Остати или отићи
( Текст написан прије шест година, а ја и даље у истој дилеми. Препознајем се у оној Андрићевој „Не спадам међу људе који не воле да раде; у очима лијених људи изгледам чак и врло вриједан човјек. Не, нисам од оних што губе дане у нераду, али у мом раду има један тежак недостатак. Ја не умијем да распоредим послове по степену њихове важности и нећу то, изгледа, никад ни научити. За једно пословно писмо или кратак одговор на неку неважну анкету мени је потребан исти напор, исти утрошак времена, снаге и живаца као и за пет страна једне приповијетке на којој радим већ мјесецима. Сваки и најмањи догађај одвоји ме од оног што је мој главни посао, јер немам довољно снаге и одлучности да останем крај њега и да се одупрем оном што је споредно. Тако се сваки час дешава да изневјерим оно што је главно за оно што је споредно. Понекад ме гризе савјест због тога, али тиме ствар не бива ни мало боља, јер код људи као што сам ја, грижа савјести ма колико да је болна, није довољно увијек искрена и дубока, и нарочито не повлачи за собом тврде одлуке и стварне промјене на боље. Видим да то не ваља, али понављам увијек исту грешку и увијек се у себи једем због ње. А шкоди ми много све то заједно.“)
Млади одлазе, не враћају се. Реченица коју најчешће користе они који су и кривци због одласка и не повратка тих младих. Отићи и не вратити се. Само да ми је запалити преко гране, не би ме Босна, а ни Херцеговина никад више видјеле.
Тако размишљају док су млади и док не оду, а када успију да оду и тешким радом стекну оно што у завичају никада не би стекли, пожеле да се врате кући, али кућа више није дом.
Та жеља за повратком са сваком годином која прође постаје све јача. Слике немаштиње, подвала, превара, погрешних људи који одлучују о људским животима, разлози због којих су побјегли далеко, блиједе и на крају их се уопште не сјећају . Потиснуте су дубоко у подсвијест, а у сну и на јави је слика завичаја са добрим људима, укусном храном, опуштеним животом. Гдје те не гледају само кроз паре, гдје свако има душу. Нигдје такве воде нема као са извора код моје куће у завичају. Онда се кују планови како се вратити бар на кратко, на одмор неке од наредних година. Прије тога скупити паре за карту, завршити све послове, да се опуштено код куће наужива. Онда назад у туђи свијет, радити још коју годину до коначног повратка кући.
Током одмора у завичају вратиле су се неке ствари, разлози одласка. Све је лијепо на почетку одмора, поново видјети фамилију, пријатеље из младости, мјеста која су толико недостајала, којих су били дио. Да – били, нису више. То почиње да се примјећује. Онима који се враћају изгледа да су се промијенили они који су остали, а онима који су остали промијенили су се они који су отишли и то зато што су отишли. Патњу оних који су далеко од родног краја они у том крају не разумију, имају они својих проблема и мука. Како преживјети и саставити крај с крајем. Лако је причати о патњи и носталгији пуног стомака. У почетку из пристојности не би им рекли, па ако вам је тешко ви се вратите овамо. Касније, у току неког разговора то се намеће као логичан одговор оних који су остали, посебно ако се уз разговор грло кваси ракијом.
У туђини се зна да су странци, али и када се врате одакле су отишли опет постају странци у свом народу. Разумију језик и оних гдје сада живе али их опет не разумију јер они су досељеници, прихватили су начин живота, приоритете, радне навике, али нису постали неко други и желе да остану оно што су били када су се родили и оно што су учени да буду. Када се врате тешко им је са сународницима због особина које су и они имали, али су их у туђем свијету промијенили или уклонили из свог понашања.
Вољели би да њихова дјеца боље говоре наш језик, али не стижу да са њима разговарају. Морају да раде више послова да би платили рачуне. Дјеца иду у њихове школе, па знају боље туђи језик од нашег. Они су тај туђи приучили, али још увијек не разумију све и чини им се да се ускоро са рођеном дјецом неће моћи испричати онако поштено и озбиљно о свим стварима, изузев оних устаљених фраза карактеристичних за тај туђи свијет. Не привлачи дјецу завичај, то и није њихов завичај, то је завичај њихових родитеља. Док су мали занимљиво им је. Иду заједно са родитељима, мало што морају, мало што хоће. Касније када одрасту супер им је да оду јер је добар провод, није скупо, па је то идеалана комбинација за одмор. Онима којима језик представља велики проблем мрско је ићи било када. Радије остају тамо гдје су, са људима које боље познају. Они су прва генерација рођена тамо. Њихова веза са оним што су били, да – били, њихови родитељи је лабавија. Неће они радити тешке послове као њихови родитељи, они иду у њихове школе, добро говоре језик, радиће лакше а имаће више. С те стране родитељи су срећни, омогућили су својој дјеци да се школују и да могу да раде и зараде, а да се не муче. Али они који су се мучили, родитељи, нису ни изблиза срећни ни задовољни својим животима. Вољели би да нису ни морали да иду и да нису никада отишли. Размишљају често, поготово када су у пензији, како код нас никада није било лако и добро. Ко зна колико се људи одселило с наших простора услијед сиротиње, рата и других мука. Да ли ће се то промијенити и када? Гледају нека нова лица која долазе са сном о брзој заради, о томе да се стане на ноге, а онда врати кући. Гледају и виде себе. Не вриједи им говорити да се тешко вратити. То је пут који свако сам мора прећи.
