О држави у немогућој држави
Недавно објављени попис становништва из 2013. године без сагласности Републике Српске показао је да се у Босни и Херцеговни не одустаје од прегласавања, када је год прилика да се занемари став Срба. Око 6% становништва углавном Бошњака иако не живе у БиХ уписани су да би проценат Бошњака био нешто већи од 50%. То само по себи не би представљало проблем да ти људи заиста живе у БиХ. Овако, намећу се потпуно разумна питања. Због чега на силу желе да их има више од 50%? Шта планирају након пописа?
Попис и овакав какав је показао је једно, Босанци су нестали прије нестанка Босне. Југословени су живјели и у БиХ, а према попису из 1991. било их је нешто више од 5%, нестали су постепено са нестанком земље.
Југословени су стварали Југославију или је Југославија стварала Југословене, више није ни важно. По мишљењу многих југословенство је више идеологија него нација, били су они и Срби и Хрвати, али су били и Југословени. Пошто нема Босанаца нема ко ни да ствара Босну, а ни Босна нема снаге да ствара Босанце. Сарајево има обичај да намеће и тврди: „нема Срба ни Хрвата у БиХ, то су православни и католички Босанци“, а они су Бошњаци и Босанци. Све до пописа када су само Бошњаци.
Овакав образац подсјећа на покушај Срба да створе Југославију и Југословене. Као што су се Хрвати супротстављали „Српској држави и влади“ у СХС, а касније у Југославији, данас имамо Србе који се супротстављају Бошњацима и БиХ. Хрвати тада нису видјели Југославију као своју државу, опструисали су рад парламента напуштали Београд, повлачили признање устава. Срби данас тако раде у Сарајеву.
Важно питање је и колико данашња српска политичка елита у Босни и Херцеговни познаје сопствену прошлост и политичку културу, те прошлост и културу друга два народа. Не само онако како ми то видимо, већ како они виде себе а и нас.
Прије скоро сто година др Никола Стојановић, др Душан Васиљевић и др Перо Слијепчевић као чланови Југословенског одбора, те Владимир Ћоровић, Атнасије Шола, Васиљ Грђић, Урош Круљ и други, игнорисали су жеље народа и умјесто за Београд везали Босну и Херцеговину за Загреб, односно нису остали досљедни идеји да припоје те двије области Србији, прије стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Те 1918. од новембра до децембра су 42 од укупно 54 среза Босне и Херцеговнине прогласила уједињење са Србијом. Било је ту и срезова попут Љубушког у којима су Срби чинили нешто више од пола процента становништва. Бањалучко Народно вијеће је игнорисало одлуку о уласку у СХС прије уједињења са Србијом. Ипак сви знамо како се завршило. Ту кратковидост и политички промашај осјећамо и живимо данас.
Колико само сада генијално дјелују ријечи Јаше Томића „прво српска кошуља па југословенски капут“, успјешно се изборивши да Војводина постане дио Србије.
У наредних сто година Босна и Херцеговина су прво добрим дијелом постале дио Бановине Хрватске 1939. па у потпуности дио нацистичке Независне државе Хрватске -НДХ. Потом се градило босанство, нешто блаже али перфидније од оног Калајевог. До уништења друге Југославије, рата и распада.
Политички представници Срба у Босни и Херцеговини и даље не виде даље од сутра и константно дјелују ретроактивно. Када дођу пред свршен чин, буне се као „Грк у апсу“.
То се видјело и након објаве резултата поменутог пописа. Реакција српског члана предсједништва и без сумње лидера Савеза за промјене била је „радили су ми иза леђа и нисмо се тако договорили“ и то је то. Одговорности нема, нема ни дјеловања мимо приче за медије. Савез за промјене је губио енергију на бесмислени протест након избора, а сувише рано прије сљедећих општинских. Власт у Репбулици Српској на још бесмисленији митинг подршке. Представници Српске користе власт у Сарајеву за обрачун са политичким противницима у Републици Српској. Прича о злату, о „Елиот Несу“ који ће да ријеши проблем корупције и то не у БиХ већ превасходно у Српској показале су се као одлична забава за јавност, док су Бошњаци са Хрватима припремали причу о попису. Сада Иванић стоји раме уз раме са Додиком и понављају заједничку мантру, „ми не признајемо“. Да господо, али признају сви други у Европи и свијету. То што причају да ће објавити попис за Српску не пије воду, нити брише чињеницу да је опет испољена политичка неспретност и кратковидост.
