Писма из бесмисла
Драги Игоре.
Нисам неки љубитељ отворених писама, а ако ћу поштено, нисам никад написао ни затворено. Ти ово вјероватно нећеш никада видјети. Када би ти послао и отворено и затворено, свеједно, то би завршило у смећу. Мејл ти не знам, а нећу ни да тражим, да те не узнемиравам сада кад имаш толико обавеза. Опет, да шаљем твом тати, па да ти он прослиједи, некако ми непоуздано, пашће у погрешне руке, па ће рећи да га узнемиравам, пожељеће да се обрачуна са мном, маргиналцем. Није ми за мене, но бринем за своје. Разумјећеш ти то, јер ко ће други. Да шаљем неким порталима који живе од напада на твог тату, било би им драго, да још неко пљује и да га сврстају у свој табор. То нећу јер, ја немам табор.
Сада када си постао ожењен човјек пишем ти да ти честитам и пожелим срећу. Свадба велика и лијепа, видим све званице задовољне, слике дивне. Прочитах да чекаш и дијете. Честитам. Твој тата каже да си добар момак. Драго ми је, ако јеси. Надам се да си бољи од тате.
У народној скупштини твој отац завапи како си годину дана без посла, а жени те. Па народу који гледа ту скупштину дјелова јадно и бљутаво, та кукумавка над твојом незапосленом судбом. Опет, без посла си а жениш се, па још и дијете чекаш? Размишљам, да ли ти размишљаш о одговорности која иде са свим тим? Знаш ли колики су трошкови подизања дјетета, а при томе сте обоје незапослени? Поштујем то што си се као стручњак вратио из иностранства у отаџбину, умјесто да као многи други незахвалници останеш тамо гдје си отишао и да доприностиш туђину. Тај твој чин показује да си велики Србин, не знам да ли си висок два метра и колики број ципела носиш, али си већи Србин од највећег Баје Србина.
Можда је непристојно што ти пишем овако директно и не персирам те, али рачунам да смо приближних година, а имамо и толико тога заједничког, па те некако гледам као свог сапатника. Ето и ја сам на бироу, до душе мало дуже од тебе, али као да је то важно, када само ми знамо како је то.
Није лако никоме. Знам да се сви боре за своје мјесто под сунцем. Но неправда нас тишти обојицу, па како госпођа премијер запосли сина у Сарајево у Електропренос, Шпирић свог, Радмановић своју дјецу, само ти остаде без посла.
Каже некад прије пар година твој отац да млади и не само млади неће да раде, да посла има, али да су људи избирљиви. Мислим да су његове ријечи биле нешто попут „Неће људи да раде. Има људи у који неће да раде у Лакташима, ето отидите ви сада у Требиње и људи сједе испод платана, а 300 људи из Србије беру грожђе, отидите у Поткозарје видјећете да имате 200-300 људи из Србије беру јабуке“.
Ето то нам поручује, и теби и мени и хиљдама других. Ми смо нерадици и избирљивци и сами смо криви за своју судбину. Не знам, ја му нисам тако близак као ти, али опет да те тако заобиђу те државне и републичке службе, а толики су се овајдили и ухљебили, е то мора да те баш распизди. Можда да пробаш да видиш каква је ситуација са СДС-ом, можда они имају нешто за тебе, бар да волонтираш у Добоју, Сокоцу, Палама или Бијељини? Кад будеш имао годину радног искуства и приправнички можеш полагати, а онда, биће биће нешто.
Што се мене тиче ја могу и да не берем јабуке по Поткозарју, имам ја своје Кусаче, а тамо ништа осим кромпира не рађа, па ја за својом срећом. Но, ти би Бога ми морао да почнеш брати, ако не због себе, онда због максумчета које очекујеш, срамота је да дјетету нешто фали. Па полако шпарај, да се осамосталиш и да будеш свој човјек. Да се иселиш од маме и тате, јер је мучно у заједници, гдје је много чељади, а мало пара.
P.S.
Кроз коју годину види да као млади брачни пар узмете кредит од ИРБ-а и купите свој стан.
Искрено свој, Марко Шука
