18/05/2022

Дилема

Магазин

РЕПУБЛИКА СРПСКА И САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА/РЕПУБЛИКА СРБИЈА – Од могућих реципрочних и (кон)федералних веза до специјалних паралелних односа

Академик Алекса Буха
Оригинални научни рад
UDK 342.28 (497.1):(497.6РС)


У раду је критичкој анализи подвргнут систем специјалних паралелних односа који је установљен 1997. год. између Републике Српске и тадашње Савезне Републике Југославије, односно 2006. између Републике Србије
и Републике Српске. Аутор сматра да је умјесто ових односа требало установити конфедералне везе. Паралелизам односа је неутрална «институција», и тек се принципом реципроцитета могу осигурати везе сусретања, обавезна узајамност, «једнако поступање» и суверена једнакост народа. Тај принцип је српски народ у БиХ једино и могао за себе захтјевати, будући да је од почетка рата био проглашен, од стране тзв. међународне заједнице и својих ратних непријатеља за главног виновника свега негативног у БиХ. Аутор показује да је током и непосредно послије рата било више прилика да РС, у реакцијама након конфедералних корака Ф Бих према РХ и сама учини исте кораке према СРЈ/РС. Бојазан званичног Београда да би прихватање конферералних веза са Српском погоршало ионако тешко стање аутор процјењује као не до краја засновано и као пропуштање по саму ствар повољних консталација.


Ово је прилика да се подсјети на ставове, становишта, предлоге, принципе, процедуре којих се руководство српског народа у БиХ држало прије избијања рата и током и (мање) након рата у БиХ. Можда би се из тог подсјећања могле извући и неке поуке, а сигурно је да ће се моћи увидјети које су и какве шансе пропуштане кад би се кораци тзв. међународне заједнице тако подесили да је остајао празан, понекад и богомдан простор за неоспориву (ре)акцију Републике Српске.

И прије оснивања националних странака, а поготово након вишестраначких избора и непрестаних телевизијских преноса засједања заједничке Скупштине СР БиХ, могло се видјети да се (до)тадашња држава почела урушавати и растурати, и да није дуга вијека. Урушавао се и на другим странама (социјалистички) друштвено-политички поредак, али је крах социјалистичког поретка за собом повукао само пропаст вишенационалних држава. Упркос разуму, осјећања никако нису пристајала на готово опипљиво свакодневна освједочавања. (Изгледа, а филозофија невољно то потврђује, да је осјећајна страна човјечије природе често трајнија, или барем истрајнија и јача од његове разумске/умствене природе). На овој тачки морамо одмах учинити разлику: док се осјећања на страни Срба нису повиновала упозорењима разума да завршно растурање државе само што није почело, дотле су осјећања хрватског и муслиманског народа у БиХ према разбијању тадашње Југославије претходила рађању и ширењу мисли која се упрегла у њено растурање. Додуше, рачунице та два народа нису се подударале у погледу очекиване добити од комадања дотада заједничке државе, али јесу у односу на Србе и њихове из дана у дан исказиване намјере: да своју судбину морају коначно повезати са неприкосновено својом националном територијом и државно-политичком самосталношћу. И то у свакој од већ тада колајућих варијанти: и у варијанти останка БиХ у (смањеној) Југославији, и у варијанти коначне подјеле БиХ у три државе и у варијанти кантонизације, федерализације или конфедерализације саме БиХ. Почетно је то становиште исказивано у захтјеву да се БиХ, прије посезања за једним од три рјешења, демократски трансформише. Демократска трансформација имала је да донесе не само слободу кроз парламентарну демократију него и ново национално-територијално организовање сваког од три народа понаособ. С обзиром на подручје економског живота, право грађанства све више је стицала синтагма „народни капитализам“. Магловита представа о томе шта би овај концепт имало да садржи требало је да замијени никад и нигдје пронађену формулу ефикасне и успјешне социјалистичке привреде, и да изађе у сусрет исконској антрополошкој потреби, потврђеној и емпиријски и теоријски, да сваки човјек мора да поседује неки вид економске сигурности у облику приватног власништва – да би одиста био самосталан и слободан. Политичка, економска, историјска, теоријска и обичајно–народна памет овог дијела српског народа, на почетку окупљена око вођства Српске демократске странке (СДС) и политичког Савјета те странке, уз импулсе који су долазили из редова свесрпске елите те из посланичких редова, а од марта 1992. и из редова владе, стално, пак, из главе цијелог народа, није се дуго могла одлучити у одговору на питање, који је стално бивао ургентнији: што доноси, шта ће људима донијети народни капитализам? Знало се да „видљиву“ руку државе и партије треба да замијени „невидљива“ рука слободног тржишта, и да смјена руку није гаранција да ће „нова“ рука бити правичнија и економски продуктивнија. (Наравно, почетком деведесетих година није се слутило да ће „нова“ рука огрезнути ускоро у пљачку свих видова богатства, а правичност и солидарност изручити девизи: Нек се спашава ко може. Готово да се отимље уздах: ох, како је капитализам био лијеп под социјализмом!) И док се одмах било свјесно тога да је вишестраначка демократија најмање лош, од иначе свих лоших облика друштвеног и политичког устројства, за капитализам се из душа озбиљних и паметних људи није могао лако искамчити ни тај негативни суперлатив: да је најмање лош од свих иначе лоших економских система. Отуда епитет „народни“ и нада да би народ могао уљудити тај провјерено противнародни економски систем.