Да се од дневнополитичких препуцавања и смицалица можемо удаљити и стати иза нечега тек када све буде готово и то да понављамо да ми не признајемо. Тако је било и приликом прегласавања на референдуму, а онда све вријеме постојања ове и овакве БиХ. Власти у Републици Српској за све године од Дејтона на овамо налазе се у дефанзивном ставу, реагујући тек када буду притиснуте уза зид, а у таквом ставу константно се осипају надлежности.
Ова сада гарнитура осим претњи референдумима није учинила много на јачању Српске. Недостатак образованог и моралног кадра, партијско запошљавање, прати претварање Републике Српске у квази предсједнички систем гдје се предсједник окружио неспособним и безличним сарадницима који слијепо слиједе вођу.
Опозиције и нема јер се она не сукубљава са владајућом коалицијом око идеја и програма већ ситничарењем и политиканством. Људи који не знају када је доста, када треба да напусте страначке функције и раде то што су радили мимо политике. То је тешко јер већина и нема друго занимање. Партијашење је исто као и прије сто година. Као да је краљева, а потом Титова диктарура све замрзла да би након одмрзавања настављено гдје се стало.
Слободан Јовановић је пратећи Цвијићеву типологију личности гдје динарци чине главнину српског националног бића у дјелу које је објављено посмтртно у Канади – Један прилог за проучавање српског националног карактера, дао опомињуће и пророчке ријечи: „Динарска идеологија њено бунтовништво, њен пркос свету и њено презирање смрти, било је добро за херојско доба опасности. За доба тешкоћа потребно је више реализма и самокритике. Посебно у утакмици с другим етничким групама нама ће бити потребно што више националне дициплине.“
Ту дисциплину немају ни власт ни опозиција, кроз све ове године политичког живота Републике Српске. Посљедњи пут то су показали, власт позивајући патријарха да јој да подршку за изборе, а опозиција поручујући му да оснује партију.
Јовановић је у поменутом дјелу наставио: „Од пресудне важности да ли ће нови нараштаји умети да националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од личног и хаотичног начине организованом колективном снагом. Сви који нагињу брзим и преким мерама препоручују диктатуру једног народног вођа као најбољи начин за успостављање националне дисциплине. Не може се спорити да је било диктатора који су кратким путем, без правог преваспитања народа заводили ред и дисциплину. Али таква наметнута дисциплина, кад би нестао диктатор нестајала би и она с њиме. Дисциплина из слободног уверења, која постаје стални састојак националног карактера, може бити плод само целог једног васпитног система.“
Васпитини систем и не постоји у општој декаденцији звања, смањујемо знање, а гомиламо титуле и почасти. Никада више полуинтелектуалаца није ходило нашим просторима. Они који су о судбини Срба у БиХ одлучивали прије сто година, били су куд и камо углађенији и образованији од ових данашњих, па су опет, хоћу да вјерујем из добрих намјера, донијели погрешне одлуке. Прије двадесет пет година политичка елита се могла тако и звати, угледни професори и академици бавили су се политичком судбином Републике Српске. Рано је да се своде рачуни колико је доброг, а колико лошег учињено. Данашња политичка елита је најмање образована од како постоји политички живот Срба у Босни и Херцеговини.
Промашаји из 1918. скупо у плаћени. Посљедице су узрок сукоба и ратова. Промашаје из деведесетих смо преживјели и преживљавамо. Данашње дјеловање или недјеловање као дјеловање, имаће пресудан утицај на Србе западно од Дрине и уопште на опстанак на овим просторима.
