19/05/2022

Дилема

Магазин

САВА СТАМБОЛИЋ: Биљана Плавшић – несуђена српска челична дама

Република Српска је једина победа коју смо као народ постигли у процесу распада СФРЈ. Искуства и политички пут сваког актера настајања српске републике преко Дрине драгоцени су за наше разумевање њене улоге, смисла и циља у животу српског народа. Биљана Плавшић је личност јединствено позиционирана у тој причи о борби за опстанак и самосвојност у Босни и Херцеговини. Разматрање њеног изузетно сложеног и занимљивог политичког активизма може много да допринесе да закључимо шта су српске политичке елите на том простору добро, а шта лоше радиле, у кључним историјским прекретницама. Њен политички пут је занимљив и са аспекта родних студија. Лично ме фасцинира чињеница да је једна дама могла добити тако истакнуту улогу на изузетно суровој политичкој сцени деведесетих година и то баш на простору где би се то можда и најмање очекивало. Да ли је Биљана Плавшић била српска „челична леди“ је питање на које ћу покушати да одговорим у овом раду.

Детињство, младост и академска каријера (1930 – 1990)

Мало је детаљнијих биографских података о детињству и младости Биљане Плавшић. Рођена је у Тузли 1930. године, а отац јој је био доктор природних наука Светислав Плавшић, који се бавио ботаником, нарочито проучавањем Панчићеве оморике, на којој је и докторирао. Био је професор на Универзитету у Сарајеву, где је његова ћерка и одрастала. Oн је, током тридесетих година прошлог века, објавио неке од својих радова који су и данас референтни у стручним круговима. Радови су објављивани и на немачком језику, пошто је професор Плавшић био бечки студент. То је можда било кључно да данас не читамо причу о породичној трагедији. На почетку рата 1941. Плавшић је имала 11 година и нема података да је породица, током периода власти „Независне Државе Хрватске“ у Босни и Херцеговини, напуштала Сарајево. Страдање њеног оца или неког из уже породице би сигурно остало забележено и у најкраћој биографији. Пошто то није случај, чини се да је професор Плавшић успео да сачува себе и породицу током тешких ратних година, у чему му је сигурно помогло, не само познавање немачког, него и више него вероватни контакти са немачком академском заједницом. Поштеђена усташког терора, Плавшић је ипак одрастала сигурно слушајући о њему и гледајући свакодневно праксу усташке власти у њеном граду. То је морало оставити дубок утисак.

У једном разговору Плавшић сведочи да јој је породица била „патријархална“ и увек са поносом истиче свог оца. Из тога закључујем да је одрастала у једном истински грађанском дому оног доба, у којем је владала усклађеност између модерности и традиционалних вредности. Њени преци били су богати трговци из Високог код Сарајева, а малој Биљани је наводно још деда Дионисије обећао студије на Сорбони. Имајући све ово у виду разумно је претпоставити да Светислав Плавшић није био поборник комунизма, нити да је после рата имао неку функцију у новој власти. То је сигурно такође морало оставити утисак не његову ћерку.

О томе колико се Биљана Плавшић угледала на свог оца сведочи и чињеница да је и сама дипломирала биологију и докторирала ботанику. Занимљиво је и њено школовање на Универзитету у Загребу. Није било чудно да Срби тамо студирају и имају успеха у академској заједници, а она се за ту високу школу определила вероватно због њеног тадашњег квалитета или пак да се докаже и ван средине где би се могло рећи да је име њеног оца играло велику улогу у њеном успеху. Један податак каже да је већ 1956. почела да ради на Универзитету у Сарајеву, вероватно као сарадник у настави или асистент пре завршетка докторских студија, мада ни докторат у 26. години није немогућ у њеном случају. Ово из разлога што су резултати студенткиње Плавшић морали заиста бити изузетни, имајући у виду да је добила престижну Фулбрајтову стипендију Владе САД, установљену 1946. године.