На једном подручју, међутим, није било већих дилема: у подручју државном. Потреба националне државе енергично је заговарана, макар и уз релативизацију да је национална држава мање лоша од свих других, иначе по свом бивству лоших државних облика. Са тугом и горчином је дошло до прихватања дебакла концепта југословенства – било као новонације, било као (политичкодржавне) наднације, – до мирења са пропашћу енергија и нихилизације жртава које су биле уграђене у Прву и Другу Југославију. Морала се ставити тачка на наде од којих се живјело и које су заговаране више од седамдесет година.

Кад смо у ријечи о држави, треба казати да је тадашња свесрпска политичка и теоријска памет не само уважавала него и за оријентир узимала учења о држави великих филозофа. Аристотелово учење, по коме је зачетник идеје државе откривалац највишег добра; Хегелово, по коме је држава једино божанство које хода Земљом; Русоово, по коме од облика државе зависи судбина и хабитус народа. Русо, нека буде надугачко наведен. „Увидео сам да све радикално зависи од државног умећа, и да ће, постави ли се како год хтели, сваки народ увек бити само оно за шта га начини његов облик државе. Тако ми се чинило да се велико питање о најбољем могућем облику владавине напослетку своди на друго питање: који је облик државе највећма погодан како би се један народ учинио врлим, просвећеним, мудрим, укратко у највишем смислу речи савршеним колико је могуће“.

И метафизички схваћено највише добро, и метафора божанства овдје се мисле као мјера и „покретачки принцип душа“ који људе мотивише на прегнућа, како заједничка тако и индивидуална. На прегнућа која су по рангу виша од таварења у наметнутим им приликама и сврхама. А више сврхе зову се достојанство, слобода, савршенство, правда… И, оне се могу остваривати само у савршеној држави. Платон је своју мисао усмјерио на спознају једне више реалности – свијета идеја, која треба да је могућа само у таквој држави. Која такву државу тек омогућује. Која опет, има сврху у остваривању лијепог, добра и добростиве љепоте, у остваривању калогатије човјечјег живота, тог другог имена за савршеност.

У мање захтјевној сврси, немачки романтичар Новалис је однос позвања људског живота = културе и државе сажео у једну реченицу: „Култура происходи из односа човјека према држави“. Све је сада у томе да се установи
држава као „арматура цјелокупног дјелања“ (опет Новалис), која би у себи сабирала свеукупне силе живота, уздижући појединачни живот до оптимума и ослањајући живот цјелине = нације, државе на такве појединце. Ако су појединци у својим базичним аспирацијама не само различни него узајамно се искључујући, никада се неће моћи постићи тражена трајна „арматура“.

