Пут у нови свијет (W&Т USA искуство) – припремаW&Т USA experience
Недавно су ме на ФБ-у додали у групу Work & Travel USA – Experience BiH, па ме је то навело на размишљање о мом путовању у САД преко агенције Караван. Прошло је довољно времена да могу разложно и рационално да размишљам о том искуству, да освијетлим различите аспекте и посљедице мог боравка у Сједињеним државама и надам се помогнем некоме ко се на такав пут спрема. Овакав вид путовања, гдје се повезује и лијепо и корисно препоручујем свима. Разлога је много: како би усавршили језик, упознали нову културу, а и нешто зарадили. Нема те школе и курса језика који могу надомјестити разговор са људима који су дио културе чији језик учимо. Слушање и боравак у таквом окружењу помажу да слободније и боље говорите као и да схватите логику језика.
Право на учешће у програму W&Т USA имају искључиво студенти са овјереним семестром који редовно полажу испите и имају између 18 и 28 година. Уколико испуњавате ове услове, нема разлога да се не отиснете преко велике баре.
Када се одлучите за путовање које доноси огромно искуство, дивне успомене и најважније бројна познанства и пријатељства, важно је да припремама приступите корак по корак, слушајући и поштујући инструкције људи из агенције преко које одлучите да идете. Све ове агенције, бар што се тиче програма за чување дјеце и љетњих послова у САД, углавном раде преко Интерексчејнџ (Interexchange) организације из Њујорка.Иза њих су године искуства и успјешне сарадње тако да нема мјеста бојазни за ваш новац. Све што платите биће вам обезбјеђено, а сва питања можете им поставити без устручавања. Добићете доста брошура са инструкцијама које ће вам олакшати долазак и боравак у САД.
За почетак потребно је да платите агенцији која ради обраду ваших података. Потом слиједи испуњавање разних формулара, а то ће вам људи из агенције све детаљно објаснити. Пријаву за добијање визе од децембра 2012. године започињете на сајту амбасаде, на којем је потребно да креирате ваш налог. Не заборавите да прије него што се „пријавите“ да би попунили електронски образац за неусељеничку визу DC160 водите рачуна да одаберете одговарајућу сврху путовања, тј. тип визе, а то је Ј-1 виза, као и да запамтите или запишете број формулара јер ћете то касније користити. Испуњавање електронске апликације за визу је временски ограничено али када вријеме истекне ваши подаци остану сачувани па можете наставити. Ту су присутна бројна питања о вама, вашим навикама, има и оних која ће вас насмијати типа „јесте ли правили експлозивну направу?, имате ли намјеру отети држављанина САД“ и слично. Када то попуните након што они приме вашу апликацију за визу добићете папир који треба да штампате и са њим идете на разговор за визу. У међувремену Караван травел у Београду организује упознавање свих апликаната за програм са процедурама и оним што их чека по доласку у САД. Ту су присутни и представници Interexchange -а, питају о разлозима путовања, о студирању и слично. Тада обично упознамо људе са којима ћемо путовати у нашем термину одласка на програм.
На разговор обично идете са већ изабраним послом. Уколико идете преко агенције, а ја сам ишао преко Караван травела, организације која ради на територији Републике Српске, БиХ, Србије и Црне Горе а у патрнерству је и са Наром травелом из Македоније, имате могућност да ви тражите посао, такозвани self employed програм. У принципу уколико познајете неког у САД можете сами да тражите послодавца и тако прођете јефтиније. Међутим уколико одлазите први пут као ја, онда је много боља full service опција, тј. да вам агенција шаље понуде за посао док не пронађете нешто што вам одговара.
Послови који се нуде су најчешће сезонски, рад у ресторанима, то подразумјева чишћење, помоћ у кухињи и сличне послове, затим собарице, чувари базена, продавци и изнајмљивачи опреме и томе слично.
На разговор за визу потребно је да понесете препис оцјена на факултету, индекс на увид, као и уговор који сте потписали са вашим послодавцем. Разговор са послодавцем обично се обавља преко скајпа, а мене је звао на телефон. Сва преписка са послодавцем обавља се мејлом, тако што ви штампате и потпишете уговор потом скенирате и пошаљете да он учини то исто. Важно је и да извадите међународну возачку дозволу, то је једноставно и можете то урадити у сваком ауто мото друштву.
Колико се сјећам све ове ствари се обављају онако једна за другом, иду лагано и без превише тешкоће. Од тренутка пријаве до датума полијетања вријеме брзо прође. У међувремену купујете повратну карту. Што се тиче плаћања, плаћа се еврима за карту, а доларима трошкови програма, па је због тога потребно да отворите девизни рачун, који ће вам користити и касније када будете вршили поврат пореза, али о томе други пут.
Ја сам на пут кренуо Бритиш Ервејзом од Београда до Лондона а потом са Хитроа на ЈФК аеродром у Њујорк .
У Београду сам се први пут у животу укрцао у авион. Нисам имао трему ни неки страх и морам признати да ми се допао тај осјећај брзине, висине и свега што се повезује са летењем. Истини за вољу када смо кренули из Лондона за Њујорк пиће је било бесплатно. Природно је да у британској летјелици пијемо виски, иако нисмо скоројевићи. Прво што сам помислио када сам слетио на аеродром у Лондону је да је један терминал Хитроа, а ми смо били на петом, као сав наш Никола Тесла у Сурчину. Но то није никакво чудо, када се мало промисли о разлозима за то. У Лондону пауза и чекање на лет за велику јабуку. Излазак са аеродрома није могућ, Лондон је само транзитна станица, а немамо визу за Уједињено Краљевство. Ипак био је довољан поглед на карту на којој је писало „world traveler“ (свјетски путник) да чекамо свој лет са задовољством, маштајући и ишчекујући да видимо ту Америку.
