, Португал, Шпанија, Норвешка и Данска, а све сусједне земље или земље региона осим Грчке допустиле да се њихова територија користи за агресију.