Више инстанце од националне државе, кад су у питању људске ствари, нема. А на могући приговор да наведени филозофи не говоре о националној држави, треба рећи да сви они говоре из искуства националне државе.

За њих је саморазумљиво да се бит државе као државе има да изнађе полазећи од државе – нације. Она, да је као облик владавине, најпогоднија за остваривање човјечијег позвања на Земљи. И по атрибутима „највши“ и „најбољи“ који стоје испред (националне) државе а поготово метафором „божанственог“ она се изједначује са највишом филозофском инстанцом, највишим добром, и са највишом религијском инстанцом, са божанством. Није до данас одгонетнуто како би се негативна дијалектичка природа инстанце Држава, дакле њена нихилизирајућа страна могла одстраници, а не само „превладавати“. Или би та инстанца престала да буде таква какву је описује филозофија ако би се одстранио негативни дио њеног бића?

Вратимо се захтјеву са почетка овог рада: да не би требало сметнути с ума ставове, становишта, предлоге, принципе и процедуре који су заступани током стварања и одбране Републике Српске.

Сума принципа међународног јавног права и затечених државно-уставних права која су се могла захтијевати није била велика, мада је постојало мноштво њихових верзија. Осим признавања права на самоопредјељење и принципа суверене једнакости држава, односно народа, у обзир су долазила историјска и власничка, те основна људска и обичајна права. Особито се, у том погледу, инсистирало на принципу реципроцитета. Затечена државна права, СФРЈ и СР БиХ већ су добрано била „приређена“ / предодређена за разбијање земље. Кад је ријеч о Југославији конфедерализацијом кроз Устав из 1974. док је БиХ „преношењем“ суверенитета са народа на (федералну) републику у јуну 1990, усмјерена на успостављање интегралне, тобоже грађанске а уствари муслиманске државе.

Коликогод да су руководство, најпре руководство а потом установе Српског народа тражили да се право самоопредјељења призна нашем народу, тзв. међународна заједница увијек би се понијела игнорантски. Увијек је оно, ако би и било начас припуштено у разговор, било релативизовано: да се не односи на дијелове народа, да је замишљено само за народе који се ослобађају из колонијалног положаја… Особито су били строги према праву на отцјепљење и на сопствену државу, али не свих народа и њихових дијелова у Југославији: него само према српском народу. Кад су се Хрватска и Словенија отцијепиле а тзв. међународна заједница искорачила из међународног права, одмах их признајући, тражили смо да се тај искорак искористи за стварање државе свих српских земаља. Искорак сигурно не би био опозван а наш реципрочан корак не би могао бити неуважен. На реципрочном праву народа на самоопредјељење инсистирало се и приликом референдумске одлуке српског народа из новембра да остане у Југославији: кад се признаје право на отцјепљење реципрочно се морало признати и право на останак у (смањеној) дотадашњој држави. Нова (смањена) држава није показала спремност да се потврди тај останак, па је и тај искорак тзв. међународне заједнице остао неискориштен. Трећа прилика указала се оснивањем (муслиманско-хрватске) Федерације БиХ у марту. Ту нову државу у БиХ установили су Муслимани/Бошњаци и Хрвати као суверени народи; она је у истом чину ступила у конфедерални однос са Хрватском, што представља додатни доказ њене независности. Овај трећи искорак из дотада важећих, каквих таквих узуса, вапио је за реципроцитетом, али је он Српској донио само индиректно признање независности, не и конфедерацију са СРЈ. Опрез Београда да се не изазове тзв. међународна заједница „награђен“ је бомбардовањем и РС и СРЈ, уз узимање Космета и, опет, непосезањем за принципом реципроцитета, у односу на Републику Српску.

