05/12/2022

Дилема

Магазин

НИКОЛА КОЉЕВИЋ: ИСТОЧНИЦИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго — каже наш народ. А оно што је срцу најдраже, што нас највише узвисује, и дух наш узноси, постаје за човјека и најтрајнија светиња. И зато што духовног живота нема без светиње као зова из небеских даљина, ни културе нема без култа.

Али да би човек посведочио своју светињу, да би јој се делом приближио, свако од нас мора да се преко трња и драча земног пробије до те духовне светиње, мора страдалнички да поднесе муке овоземаљске. О тим светињама и тим мукама, о визији изгубљеног раја и доживљају ове „долине плача“, човек пише и пева, разговара са ближњим и молитвено се обраћа Богу.

Отуд васколика, па и српска култура своје најдубље источнике има у религији и историји. Тамо „ђе је вјера с историјом једно“ — како то стихом опточи наш нови Његош, наш Матија.

Подсетио бих на три, чини ми се, најјача извора српске културе који нам дотичу из наше хришћанске вере православне.

У стара византијска времена дуга се и бурна распра водила о лицима Свете Тројице, о томе наиме да ли Свети дух проистиче од Оца или од Оца и од Сина. Данас су заборављене и готово непознате те старе заваде. Али наша православна црква је увек славила почетак свих почетака и говорила да и Дух и Син исходе од „Оца безначалнога“. Одатле је проистекао наш велики култ предака и прошлости, наша љубав за искон и почетак свега потоњег.

У самој цркви нашој такав култ се види по томе што се непрестано дичи својим родоначелником Светим Савом, што себе назива немањићком и што своје каноне тешко мења јер је стално верна свом почетку. Зар није, уосталом, наша православна вера „Ортодоксна“ и по томе што је највернија оном духу љубави и праштања који зраче из сваке речи Јеванђеља? Зар и молитве за свете мученике у нашој цркви не почињу поменом првих и најстаријих? „Не живим ја него Бог живи у мени“ кликтао је Растко Немањић, славећи свог духовног родитеља.

Но и изван цркве, у нашој народној култури, добро знамо колико Срби до предака и родослова својих држе, колико воле најстарију, народну и црквену реч, колико светим сматрају приче и књиге „староставне“.

„Од оца је остануло сину“ каже наш гуслар и том речју као да на народни језик преводи древно православно опредељење да је Свети дух са Оца прешао на Сина и да се свака људскост мора засновати на древним праузорима, на тој првој „невиној првини“.

Када је Карађорђе повео у борбу наше устанике, за Србе је и та борба имала почетак на Косову па отуд Вишњић о буни пева као часу у којем мора „сваки своје да покаје старе“. Отуд и Његош у свом Горском вијенцу следи српску историју од њених преткосовских почетака, још од оних времена кад се Бог драги „на Србе разљути због њихова смртна сагрешења“. Отуд, коначно, и у најновија времена наш нобеловац, Иво Андрић, самог Његоша види као „трагичног јунака косовске мисли“. Другим речима, српска култура се обнављала увек тако што је памтила свој почетак и у тами историјског страдалништва хранила се светим ликовима „вјере прадједовске“. „Како први тако врви“ — каже кратко и бритко Матија.

Но ако је такав култ „безначалног Оца“ први источник српске свеколике културе, у светосавском православљу ништа мањи није био ни култ Христа који је дошао да посведочи човекољубље Оца и да нас спасе својом натчовечанском, богочовечанском жртвом. „Оваплоћењем својим Бог је на најочигледнији начин ушао у саму матицу људског живота, ушао у крвоток, ушао у срце, у центар свега, центар свесвега“ — вели наш отац Јустин Поповић. А давно пре њега свети Јован Златоуст је благовестио да је долазак Христа „највећи потрес у свету и у световима“. Тако су Срби — путем православне љубави за Христа као „чудо над чудима“ — везали свој дух за веру просту и безазлену, која се никаквим умом не може постићи.

Отуд је култура код Срба увек више веровала даровима срца него неког високог и хладног ума. Отуд смо ми увек с подозрењем гледали велике паметаре и умозритељне филозофе, а своју веру спремно поклањали простосрдачним људима отворене душе и срца. Безбројни су примери из српске културе и историје који показују колико је христолика љубав и жртва за нас била значајна и жива. Али за ову прилику довољно је подсетити на младу Гојковицу, живу узидану у Скадар на Бојани, на Лазареву и Милошеву косовску жртву, од које није далеко ни жртва браниоца Београда 1915. године и чувена реч мајора Драгутина Гавриловића. Нама, као Србима, чини се да не пада толико тешко смрт, колико нам је неподношљив бесмислен живот, као голо постојање неискупљено жртвом за смисао нечег већег од нас самих.

Зато је откопавање моштију наших новомученика из јама безданица толико било духовно значајно за нас последњих месеци. Напола расрбљени и отпали од своје духовне мајке цркве, Срби су се, тим покајничким чином, изнова посрбљавали и христијанизирали. Невине наше мученике, које смо препустили тами несећања и политичке лажи, с правом смо прогласили за своје жртве. Тако је њихова смрт постала осмишљена нашим освешћивањем, а наша брига за њихове мошти враћала је нас саме коренима наше културе која је одвајкада водила рачуна о прецима и покојницима, а у жртви увек видела највиши смисао живота. И то увек у нади да ће на гробовима „нићи цвијеће за далеко неко покољење“.