У нека новија времена, а и данас, што више учиш и знаш лакше ти је отићи, посебно ако добро говориш језике. Лакше налазиш начине да одеш, да наставиш школовање, а кад си већ школован због чега да се враћаш и да радиш за неку биједну плату. Да ти шеф буде неко ко појма нема о томе и ко је ту само зато што је подобан кадар. По њима, тим кадровима, стручњаци и учени људи и нису потребни, чему да се враћају, да заузимају мјесто неким члановима. Поменуће их пар пута око избора, констатовати да је одлив мозгова и исељавање становништва велики проблем, и то је то. До неких наредних избора.
Онима који прихватају наше младе и образоване људе, који говоре њиховим језицима, је корисно и исплативо да их прихвате. Они нису трошили средства за њихово образовање, а добијају готов производ. Обезбједе им посао и плату коју у отаџбини поштеним радом не би добили до краја живота. Тада се појаве патриоте и говоре о потреби да се помогне нашој држави и друштву. Да се нека генерација жртвује зарад боље и свјетлије будућности. То говоре они који нису били у стању да заврше било какву школу, већ су своје дипломе купили на разним мјестима и на различите начине. И тако из генерације у генерацију они најквалитетнији одлазе, а ово друштво остаје да тавори. А и треба да тавори, јер умјесто да најобразованији буду они који ће одлучивати, одлучују они који боље лажу и варају, а све у зависности од тога која боја књижице је у моди.
Само се поставља питање, како отићи? Да ли отићи физички а остати психички, или отићи психички а остати физички,а ту је одлазак и психички и физички.
Уколико одемо физички а останемо психички, мучиће нас носталгија. Слушаћемо музику коју код куће никада не бисмо слушали. Све из жеље да чујемо наше, да сачувамо наше. Ићи ћемо у наше клубове, који су у ствари магацини и разне закупљене рупе гдје дође неко од назови звијезда из завичаја и онда на карту емоција публике покупи страну валуту и са осмјехом оде онамо одакле су они који га слушају побјегли. Психички останак значи још и претјераност у патриотизму, ”борбу за нашу ствар”, често и дивљање на спортским догађајима у иностранству на којима судјелују наши тимови. То ти је вођење паралелног живота. Око тебе су странци, говориш њиховим језиком само када мораш, радиш с нашим људима и код наших људи, излазиш у наше кафане, од свега само туђу валуту прихваташ и сматраш је својом.
Отићи психички а остати физички погубно је по физичку страну личности. Психички одлазак је одлазак у машту, знање, образовање, науку, умјетност, у све оно што човјекову личност обликује и побољшава. Овим одласком си и срећан и несрећан, често више несрећан. Жеља за знањем расте, и што више знаш то лакше примјећујеш да је оно око тебе лоше, смета ти недостатак поштења и части. Нервира те кич, лоша музика и уопште лош укус у свему. Чуди те незаинтересованост људи за своју судбину, недостатак става и личног мишљења. Посебно ти је чудно што си њима ти чудан. Не разумију те и никада те неће разумјети, није их ни брига. Што да се муче и мозгају, да раде, да мијењају, тако је како је и Боже мој. Ако критикујеш и говориш да држава и друштво не ваљају, кажу ти да идеш ако ти се не свиђа. Да паметујеш и да нигдје није идеално. Не вриједи им говорити да је тачно да нигдје није идеално али да овдје ништа није добро. Они ће потражити везу за оно што им треба и шта их се тиче друштво уопште.
Да, ту је могућност одласка и физички и психички. Овакав одлазак могућ је уколико успијеш да упознаш не само језик већ и културу земље у коју идеш до те мјере да се можеш сматрати дијелом те земље и те културе. Можеш и да се осјећаш грађанином свијета, случајно рођеним ту гдје си рођен и у језику у којем си рођен. Сам си изабрао мјесто гдје ћеш да живиш и како да живиш. Ово не да је тешко већ је често и немогуће. У људима се прије или касније буди жеља за сазнањем свог поријекла, својих коријена. Када би успјели отићи и психички и физички, прекинули би нит наше личности с прошлоћу, довели у питање само наше постојање. Одрекли би се свих оних прије нас који су пренијели на наше гене оно што смо сада.
Супротност свему овоме је останак и духа и тијела. Можда и најлошија опција, коју најчешће бирамо. Због ње се и говори о одласцима. Сад, како отићи или не, то је на свакоме од нас.