Право власништво и историјска права српског народа у БиХ, нпр. право на територије које су истребљивањем Срба у два свјетска рата, посебно у Другом, опустошене, или остале без српске већине нису никад дошла до ријечи у писаним преговарачким документима. Мада, то треба посебно истаћи, та права су, повремено, прећутно или у неодговарајућем језику ипак морала да буду донекле уважена. О свему томе свједочи готово сваки од предложених мировних планова, како с обзиром на уставно устројство тако и у погледу територијалног разграничења.

Одбијање да се ствари назову правим именом и неједнак третман страна у сукобу, прије тога неједнако признање права на самоопредјељење генерисало је ратничке енергије муслиманско-хрватске стране током цијелог трајања рата. Може се с правом рећи да је формула спречавања сукоба или његовог заустављања одмах по отпочињању била једноставна: назвати ствари правим именом. Казати, а то је био посао тзв. међународне заједнице, да је недопустиво непризнавање истих реципрочних, и једнаких права српском народу у БиХ и Хрватској а поготово се није смјело повлађивати и на сваки начин помагати муслиманској навади да загосподари читавом БиХ. Бранећи Југославију, макар и смањену, пропуштајући да се, по принципу реципроцитета, у једну државу обједине српске земље, званични Београд је пропустио повољну историјску прилику за стварање српске државе-нације. Крилатица да се историја понавља не садржи и понављање прилика.

Сви марифетлуци тзв. међународне заједнице нису могли и не могу увјерљиво и трајано анулирати универзалност принципа самоопредјељења народа. Без признања права на самопредјељење народа нема ни суверенитета држава нити људских права. Оно је потврђено, након Првог свјетског рата, у великом броју докумената међународног права. Могло би се лапидарно изрећи: као неприкосновено право сваког народа/нације да слободно одређује све видове свога живота у својој држави до које се стиже демократским путем, ако он није историјски већ пређен, укључује и право на сецесију. Не долази се до суверенитета народа преко суверенитета државе него обрнуто: суверенитет државе се изводи и суверенитета народа. Али, одмах се суочавамо са парадоксом; нема пуног суверенитета народа без његове суверене државе.

Представници тзв. међународне заједнице који су стали да помажу у разрјешавању кризе, државне прије неголи друштвене, на почетку друге половине год. позивали су се – каткад гласно и изричито, каткад заобилазно – на право народа на самоопредјељење као на формулу којом треба лијечити кризу. Први пут је то учињено у Декларацији ЕЗ од 5. јула 1991, која је 7. јула стигла као Брионска декларација. Прије тога, 19. јуна, КЕБС на састанку у Берлину исписује значајну реченицу: „Министри су сагласни да само народи Југославије треба да одлуче о будућности земље“. Али, представници ЕЗ нису издржали дуго у тој својој намјери. Већ 6. августа 1991. у Декларацији о Југославији у игру се уводе и републике као актери сукоба и републичке границе се најављују као оквири и оријентири за будућа територијална рјешења. Суверенитет се „премјешта“ са народа/нације на републике. Тек се тада јасно увиђа да је транзиција суверенитета у БиХ са народâ на Републику, учињена годину дана раније, урађена у дослуху са онима који су недуго потом почели да, одраније генерисану кризу, усмјеравају путевима којима се заобилази ово круцијално колективно право људи. Хашка конференција о Југославији која је почела септембра и трајала више мјесеци у свим предложеним споразумима за рјешење кризе, а било их је три – четири, држи се република као неприкосновеног оквира, и брине бригу само о праву националних мањина, оних мањина које би се тек том операцијом створиле. Та настројеност диктирала је и Критерије за признавање источно-европских држава који су усвојени 16. децембра 1991, те Бадинтерова Мишљења, с којима се почело почетком децембра исте године.

Иако је право народа на самоопредјељење склоњено са мјеста првог принципа и заклањано новим „првим“ принципом, „принципом“ федералне јединице као носиоцем суверенитета, оно није могло бити бачено преко палубе.