Познат је податак да Плавшић никад није била члан Савеза комуниста. На то је свакако, осим породичног наслеђа, могла утицати и та рана асоцијација са САД, где сама каже да је видела један уређен свет, нарочито у науци, ка којем је стремила у каснијем животу и раду. Током касније каријере била је веома посвећена као универзитетски професор биологије, па је постала и шеф катедре и касније декан Природно-математичког факултета у Сарајеву. Комунистичке власти БиХ је нису спутавале у њеном труду да унапреди рад факултета, где се изборила да се обезбеди нов објекат за установу, са капацитетима који наликују оним које је видела у САД. Тврди да јој је лично Хамдија Поздерац, при отварању новог објекта, рекао да тако нешто никада не би постигла да је била члан партије, где би била спутана разним самоуправним процедурама и ригидним односима.

Плавшић је направила један разуман компромис, без кога сигурно не би било могуће њено напредовање на универзитету. Била је члан Социјалистичког савеза радног народа, организације коју су комунисти осмислили да окупе и контролишу и све оне који не желе или по њиховом мишљењу не заслужују да буду у Савезу комуниста Југославије.

За крај овог дела разматрања треба напоменути да је Плавшић била, поред својих успеха као академског организатора и руководиоца и плодан научник, са преко стотину објављених научних радова.

Почетак политичког активизма, први успеси и деловање до марта 1992. године

За мене је фасцинантан податак, који служи на част нашем народу преко Дрине, да су Срби у Босни и Херцеговини раскинули са комунизмом, на начин како су то чинили сви мудри народи Европе, и да су се јасно определили за демократске и националне вредности, оног тренутка када је изјашњавање о политици омогућено.

То знамо да није био случај у Србији и Црној Гори. Ова појава би се могла објаснити и чињеницом да је најснажнија партијска контрола, са најјачим кадровима и установама ипак била сконцентрисана у главном граду СФРЈ. Интелектуални круг који је изнедрио Српску демократску странку 1990. године потицао је управо са Универзитета у Сарајеву, који је очигледно био једна врло толерантна средина, где се неговала интелектуална слобода. О томе је сведочила и Биљана Плавшић. Занимљив је и страшан тај контраст, између толеранције, која је владала у салонским – академским и политичким елитама сва три народа у БиХ током социјализма и онога што ће се испољити и наметнути деведесетих година.

Квалитете Биљане Плавшић приметио је интелектуални круг око угледног професора Николе Кољевића, који су, поред њега, чинили и Милорад Екмечић, Славко Леовац, Алекса Буха и Војислав Максимовић. Ови врухунски стручњаци и успешни научници заиста су били елита српског народа у Босни и Херцеговини, људи од којих су се могле очекивати велике и добре ствари. Све углавном вршњаци или људи блиског годишта Биљане Плавшић, почетак деведесетих је био заиста крајњи тренутак да њихове генерације дају неки политички допринос, у чему их је пре тога деценијама спречавао титоизам.

Српска демократска странка основана је 12. јула 1990. године и за њеног председника је изабран др Радован Караџић, харизматични неуропсихијатар и осведочени антикомуниста. Међутим СДС је нашла баланс између својих нешто старијих лидера, које сам раније поменуо, и генерације којој је припадао Караџић, која је била у правим годинама за озбиљну политику. Кроз ту равнотежу десило се да на првим вишестраначким изборима у СР Босни и Херцеговини, који су одржани 18. новембра 1990. године за чланове Председништва БиХ буду изабрани Биљана Плавшић са 573.812 и Никола Кољевић са 556.218 гласова. Занимљив податак је да су наследници Савеза комуниста и њихови деривати на изборима за Вијеће грађана Скупштине СР БиХ освојили само око 24% гласова.

Дакле и поред чињенице да се на простору Босне и Херцеговине највише развио партизански покрет у Другом светском рату и да је касније много високих функционера режима Јосипа Броза потицао са овог простора, при првом слободном изјашњавању, народ се определио за јасно профилисане антикомунистичке снаге, формиране по националном кључу. Биљана Плавшић или неко њеног профила, никада не би могла да се нада таквом успеху у Србији. Можда је у Србији био проблем управо што националне снаге нису биле формиране и вођене од интелектуалаца таквог профила, угледа и локалног утицаја, како је то био случај код Срба у Босни и Херцеговини.

