Мјешање
На дно лонца ставити што маснију кокошку, ако има и двије, а најбоље је домаћег пијевца и коку. Мишљења су, као и око свега код нас, подијељена. Једни мисле да пијевца или коку треба преполовити, други да их треба убацити читаве. Сагласни су једино да се мора ставити на дно. Међутим ломе се копља и око тога како то треба урадити, неки кажу да прије меса треба на дну лонца укрстити пруће да се месо одвоји, да не загори и да се не лијепи. Опет они који су за то да се пијевац преполови тврде да половине треба окренути тако да су кости окренуте ка дну, и да тако нема шансе да загори. Чуо сам да има и оних који лонац прво потподе сланином и тако искључе било какву могућност пригоријевања.
Преко меса се додаје гершло, што је назив за јечам, а потом се све прелије водом три – четири прста изнад гершла. Општа је сагласнст да је потребно да се након што проври крчка читав дан. Тако да лонац од јутра до вечери кува на шпорету, док се спрема остала храна за какво славље или свечаност.
Има нешто специфично у том јелу. Не, није то ни у зачину, ни у укусу. Тајни састојак је у кувању. Кувње тог јела по многима карактеристичног само за романијски крај, прати посебан ритуал.
Ријеч је о јелу необичног имена “Кешке”, а прави се за скоро све свечане прилике и сматра се нарочитом чашћу. Славске и божићне трпезе непотпуне су без њега. Чак и они који га не воле примјете када га нема, а нарочито домаћице, које ће изостанак сигурно коментарисати на наредној кафи са комшиницама. Не одваја се од сарме, а за разлику од сарме, кешке је и даље локано јело и једна од оних ствари којима се неки крај оправдано поноси. Тајни сајстојак и посебност тог јела лежи у социјалном аспекту који прати саму припрему. Та припрема скоро па спада у врсту обичаја који се разликује не од села до села, већ од куће до куће. Попут неког ритуала у који су укључени сви чланови породице, а у патријархалној средини као што је романијска то је био једини, а сада можда први чин учествовања мушкараца у кувању. Учешће је заправо мијешање раскуваног меса и јечма у јединствену кашу. Када се спусти са шпорета на неке крпе, и док је онако врело, а пара се диже, потребно је што прије измјешати да се сједини и да се растеже када се извлачи дрвена мјешаја.
Од како знам за себе и за то јело, баба је та која командује када, како и колико се мијеша. Право на командовање добијено по стажу, бабе претварају у истински церемонијал, од припреме гершла увече, до ложења ватре ујутру и пристављања, све је процедура од које по мишљењу баба зависи укус, боја и хоће ли се моћи измјешати. Тамо гдје нема довољно мушкараца сакупе се комшије, рођаци, и између каве и ракије, повинују се командама жена. Улогу надзорног органа над мјешачима док се пара диже од лонца, а мјешачи ознојени врте смјесу у круг, бабе вјешто користе. Повремено се надвију изнад лонца и кратко, онако стручно и зналачки кажу “треба још”.
Бројне су анегдоте које мјешачи док хватају дах или кад заврше испијајући још по једну, причају о неком ко је мјешао или су чули да је мјешао. Занимљива је она када су неки тако окупљени и позвани да мјешају кешке, дочекали да буде готово и пред вече изнијели лонац у ходник. Бацивши неке крпе на под, сјели на троношце око лонца и таман да почну, а домаћин каже “не оставите то”. Причека неко врјеме па зовне мајку, жену у годинама, она се надвије, протресе главном и каже “још мало”, тако пар пута, без мијешања, док баба не каже, “е добро је свака вам част.” Друговима непријатно, неки се смију, али син доказује да и не треба мјешати, да се не зна разлика. Жене на ове приче гунђају да није ни ваљало, да је било никакво кад се охладило. Не толико због укуса, о којем се може расправљати, јер она да се о ускусима не раправља, по мени не пије воду, о чему ће се расправљати, ако не о укусу, већ због свега што прати ту припрему. Јело је занимљиво из много разлога, не само што је та измјешана каша од меса и јечма изузетно храњива, већ и због тога што се лако вари, још лакше једе, а може да се подргије и да се соли по укусу. Старијим људима, а и онима без зуба то је права посластица, убјеђен сам да зато и говоре да воле кешке, иако то неће никад признати.
Одавно сам већ велики да и ја мјешам кешке, иако га не једем. Не знам да ли због тога што још увијек имам зубе, а и могу да варим тежу и чвршћу храну или заиста нисам љубитељ. Има доста оних који кажу да га не једу јер мрзе мијешање. Опет ето ја баш то мјешање волим, волим окупљање изнад лонца у свој тој пари, која је један од првих вјесника празнка у мом крају. Бабе ће након што пробају ваља ли и је ли измјешано како треба обавезно упитати “а ко ти је мјешао?”. Свака баба само то питање једва чека, јер одговор је спреман “моја ђеца Бога ми” сузних очију, а у гласу мјешавина поноса и среће што ето има ђецу која мјешају.