Преостала је могућност да се то право стално виндицира позивањем на принцип реципроцитета.

Принцип реципроцитета је принцип обавезне узајамности, и тиче се „једнаког поступања“, „суверене једнакости држава“ и самим тим и народа, јер, видјели смо, суверенитет се превасходно тиче народа. Принцип реципроцитета садржи подједнаку узајамну условљеност двију или више страна и тешко је замислити коректнији однос између двају бића, људи, народа и држава. Принцип суверенитета народа заступао је званични Београд, у овом смислу, током Хашке конференције у познатој формулацији да је право народа да остане у дотадашњој држави једнаке онтолошке вриједности као и право народа да из те државе изађе. Али га није одбранио стварном државном потврдом одлука Српског народа у БиХ и Српског народа у Хрватској.

Другу повољну међународну констелацију за успостављање (кон)федерације са СРЈ пружао је, као што је већ казано, вашингтонски Оквирни споразум о формирању муслиманско-хрватске Федерације БиХ и Нацрт оквирног споразума о конфедерацији Федерације БиХ и Хрватске од 18. марта 1994. Први споразум је потврђен и 10. новембра 1995. у Дејтону као документ који се тиче само Хрвата и Муслимана, али је, као и Нацрт, у Дејтонском споразуму прећутан. Споразум о Федерацији се апострофира само у Принципима од 8. септембра 1995. У тексту којим се потврђује Споразум из 1994. констатује се да након двадесет мјесеци држава БиХ није пренијела предвиђене федералне надлежности на Федерацију као што то није учинило ни Хрватско вијеће одбране (ХВО). Даје се и крајњи рок: 20. децембар 1995. Дејтонски Споразум се узима као сигурна скора чињеница, па се као компетенције Федерације не потврђују оне из 1994.; предвиђено је да оне постану функције будуће (дејтонске) БиХ, и оне су, са малим измјенама, садржане у Дејтонском мировном споразуму.

Конституенти БиХ су Република Српска и Федерација БиХ у којима су дотични народи у БиХ остварили сваки за свој дио свој суверенитет. Речено је да је прећутан Споразум о конфедерацији, да у Дејтонском споразуму није ни поменут. Није то изненађење ако се узме у обзир његова садржина. У Нацрту… о Конфедерацији предвиђено је да се између Хрватске и Федерације БиХ успостави заједничко тржиште, царинска унија, монетарна унија и војни савез, а да се при томе не измијени „међународни идентитет и правни субјективитет Хрватске и Федерације“. (Тај војни савез потврђен је у августу 1995.). Чудно је, међутим, да тадашња СРЈ „није хтјела, или није смјела“, свеједно, да успостави конфедерални однос са РС, јер је већ био испуњен услов реципрочне једнакости: искорак ФБиХ у правцу независности и конфедералног повезивања са Хрватском, доносио је собом право РС да учини исти корак у односу на СРЈ, односно СРЈ у односу на РС. Кад је у љето 1994. РС одбијала да прихвати недовршен план Контакт групе, обећавана јој је, кроз уста руског министра Козирјева (!?), конфедерација са СРЈ.

Сличну понуду су најављивали француски и британски министри спољних послова, али то у очима званичног Београда није завређивало озбиљнију пажњу.

Званични Београд није хтио да прихвати конфедералну везу са РС, барем на војном подручју. А за такву везу је створена могућност не само Вашингтонским споразумом о конфедерацији Хрватске и ФБиХ из 1994., него и Споразумом о субрегионалној контроли наоружања који је потписан у јуну 1996.

Овај споразум представља конкретизацију обавезе коју су СРЈ, РХ, БиХ, ФБиХ и РС прихватиле у Дејтону (Анекс I–Б; Споразум о регионалној стабилизацији). У циљу изградње повјерења „и постизања стабилних и уравнотежених нивоа одбранбених снага на најнижем могућем степену који је у складу са безбједношћу“ побројаних „страна“, пет врста наоружања – тенкови, артиљерија (оруђе калибра 75mm и више), оклопна борна кола, борбени авиони и јуришни хелихоптери – треба да се сведу, најкасније за шест мјесеци, на минималне дозвољене количине.