Овде је, за сагледавање политичке и животне судбине Биљане Плавшић, јако важно навести податак да је исте 1990. године, на изборима 9. децембра, за председника Републике Србије изабран Слободан Милошевић са 3.285.799 гласова. Човек суштински другачијег менталитета и политичке културе од поменутог круга који је формирао Српску демократску странку.

Плавшић је сведочила да је први сусрет са Милошевићем имала када још није била на функцији члана Председништва БиХ, када је неким поводом он био гост у СДС-у. Тамо су му, по њеним речима, сви осим ње удељивали претеране похвале, док му је она замерила што није вратио имовину Српској Православној Цркви у Србији. Она је сматрала да је он након тог сусрет њу сврстао међу своје противнике.

Биљана Плавшић и Никола Кољевић су, у Председништву БиХ, деловали са српских националних позиција али са циљем да дође до својеврсног историјског споразума Срба и Муслимана, у оквиру БиХ као дела југословенске федерације. Често се заборавља да су националне странке које су победиле 1990. године формирале заједничку власт у Босни и Херцеговини. Председник Председништва био је Алија Изетбеговић, председник Скупштине Момчило Крајишник, а Владе Јуре Пеливан. Нема ничега што би указивало да је Биљана Плавшић наступала другачије од самосвесне али помирљиве и конструктивне политике свих чинилаца СДС-а, укључујући и Радована Караџића, који су покушавали да пронађу неки модел заједничке државе са Муслиманима и Хрватима. Међутим, политички представници Муслимана и Хрвата су се определили да доносе одлуке мимо српских политичара, уз инсистирање на независности БиХ и излазак из СФРЈ што ће, кроз бурна дешавања од октобра 1991. до марта 1992. године довести до почетка грађанског рата.

Политичко деловање током рата: март – децембар 1992. године

Политичка функција Биљане Плавшић као члана нефункционалног и развлашћеног Председништва државе која се распада није носила неку моћ али је имала значај симбола борбе за интересе српског народа, кроз сведочење о узурпацији овог највишег државног органа од стране Алије Изетбеговића.

Таква једна прилика био је и њен долазак у Бијељину, коју су 31. марта 1992. године Муслимани покушали да ставе под контролу, али је то спречио Жељко Ражнатовић звани Аркан, са својом паравојном јединицом. Ту је камером забележен тренутак када Биљана Плавшић пољубцем поздравља контроверзног ратника. Она је касније посведочила да је са Арканом била срдачна и хвалила га јер је био слика ефикасности и организације у хаотичној земљи, тврдећи да је управо на њену молбу показао уздржање и обзир за животе члана Председништва Фикрета Абдића и осталих високих муслиманских званичника који су се нашли под његовим старањем. Такође је тврдила да се лично уверила да су Муслимани Бијељине, који нису учествовали у борбама, били безбедни и третирани коректно од стране Ражнатовића и његове јединице.

На овом примеру се може сагледати да је ова професорка ботанике стекла један афинитет и фасцинацију са одлучним и борбеним решавањем проблема српског народа у БиХ, а природни научник у њој додатно је у тим питањима ценио прецизност, ефикасност и добру организацију. Приметно је и у скоријим интервјуима, да је њој јако импоновало што је Ражнатовић ценио и био спреман да јој удовољи. Постоје наводи да су поједине јединице Војске Републике Српске на тенковским цевима исписивале њено име.

Биљана Плавшић и Никола Кољевић званично су поднели оставке на функције чланова Председништва БиХ 7. априла 1992. године, када је у Сарајеву на Скупштини српског народа у Босни и Херцеговини проглашена независност Српске Републике Босне и Херцеговине и њено опредељење за останак у СФРЈ. Следећег дана су и сви српски министри напустили Владу БиХ. Пошто је већ 27. априла у Београду проглашена Савезна Република Југославије, коју су чиниле само Србија и Црна Гора, Срби у Босни и Херцеговини су фактички стварали и бранили потпуно самосталну државу. На њеном челу се, силом прилика, нашла управо Биљана Плавшић, јер је одлучено да, до избора председника нове државе, ту функцију заједнички врше бивши чланови Председништва БиХ. Такво стање трајало је до 12. маја 1992. када је формирано Председништво на челу са Радованом Караџићем, у којем су се поново нашли Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Руковођење државом пребачено је из Сарајева у планинско насеље Пале.

