Промашена предсједничка подршка
Ако желиш да знаш ко ће да побједи на неким изборима, погледај кога подржавају Додик и Вучић и буди сигуан да ће тај да изгуби.
Колико је само политичке кратковидости код људи који воде српске државе. Окружени ласкавцима и незналицама и уљуљкани у лажно убјеђење своје посебности и надмоћи, тек понекад се пожале како уз њих нису интелектуалци. Само его им не допусти да се запитају раде ли нешто погрешно, него им глас шапуће да нико ништа не разумије осим њих. Себи приписују надљудске способности и дају надимке, а величину ципела и конфекцијски број сматрају личним успјехом.
За Милоша Обреновића се поред истицања његове дипломатске вјештине послије Другог устанка и онако успутног да је војвода из Првог устанка, каже да је државну касу поистовјетио са својом. У нашем времену колико год се политичари позивали на Милошеву дипломатску мудрост, у пракси више примјењују оно да државну касу сматрају својом.
Велике и моћне државе имају агенције и службе са тимовима људи који се баве сваком земљом, говоре језик земље коју прате, познају културу навике и обичаје, прате штампу. Из таквих се служби ангажују амбасадори и дипломатки представници. Присјетимо се само амбасадора САД, Русије, Француске, Кине, Велике Британије, Њемачке, а и неких других, током свих ових година, сви они су говорили српски језик. Познавали су нас боље него ми њих и схватали су наше интересе, док су нам наметали сопствене. Наши медији и новинари једва чекају да питају амбасадора о нечему што није његов посао нити га то треба питати. Тако тим људима дају већи значај него што га могу и треба да имају.
Ми као сиромашан народ не можемо да имамо дипломатску службу гдје ће сваки амбсадор знати језик земље у коју иде, али када су у питању велике и битне земље то је не само неопходно већ и кључно. Па ипак не само да у дипломатску службу одлазе људи не по знању и способностима већ искључиво по политичкој подобности већ ни шефови дипломатија, односно министри спољних послова не говоре ни један страни језик нити схватају да су они политичко огледало своје земље и у томе не виде ништа чудно. Резултат свега тога је слаба и никаква промоција државе и константни политички промашаји који се огледају и у подржавању губитника на изборима.
Иступи Милорада Додика пред поновљене изборе у Аустрији све ово потврђују. Не зна се када говори и дјелује предсједник свих грађана, када се обраћа шеф странке, а када приватно лице. Предсједник Републике Српске подржава кандидата десничара на изборима у Аустрији. Говорити о томе да је он социјалдемократа, члан савеза социјалдемократски орјантисаних партија Европе, док је кандидат коме даје подршку у Аустрији из десничарске партије која се залагала за пангерманизам и која сарађује са партијама попут Националног фронта Мари Лепен из Француске и Српске радикалне странке Војислава Шељеља и сличних партија широм Европе, показује сав апсурд политике и политичке партије предсједника Додика. Потреба да се прича са позиције предсједника Републике Српске и да се навија за неког на изборима у Аустрији не може се објаснити патриотизмом и добрим намјерама за Српску и њене грађане. Уoсталом вјероватно наши земљаци, којих у Аустрији и те како има знају боље за кога треба да гласају и какву политику желе у земљи која им је сада домовина. Иронично је да их на гласање позива неко ко је поприлично одговоран што је тај број Срба у Аустрији толики и што ће бити још већи. Од политике предсједнника Додика и не само њега, ти људи су и побјегли. Отишли су да би радили, да би се школовали и усавршавали. Све оно што не могу тамо гдје политику води онај ко их позива да брају неког кога он сматра пријатељем. У ствари не вјерујем да ту и има прјатељства, то је интерес или прецизније бизнис.
Знамо да је на предсједничким изборима у Србији подржавао Бориса Тадића, онда када је већина становника Српске била кивна на тог и таквог предсједника који се на енглеском обраћа новинарима у палати Србија и то након хапшења Ратка Младића. Тадић је те изборе изгубио, као што их је изгбио и Норберт Хофер у Аустрији. Да ти промашаји и надменост нису одлика једино Додика и да је тако и у Србији видјели смо пред изборе у САД. Када је био у посјети САД Александар Вучић се састао са Билом Клинтоном и подржао Хилари на предсједничким изборима. У једној емисији када се вратио у Србију питали су га зашто је то урадио. a одговор је био “јер сам паметан, шта ћемо кад побједи, морамо сарађивати”, знамо да Хилари Клинтон није побједила.
Српској није потребна та врста промоције, да се за њу каже да њен предсједник подржава десничаре у Европи. Није нам потребно да нам Високи представник Словенац из Корушке, Валнетин Инцко каже да је тај позив мобилисао Бошњаке да гласају супротно позивима предсједника Републике Српске.
Наравно ни ово Додику неће бити довољно да се уздржи од даље подршке овима или онима. Избори у Србији требали би да буду у априлу, а он је недавно рекао да је Николић добар предсједник и да би требао да настави да обавља ту функцију и наредне четири године. Много прије кандидатура и власти и опозиције, много прије одлуке СНС, о кандидату на изборима предсједник Републике Српске је пожурио да да свој суд, иако га нико ништа није питао.