У Споразуму о субрегионалној контроли наоружања (Фиренца, 14. јуна 1996) понављају се те обавезе и изричито се тврди да се ништа не мијења у већ усвојеном Дејтонском споразуму. Основицу, terminus comparationis чини тадашње стање у СРЈ. Оно се узима као 100%. Послије смањивања Југославија задржава 75% од основа, док се Хрватској и БиХ дозначује по 30%. БиХ својих 30% треба да подијели на ентитете ФБиХ и РС у односу 2:1 (!?).
Новину представља прецизно навођење бројчане количине наоружања за сваку од страна. Тако се за СРЈ одређује:

„1) 1025 борбених тенкова;
2) 850 оклопних борбених возила;
3) 3750 артиљеријских оруђа;
4) 155 борбених авиона; и
5) 53 јуришних хеликоптера.“
Табела која се тиче БиХ, а она је идентична са хрватском, овдје се такође
наводи у цјелини: „Босна и Херцеговина
1) 410 борбених тенкова;
2) 340 оклопних борбених возила;
3) 1500 артиљеријских оруђа;
4) 62 борбена авиона
5) 21 јуришни хеликоптер.
од чега: Федерација Босна и Херцеговина:
1) 273 борбених тенкова;
2) 227 оклопних борбених возила;
3) 1000 артиљеријских оруђа;
4) 41 борбена авиона;
5) 14 јуришних хеликоптера.
Република Српска:
1) 137 борбених тенкова;
2) 113 оклопних борбених возила;
3) 500 артиљеријских оруђа;
4) 21 борбених авиона; и
5) 7 јуришних хеликоптера“.

Слична пропорција установљена је и у односу на цифре војног људства: Хрватска задржава право да држи 65.000; БиХ 60.000, док је у рачуну за ФБиХ и СР дошло до збрке, првој државној јединици је остављено 55.000, другој, пак, 56.000 војног људства. Не треба сумњати да је у „заједничкој“ цифри, ма која од двије да се узме, РС одређена једна трећина. По овом споразуму СРЈ се обавезује да војно људство смањи на 153.000.

Интересантно је да се у Споразуму предвиђа дугачак вијек: „Члан XII, 1. Овај Споразум ће бити неограниченог трајања. Може бити допуњен Споразумом Страна у оквиру Конференције за разматрање сходно Члану XIV овог Споразума“.

На питања, непристајања, протесте у вези са очигледном диспропорцијом по РС, да је неприхватљиво да на једну трећину становништва долази трећина наоружања и војног особља, а на двије трећине становништва двоструко више, од стране ОЕБС су стизали изричити одговори да је РС, по природи ствари, у савезу са СРЈ. Наравно, у случају сукоба у БиХ, као што је ФБиХ у савезу са Хрватском. Па док ФБиХ има већ одраније утаначен такав савез, СР га нема. Била је ово прилика, пошто је друга страна раније учинила недопустив искорак, да и РС учини аналоган корак, ОЕБС је то прећутно и очекивао. Али, то није био разлог и за СРЈ, да се успостави такав реципроцитет са РС.

У Споразуму о специјалним паралелним везама који је потписан 1997. нема ни ријечи о војним специјалним паралелним односима, а камоли о војном савезу. Друга два споразума исте врсте су у „бољем“ положају: у вријеме њиховог потписивања војске су на обје стране већ биле смањене до нераспознатљивости.
(Куда ли се дјенуше оне силне војске?!)

Оно што је Дејтонским споразумом у Уставу БиХ потврђено као право ентитета „да заснивају специјалне паралелне односе са сусједним државама“ има, кад је ријеч о Републици Српској, дугачку и повремено хаотичну историју.