Трећи источник свеколике српске културе, чини ми се да је сама наша православна црква, и то својим духовним устројством, својом историјском улогом коју је увек имала и, коначно, симболиком свог ритуала и својим земаљским обличјем.

Следећи апостолску реч да Христову веру треба ширити свим народима њиховим језицима, наша црква је постала и остала народна црква која је тежила свенародној, саборној мисли. А управо такву свенародну улогу, на супрот кобним странчарским деобама задржала је и у најтежим историјским временима. „Слава куполе наше цркве — писао је Перо Слијепчевић — у томе је да дочара небо, широко, високо и пуно сунца, а не у томе да буде перјаница“. Другим речима, православна црква чак и својим изгледом призива силазак неба на земљу који ће окупити све вернике и здружити их у једну нераздељиву целину.

Таква саборност, таква широкогруда толерантност наше цркве како бисмо данас рекли — надахнула је једнако широку хуманост српске културе. Чак и у хајдучким песмама у српској култури постоји саборно сажаљење према непријатељу, а у једној ускочкој песми рањени јунаци умиру „све питајући један за другога“. Сабори око наше саборне цркве вековима су били наша једина политичка институција у којој је свако имао право гласа и бринуо више о судбини целе заједнице, него о својој сопственој. Треба ли и рећи да је оваква саборност наше цркве, која се природно везала на култ христолике жртве довела до најплеменитијих стихова српске родољубиве поезије, међу којима није најбезначајнији онај чувени који гласи „Све ране нашег рода мене боле“. Иако дуго бездушни и неосетљиви за те ране, данас их, слава Богу, поново осећамо са свом жестином и болношћу.

У исти мах, осим оваквих високо и универзално постављених духовних циљева, непресушни извор српске културе је била, с ове стране добра и зла, дуга, страдалничка и јуначка историја српског народа. Имали смо ми немањићку историју и пре Косова. Али Косово је она стојна тачка наше историје зато што се на том светом пољу први пут моћно доказало да никада нећемо пристати да нас нема на оном месту где се одлучује о нашој сопственој судбини, без обзира на цену. „Оклопници силни без мане и страха — певао је Милан Ракић — заслуга је ваша што последњи бесте…“ Јунаштво овде, дакле, није приписано првоборцима, већ оним последњим, који су остали у борби и када је све већ било изгубљено. У томе и јесте суштаствени смисао косовског „тријумфа у поразу“. Косово је први и најсветлији знамен опредељења за српски етос отпора, за одлуку да се историја обликује и ствара из дубине и снаге сопственог бића без обзира на цену. Јер и када је та цена трагично поразна, у њу је још увек утиснут печат нашег духа, присуства и учешћа. Тако је било на Косову, али тај образац отпора свему страном и спољњем — које би да нас затре — обнављали су бројни наши бунтовници и хајдуци, историјски га је васкрснуо Карађорђе, а његовом врлетном стазом су се подвизивали безбројни српски страдалници у И и ИИ светском рату.

Из оваквог историјског искуства, као духовног међаша и источника никла је самоуверена стаменост Старине Новака који каже да је „кадар стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“. Оваквим, стоичким миром је испуњен игуман Стефан када вели „што год дође, ја сам му наредан“. А његов творац, Његош зна да таквог мира не може бити уколико нема спремности на „борбу непрестану“ и на оно што „бити не може“. Коначно, овакву заумну личну храброст и стаменост, у своме „сонету српске историје“ Алекса Шантић преображава у загробно јунаштво познатим, убојитим стиховима:

И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама…

Другим речима српска култура је настала и стасала у широком простору између оваквих православних идеала и сталних искушења балканске историје. Између племенитог духовног подвижништва и јуначке борбе за голи опстанак. Између жеђи да човек жртвује себе на олтар племена и нужде да се одбрани од пошасти и сатанске напасти. Речју, између идеала чојства и императива јунаштва.

Од безбројних примера српског духа који је у себи сјединио два ова најудаљенија пола, подсетио бих само на један, али обилићевски вредан. Проглашен за „невјеру“ Милош је ове речи упутио Вуку Бранковићу:

Ако богда, те се здраво
Са Косова вратим,
Везаћу те уза бојно копље
Као жена куђељ уз преслицу…

Иако оклеветан и повређен у својој витешкој части, Обилић ипак одлази прво на Косово, одакле се неће вратити. Он није западни витез који би се одмах обрачунавао са својим личним противником. Он је српски витез који има пречи, народни посао да заврши, па тек онда да мисли на себе и своју витешку част.

У таквој јуначкој несебичности, у таквом стапању духовног подвижништва са личним подвигом и личном чашћу — огледа се посебност и, рекао бих, оригиналност српске културе.

Зато нама није довољна историјска одлучност и храброст, већ нам је као „хљеб насушни“ потребна и православна духовност. У првој генерацији одвојени од цркве — кажу историчари — у другој су Срби већ престајали да буду и Срби.

Зато и „Просвјета“ данас није само културно и просвјетно удружење, већ и покрет духовног занављања који ће нас везати за саме корене нашег бића и културе. За разлику од празне и само материјалне комунистичке будућности, нама је потребна таква будућност коју ћемо стварати на темељима наших светиња и са читавим бременом нашег историјског искуства. Наш најсветији светитељ спаљен је на Врачару само да би се његов прах „расуо по целом српству.“ И да би свака варница пала у срце Србиново, свака честица постала сијевница — која му је светило ма где се налазио.

ПРОСВЈЕТА

Календар за 1992. годину.

| Уредник: Војислав Максимовић и Стево Ћосовић

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.