О референдуму прије референдума
Прво им је сметао придјев, па је Српско постало Источно, иако је и било и остало источно не престајући да буде српско. Потом је сметала химна, због Бога и правде. Бога би некако и толерисали, али правду не могу без топуза и наметања, а тај топуз је као и увијек до сада у рукама њихових страних господара. Након химне нападнут је грб, а сада и Дан Републике Српске. Занимљиво је то што кажу да не смета Дан због дана већ због Светог Стефана, који је баш тог дана. Нити је Српска бирала Стефана нити је Свети Стефан бирао Српску, просто су се срели 9. јануара 1992. године, а од тада гоне Српску због Српске, а сада и због Стефана, или су све вријеме гонили Стефане, који од 1992. у Српској нађоше уточиште?
Референдум о 9. јануару као Дану републике, је баш то, Референдум о Дану републике, али о свим другим данима које славимо и које оплакујемо и који ће доћи да их славимо или оплакујемо. То је референдум о слободи, о части и самопоштовању.
Ту не смије бити приче о политичким поенима, ни код власти ни код опозиције. Не смије се зарад изборне приче на локалном нивоу занемарити чињеница да се оспорава датум настанка Републике Српске.
Као што није истина да једино садашња власт чува Српску, није истина ни да нико не пријети Српској унутар Босне и Херцеговине.
Борба за власт не смије да води урушавању Српске. Они које мисле да је Република Српска настала потезом пера и да ће тако и да нестане, живе у заблуди, јер Српску нити је створио један човјек пером нити ће је било који човјек и било чим уништити. Створила ју је идеја и свијест о слободи. Сада је брани и браниће је и у будућности. Поједници који глуме веће католике од Папе, мислећи да су њихови ставови исправни само зато што контрирају свему што има националну констатацију, живе у једнакој заблуди као и они који мисле да је национално све и свја. Они се хране и живe једни од других, гледајући једни у другима све најгоре и узроке свих проблема.
То што пулени некадашњих 60 минута, самозвани калиновачки експерт опште праксе, извјесни букаџијски дијалектичар и слични говоре о Репубици Српској показује да смо постали демократско друштво са слободом мишљења и изражавања. Они нас убјеђују да је референдум подвала и превара да је непотребан јер је власт корумпирана. Само не знам зашто једно искључује друго? Зар и корумпирана власт не може направити неки исправан потез? И ако је неко лопов, значи ли то да нам није потребан Дан републике јер га слави власт?
Садашња власт у републици Српској ће изгубити изборе ако не за двије, онда свакако за четири године. Међутим важан је начин на који се власт смјењује. Важно је да рушећи Милорада Додика који се сам наметнуо као синоним садашње власти нико не урушава институције Републике Српске. Постоје они који говоре да је Српска на кољенима, мислећи да ће тако прије доћи на власт, не схватајући да ако је на кољенима ваља је подићи што прије, а не обарати је даље да би дошао на власт у нокаутираној држави.
Зато овај референдум не треба да буде предмет обрачуна, већ показатељ нашег политичког сазријевања. Политику локала грађани схвaтају боље од појединих политичара, они не бркају општу ствар са животом своје локалне заједнице. Tо не схватају само они који о свом народу мисле све најгоре, који имају потребу да глуме или да претендују да глуме велике вође.
Говорити да је референдум о Дану републике, а не о отцјепљењу беспотребно је, једнако као и наше чуђење зашто смије свако да има референдум о свему, а ми ни о чему.
Ми треба да имамо овај референдум због нас самих, без поређења са другима, без освртања на пријетње и уцјене.
Што се тиче оног референдума са великим Р, и о њему имамо право мислити и чекати. Нисмо га помињали, па смо остали без војске, без граничне службе, без химне, без грба, без…
Кажу нам да смо неважни, да смо нула, ништа, па ако јесмо, зашто им смета наше изјашњавање. Зашто се буне када ми неважни “вјежбамо” демократију?