Паралелне везе између РС и СРЈ, односно Србије представљају надомјестак за пропусте које је у више наврата чинио званични Београд, с обзиром на могуће државносне елементе Српске, својом неспремношћу да се они не само захтијевају него званично и потврде, а у марту 1994. и јуну 1996., већ готови, само „препишу“.

Увођењем синтагме „специјални паралелни односи“ као уставне категорије, коју међународно право једва да је регистровало, у документ којим се ставља тачка на међунационални, међувјерски и међуграђански рат у БиХ и
установљује нови политичко-државни и друштвено-економски поредак може се, исто тако, протумачити као накнадни и закашњели ехо „лоше савјести“ тзв. међународне заједнице, односно представника инволвираних држава и актера „преговарачког процеса“. Ехо „лоше савјести“, да останемо на тој тешко допустивој аналогији између феномена посве личне, индивидуалне нарави и његовог аналогона на страни тешко одредиве тзв. међународне заједнице, због злочина који су извршени над српским народом: комадањем државе у којој је, као цјелина, живио више од седамдесет година. Друга два народа у БиХ су хтјела то комадање, па их се „паралелни“ односи готово и не тичу, утолико прије што су они много прије Дејтонског споразума успоставили дубље и свестраније везе, сваки посебно и оба заједно, са државом која је била њихов (конфедерални) савезник током рата, без рестриктивне „паралелности“ и спецификовања.

Израз „Специјални (да су барем специфични!) паралелни односи“ није се до тада појављивао у вокабулару преговарача и са њихове стране нуђених, писаних и наметаних предлога рјешења. Поготово то није био принцип на који би се позивала српска преговарачка страна. Због тога је неопходно промислити ову синтагму по дијеловима, проникнути најприје у посебно значење сваке од три ријечи како бисмо дошли до значења саме синтагме. Немогуће је у ту сврху не узети у обзир њен досадашњи и садашњи живот у другачијим подручјима и контекстима. Грчка ријеч паралелос означава упоредност, још боље пребивање „једног поред другог“ али не и њихово сретање, прожимање или узајамно одређивање. Да би могло бити ријечи о упоредности, потребно је да постоје бар двије ствари. У односу може бити једна ствар као terminus a quo са више других ствари/релата, а ријечју специјални (да се ради барем о lex specialis-у) не дозвољава се да односи буду узети као блиска повезаност; они се морају посебно прописати и у погледу обима и с обзиром на каквоћу. Поготово у погледу садржаја.

Међутим, упаралелизовати се могу, прије свега, једнаки садржаји. Кад је ријеч о геометријском паралелном односу нпр. двају правих линија, једнак садржај се тиче тих линија. Праву линију чини низ тачака, док се паралелизам постиже кад се осигура подједнака удаљеност тачака једне (прве) праве од одговарајућих тачака друге праве. Кад се одмакнемо од геометрије паралелан однос показује појединачни развој неког живог бића и развој врсте. Овдје се такође посвједочује једнак садржај, али не стриктно као у примјеру двеју паралелних правих. Чувена је формула да је онтогенеза кратка рекапитулација филогенезе, тј.: да појединачно живо биће пролази скраћени пут своје врсте. Да има скраћено једнак садржај, једно да стоји напоредо с другим, да развоју на једној страни одговара „исти“ развој на другој страни. Овдје стране остају једна наспрам друге, не и једна кроз другу. Филозофија је овакав однос слиједила до пароксизма који врхуни у појму психофизичког паралелизма: ред и веза појмова одговарају раду и вези ствари. Нема покрића у искуству, а тешко да се може посвједочити и у теорији, општи паралелизам (истост садржаја); истих структура, истих манифестација и исте сазданости двају релата – мишљења и бивства. Нема га ни за уже подручје људских ствари.

Ако се након овог извођења вратимо навођеном ставу Споразума, могли бисмо утврдити да би се тамошњи паралелизам морао односити не на везу Републике Српске и Републике Србије, раније СРЈ, него на државне јединице у БиХ. РС и ФБих су успоставиле, Дејтонским мировним споразумом, једнаке паралелне односе и по садржају и по простору и по времену, и могу их и даље успостављати.