Ратоборна Биљана Плавшић рађа се у драматичном насиљу подељеног Сарајева, из којег је изашла међу последњим Србима, а свакако као последњи припадник ужег српског руководства, 20. маја 1992. године. До тада се већ увелико одиграо масакр војника ЈНА у Добровољачкој улици и други драматични акти насиља са муслиманске стране. Сведочење таквим догађајима би, и од најмирољубивијег човека, начинило оног који верује у нужност одбране од силе – силом.

12. августа 1992. године држава српског народа у БиХ добија своје коначно име – Република Српска и као таква улази у три дуге године огорчене борбе за опстанак и остваривање својих интереса и циљева.

То је период у којем доминацију у политичком животу преузима Радован Караџић, лидер какав је био потребан у ратним условима. Он је одавао утисак одлучног државника и имао је препонатљиву појаву, реторику и јавни наступ, који нимало нису подсећали на каквог смушеног професора. Међутим, и након формалног утврђивања Караџића на месту председника РС 17. децембра 1992. године, Биљана Плавшић остаје у његовом уском руководећем кругу, на положају потпредседника Републике Српске, где је прати и професор Кољевић.

Политичко деловање током рата: децембар 1992. – децембар 1995. године

Главни период рата у БиХ обележио је Радован Караџић, који се највећим делом, у свом позиционирању у том сукобу, ослањао на председника Србије Слободана Милошевића. Није ту било неке праве моћи или одлучивања са стране Биљане Плавшић. Мој утисак је да је она била угледни саветодавац, мотивациони говорник, заслужни политички првоборац али да суштински није имала велики утицај на доношење одлука, нарочито не о рату. Интелектуални круг који је створио СДС био је у позадини, док је Караџић држао чврсто лидерску позицију.

У овом раздобљу његог живота и политичког рада Биљана Плавшић постала је препознатљива по свом односу са Слободаном Милошевићем. Нико на тако високој позицији, у било којој српској власти тог времена, није имао тако лош однос са њим. Било је речи да се неки анимозитет осећао и при првом сусрету, а Плавшић сведочи да су корени тога вероватно били у мржњи коју је према њој гајила Милошевићева супруга Мирјана Марковић. Она је дознала да се Плавшић крајем осамдесетих, као декан сарајевског ПМФ-а, противила повећању фонда часова марксизма на факултету. То је било значајно јер је Мира Марковић управо предавала на београдском ПМФ-у предмете који су прилично сувишни на таквом факултету.

Како каже Биљана Плавшић, супруга Слободана Милошевића је одговорна и за најчувенију изјаву, коју Плавшић никада није дала. Ону да је добро да и шест милиона Срба погине, да би осталих шест живело у српској држави. Много пута је Плавшић поновила, да је изнела став који је чула од једног борца ВРС који је био тешко рањен. Медији у Србији су од те изјаве направили сензацију 1993. године, а Мирјана Марковић је заиста и лично вређала потпредседницу Републике Српске, поредећи је са доктором Менгелеом. Огласио се и Слободан Милошевић, поручујући да у српској политици нема места за људе са таквим ставовима.

Осим њеног антикомунизма, сматрам да је Плавшић доживела овакав напад од породице Милошевић – Марковић и због личних сујета оба супружника. Њима су сасвим сигурно сметале популарност, образовање и елоквенција особе која је добила на своје име велики број гласова, а која се усуђивала да критикује, не само њихову идеологију, већ и њих лично. Свакако да је чињеница да се ради о женској особи, која не остварује успехе кроз свог супруга, била посебна фрустрација за Миру Марковић. Политички пак, мислим да ништа није више плашило брачни пар који је владао Србијом од популарног, национално освешћеног и демократски опредељеног интелектуалца. Једино је такав профил личности могао да буде претња њиховој власти у Србији и било је потребно умањити легитимитет босанске верзије такве појаве. Караџић је био сличног профила али је тада ипак посматран као део њиховог система, неко ко им подилази, док је Плавшић била нешто друго, нешто са превише западног у себи. Појава која би могла бити алтернатива и Караџићу али и њима. Мотив је сигурно био и порука међународној заједници какве су све проблематичне личности представници Срба у Босни и да се страни фактор само може ослонити на руководство Србије, да такве опасне идеје држи под контролом.