Те везе се могу појављивати, постојати и бити практиковане упоредо, не једна кроз другу и неусловљавајући једна другу. Граница њиховог досега је Анекс IV Дејтонског Споразума, а не никако сагласност једне државне
јединице са садржајем који друга намјерава да успостави. И ту се завршава смисао специјалних паралелних односа.

Ако сада детаљно размотримо споразуме о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије, и оно што им је претходило, лако је увидјети да су у њима предвиђени паралелни односи у готово свим подручјима друштвеног живота. И то у све три верзије споразума: 1997, 2001, 2006.

Нема ниједног „специјалног“ /посебног подручја на коме се не би могли успоставити паралелни односи са сваком од сусједних држава, и мимо тих држава. Дакле, однос сарадње једнаких садржаја наспрам једнаких садржаја, без права уплива једне стране на другу и без помисли на обједињавање. Тако се у Споразуму из 2006. год. таксативно у 10 чланова набрајају области у којима ће се „посебно унапређивати сарадња“: привреда, планирање, законодавство, приватизација, наука и технологија, образовање и култура, информисање и др., али ни у овом Споразуму, као ни у претходном нема ни ријечи о сарадњи/о повезаности двију армија, мада је још увијек важно Споразум о субрегионалној контроли и, како смо видјели, „понуда“ да се успостави војни савез након што је однос пет врста наоружања, записан у Дејтонском и потврђен и конкретизован у овом Споразуму, у омјеру 2:1 у корист Федерације БиХ била евидентна. У вријеме потписивања трећег и последњег Споразума 2006. ни на једној ни на другој страни није било ни војске ни пет врста наоружања о којима је постигнут субрегионални споразум; – не зна се када је и како он поништен, стављен ван снаге или је „једноставно“ нестао.

Ипак, највећу недоумицу изазива третман образовања и културе па и информисања по моделу специјалних паралелних веза. Проблематику националне културе и образовања требало је третирати цјеловито, ако се
жели помоћи у одржавању и развијању само једног, јединственог и истог, тј. свесрпског националног идентитета. Ако се у идентитетским подручјима не одржава и не развија национална цјелина, у другим областима се она, по природи ствари, с мањим правом може очекивати. На плану образовања и културе нема никакве другачије специфичности, док се за вјеру и језик не предвиђа ни „општи“ паралелизам. На срећу, јединство православне вјере и црквене организације већ стољећима постоји за цјелину српског народа. Ни номинално се то не може казати за српски језик. Садашњи Устав РС не познаје српски језик, али „признаје“ језик српског народа (у БиХ). Хашки трибунал га је првим словом угурао у несувислу кованицу Б.Х.С. језик. Језички истовјетна цјелина је, уз истовјетну цјелину вјере, ослонац, прибјежиште, оријентир, мјера и оквир српског идентитета. У овом што је управо казано недостаје национална државна цјелина.

О њој у Споразумима, барем као завјету, или као природној тежњи нема ни ријечи. Кад је ријеч о Уставу Србије пропуштено да се та тежња барем завјетно, за будућност, искаже. Можда слиједећи сличну поруку коју је Савезна Република Њемачка записала 1949. у Преамбули Основног закона: „(Ц)јелокупни њемачки народ је позван да у слободном самоопредјељењу оствари јединство и слободу Њемачке“.

Кад је четрдесет година касније куцнуо историјски час уједињења Основни закон је већ био спремио безболно приступање „других дијелова Њемачке“.


Шта је онда преостало српском народу у настојању да одбрани Српску? Захтијев, на сваком кораку, за враћање потврђених права Дејтонским споразумом, виндицирање принципа реципрочних једнаких суверених права народа и одбијање и непристајање на насилно њихово прекрајање.

Бања Лука, 17.9.2012.

Политеиа, бр. 4, Бања Лука, децембар 2012.

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.