Занимљива сага се наставила. Биљана Плавшић је узвратила ударац. Крајем априла 1993. године Милошевић је дошао са председником СРЈ Добрицом Ћосићем, Црне Горе Момиром Булатовићем и грчким премијером Мицотакисом на Пале, покушавајући да убеди Скупштину Републике Српске да прихвати Венс-Овенов план за окончање рата. Ни ова висока делегација, ни осетљива и важна тема, ништа од тога није спречило Биљану Плавшић да одбије да се рукује са Милошевићем. Нико није рачунао на такву дубину њеног самопоштовања и поноса. Или можда баш Караџић јесте, из неких својих калкулација. Током посете Милошевић је више пута покушао да одобровољи потпредседницу РС али је сваки нови покушај био по њега гори од претходног.

Његовом циљу на Палама није никако могло помоћи такво њено држање. Оно је вероватно у том тренутку одговарало Караџићу, јер је знао да је широко расположење било да се план одбије, а то је било и његово убеђење. Упркос личном доласку, у пратњи највише делегације коју је могао да састави, Милошевић је одбијен. Република Српска је показала самопоуздање и самосвојсност својствену младој држави, која је изграђена на жртви и војничком успеху.

Биљана Плавшић је својим држањем засигурно побрала многе симпатије, јер је изразила став који су многи у врху РС имали према Милошевићу. Лично сматрам да је такав став био неодговоран, поготово у том тренутку. Плавшић тврди да није знала да ће Милошевић доћи до тренутка када је изашао из аутомобила. Морала је у том тренутку бити свесна да постоји неки разлог зашто јој Караџић није рекао да он долази и да ће њене емоције сигурно бити предмет манипулације. Управо ће такво тврдоглаво, неразумно и политици нимало својствено понашање учинити да Војислав Шешељ многима буде уверљив када доведе у питање њено ментално здравље, што ће, у тренуцима разлаза, покушати да уради и Караџић.

Биљана Плавшић покушала је, до краја рата, да упути понеки критички тон на рачун круга моћи који се развио око Караџића и да подржи одређене структуре у Бања Луци или у Војсци. Имала је високо мишљење о генералу Ратку Младићу и сигурно да је са симпатијама посматрала његов сукоб са Караџићем. Међутим, за више од посматрања није имала политичке снаге. Била је свесна апсолутног карактера Караџићеве власти. Плавшић је сведочила о томе да јој је мајка од 90 година у то време боловала и да се много посветила бризи о њој, због које је тражила од Караџића и да се повуче али он то није подржао јер је био свестан њеног симболичког значаја и утицаја на морал нације.

Период самосталног политичког деловања након рата: 1996 – 2000. године.

Караџићева самостална политика је доживела крах. Након што је Република Српска 1994. године одбила и план „Контакт групе“, Милошевић је увео блокаду на Дрини и ускратио подршку Србије. То је, уз појачане ударе НАТО авијације, избрисало током 1994. и 1995. године војну надмоћ РС. Милошевић је имао ту сатисфакцију да је он био тај који ће се питати о миру у Босни и Херцеговини, а не Караџић. Дејтонски мировни споразум потписан је 21. новембра, а ратификован 14. децембра 1995. године.

Један од прећутних услова тог мира била је политичка пензија Радована Караџића, на коју је приморан у јулу 1996. године. Он се определио да своја овлашћења пренесе управо на потпредседницу РС Биљану Плавшић, до одржавања избора, који су били 14. септембра те године и на којима је такође Караџић одлучио, да Плавшић буде кадидат његове странке. Она је победила са 636.654 гласа и постала, први пут самостално, лидер Републике Српске и прва жена изабрана да води неку српску државу.

По речима Војислава Шешеља, резон Радована Караџића био је да је Плавшић довољно тврда у политичким ставовима, а да са друге стране, као осведочени противник Милошевића, неће дозволити његов превелик уплив, док ће и код страног фактора такав став бити сматран за нешто што је препоручује. Лично ми се чини да је мотив била и Караџићева жеља да настави из позадине да остварује одлучујући утицај на политику РС, за шта је имао све инструменте. Биљана Плавшић је само требала да настави да обавља симболичну у протоколарну функцију, као што је то чинила и до тада.

Лоше је проценио. Плавшић је коначно имала прилику да спроводи истинску власт. Посветила се спровођењу Дејтонског споразума. Говорила је касније како је ишла од општине до општине и тумачила план и начин његовог спровођења. САД је поштовала још из својих дана као Фулбрајтов стипендиста и верујем да је искрена када се изражава позитивно о том мировном плану. Сматрам да је Плавшић сагледала ситуацију и закључила да је оно што ће чинити док буде председник РС прави пут за српски народ у БиХ.

JACQUES CHIRAC WELCOMES BILJANA PLAVSIC (Photo by Jean Bernard Vernier/Sygma via Getty Images)

Покушала је да демонтира Караџићев апарат моћи и његове људе у систему. Сарађивала је са међународном заједницом и Милошевића држала на дистанци али се ипак са њим, као председником СР Југославије срела и коначно руковала. Њему, који је желео дуго да носи епитет „фактора мира и стабилности“ због дејтонског мира, сигурно није било по вољи што је међународна заједница пронашла још једног конструктивног лидера српског народа и то баш Биљану Плавшић, чији је прозападни кредибилитет и педигре био значајно уверљивији од његовог.

Плавшић до данас негира да је са Мадлен Олбрајт постигла неки тајни договор да „изда“ Караџића. Напротив, тврди да је чак и пред најгоре заоштравање са њим покушавала да одобровољи Американце да не инсистирају на његовом хапшењу, а њега да се заиста примири и уклони из јавног живота. Караџић је ипак бацао предугачку сенку, па је она, у јулу 1997. искључена из СДС-а, након чега је формирала своју партију – Српски народни савез.

Разлазу са Караџићем претходиле су многе непријатности и претње које Плавшић тврди да су јој упућене са његове стране. Поред срдачног пријема код Милошевића, чини се да увреде које му је нанела нису биле опроштене, јер су, по њеним речима, и државне структуре Србије узеле учешћа у притиску који је на њу вршио Радован Караџић. Индикативна је једна епизода о којој је говорила у медијима. При провратку са пута у Лондон, где је примљена од министра спољних послова Роберта Кука, Плавшић тврди да је задржана од полиције на сурчинском аеродрому и затим суштински ухапшена и спроведена на границу са Републиком Српском, где је избачена из возила да пешке пређе на другу страну. Сналажљиви сарадници су јој ипак обезбедили превоз и успела је да се врати у Бања Луку, где је добила информације да је постојао план да буде лишена слободе на граници и смештена у здравствену установу за лечење менталних болести, где је била унапред припремљена дијагноза која би је уклонила са политичке сцене. Плавшић је изјављивала за медије да је поводом овог инцидента касније контактирао Милошевић, који је негирао личну укљученост у покушај њеног свргавања и изговарао се одсуством из земље у том периоду. Каква год да је пуна истина о тим догађајима, може се слободно закључити да је постојао озбиљан притисак, а сукоб Плавшић, како са Караџићем, тако и са његовим окружењем, посебно тадашњим министром унутрашњих послова РС, добро је документован и познат.

Пре истека председничког мандата Плавшић је предложила, почетком 1998. године, Милорада Додика за премијера Републике Српске. Он је, у том тренутку, имао изразито малу подршку, како у народу, тако и у парламенту, где је његова странка имала само два посланика. Он се међутим, уз подршку међународног механизма који је контролисао БиХ, одржао на власти до 2001. године. Уз подршку Додика и других „реформских снага“ Плавшић ће изаћи на председничке изборе 12. и 13. септембра 1998. године, где осваја 39% гласова наспрам 44% које освојио победник Никола Поплашен, кадидат СДС и Српске радикалне странке. Тим поразом се фактички завршава озбиљна политичка каријера Биљане Плавшић, док поменути међународни механизам неће никада дозволити Поплашену да реализује своју изборну победу и преузме власт.

Процес и осуда пред Хашким трибуналом 2000 – 2003. године

Биљана Плавшић била је отпужена заједно са Радованом Караџићем и Момчилом Крајишником за суштинску кривицу за рат у Босни и Херцеговини и за најгоре злочине у истом. Добровољно се предала почетком 2001. године и првобитно све негирала. Међутим касније је признала кривицу за ратне злочине и прогон Муслимана 1992. године. Због овог чина Војислав Шешељ је окарактерисао као највећег хашког издајника српског народа. Она је касније навела да се изјаснила кривом због немогућности да поднесе мучно и дуготрајно суђење и да не би остали, озбиљнији наводи, попут геноцида били „доказани“ у процесу који је немогуће победити.

Лично, не сматрам да је политички рад Биљане Плавшић током деведесетих био на било који начин штетан. Међутим, ово њено признање кривице компликује њену политичку и друштвену заоставштину. Сматрам да је морала наћи моралне и физичке снаге, да на заласку свог живота, изнесе до краја борбу пред хашким судом, па макар и било јасно да је исход у напред познат. Слободан Милошевић је својим држањем пред трибуналом успео да поправи своју коначну историјску оцену у српском народу, за нијансу. Њено признање је јако опасно јер ако се један, макар и симболичан и салонски лидер српског народа, осећа одговорним за злочине било које врсте, то је врхунски аргумент да се устврди да је онда одговорност оних који су имали истинску моћ многоструко већа. Имам разумевања за осећања Биљане Плавшић и да је она можда и искрено дошла до спознаје да је нешто морално погрешно рађено у борби Републике Српске за опстанак али је била њена дужност да то задржи за себе и своје личне духовне исповести. Својим признањем нанела је објективну штету народу који је предводила и који се уздао у њу.

Лично сматрам да је Биљана Плавшић морално супериорна у односу на Радована Караџића али то у историјском збиру слабо вреди, када се упореди њено и његово држање пред хашким судом. Његови мотиви за године скривања, понижавања себе и породице и измишљања комичног лажног идентитета можда јесу били искључиво себични али је став пред судом био одговарајућ историјској улози коју је играо. Док њена часна и достојанствена предаја остаје обесмишљена себичним признањем, којим је свом достојанству и угодности жртвовала идеале које је проповедала рањеницима на ратишту. Њене године и одсуство брака и потомства могле су коначно да јој буду предност, да сама понесе свој крст до краја, што није учинила.

Неке личне особине

Чињеница коју нисам помињао раније у овом раду, а која је сигурно играла улогу у животном и политичком путу Биљане Плавшић, јесте то што се она није удавала, нити имала деце. Да ли јој је то била предност или мана? Може се рећи да је била предност, из разлога што јој је омогућило потпуну посвећеност политичком животу или раније академском. Вероватно је та велика посвећеност разним животним и каријерним циљевима била један од разлога да никада нисмо ни чули за неког партнера у њеном приватном животу. Њена старија доб и самачки живот помогли су јој да од мушког света политичке сцене, у изразито патријархалној БиХ, буде посматрана као својеврсни „политички мушкарац“ и да лакше пробије баријеру ка највишем нивоу политике. Томе је допринело и то што нема навода да је икада описивана као „лепотица“. Самачки живот је пак водио великој посвећености породици рођеног брата, као и старој мајци о којој се бринула. Та посвећеност показаће се у одређеним сукобима као слабост али у крајњој линији као једина истинска потпора на крају политичког пута.

Закључак

Биљана Плавшић је била достојан лидер српског народа, политичар великих потенцијала, која је, када јој је омогућено, донела одређене политичке одлуке и трасирала политику коју данас спроводи Република Српска, а имала је удела и у афирмисању Милорада Додика, који данас оличава много тога што је политички живот Републике Српске.

Њен отпор према једноумљу и диктату Слободана Милошевића је такође похвалан, као и њен антикомунизам и посвећеност демократији. Велику штету српском народу и Републици Српској нанела је својим прихватањем дела кривице пред Хашким судом и данас се, након издржане казне, Биљана Плавшић може схватати као позитивна политичка личност само утолико колико је сведок историје, извор информација и поучна прича о свим замкама и проблемима политичког живота Срба на крају двадесетог века. То јесте њена крајња и драгоцена улога у позним годинама.

ИЗВОР: Центар за друштвену стабилност

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.