Мисли глобално и примјени локално
Двије недјеље за редом становници Републике Српске излазиће на биралишта. Први пут на референдум, који је неопходан иако знамо исход. Други пут да бирају локалну власт у градовима и општинама. На изборним листама је доста нових људи, волио бих вјеровати и нове енергије и нових идеја. Било би добро да овај пут не буде подилажења бирачима и атаковања на најниже страсти и пориве, већ да се поступа одговорно и с поштовањем трудећи се да сви схвате своје обавезе, дужности и права.
Ипак сам развој политичке културе и свијести наших грађана има дјечије болести, које се лијече образовањем и радом на себи сваког члана заједнице, а посебна одговорност лежи на онима који већ представљају и онима који желе да буду представници народа.
Сврставати некога значи ограничити га, a дијелом и дискриминисати. Сада је актуелна изборна кампања, а све политичке партије имају такозване Активе жена. Они обухватају све жене у тој политичкој партији и имају своје руководство. Занимљиво је да је то иако позитивно дискриминисање ипак дискриминисање. Постоји ли актив мушкараца? Наравно да не постоји. Самим тим што некоме признајеш право да буде дио политичке партије и ако већ тврдиш да су мушкарци и жене равноправни, зашто се не организују и активи мушкараца или зашто се активи жена не угасе? Слично је и са изборним квотама и листама на којима мора бити одређен проценат жена. Испада да није важно ко су жене и да ли желе да буду дио политичког живота, важно је да буду ту јер их треба на број. Исти случај је и са младима. До када је неко млад? Имамо политичких субјеката гдје представници младих газе четврту деценију живота. До када траје младост? Колико су логичне и рационалне флоскуле “треба да се укључе млади”? Не, треба да се укључе млади који знају, могу и прије свега хоће, а не зато што су млади. Бити млад је предност, али и недостатак када је ријеч о политичком животу, слично је и са старијима. Александар Македонски је умро у тридесеттрећој години. Нису говорили да је млад и да чека, ни да је стар, био је способан да дјелује и, и те како је дјеловао. Тих година био је и Буда када се повукао из свјетовног живота и када је открио свијету своје учење, истих година био је и Исус Назарећанин.
Није могуће прeбројати све писце и пјеснике, све научнике и уопште људе који се нису мирили са укалупљавањем да су млади или стари. Знали су, могли су и хтјели су, па су дјеловали и стварали.
Тужно је то када је нечија једина предност то што је млад, или да је све што се за неког може рећи да је због година искусан.
Пратећи кампању у Републици Српској примjетио сам да је доста оних које зову младима. Можда је и навећи проценат на овим локалним изборима. То је добро уколико су ту млади који знају и могу. Међутим они не би требали да понављају грешке старијих и старих. Јавно дјеловање представља прије свега одговорност, како према онима које претендујеш да представљаш, тако и према себи самом. Кампања не почиње мјесец дана прије избора, она траје од како си закорачио у свијет одраслих и пунољертних људи са правом да бираш и будеш биран. Све што радиш током школовања, бављења спортом, у кафани са друштвом и на улици, гради и чини твоју личност, твоју прошлост и ствара слике и утиске код суграђана, код оних које желиш да представљаш, како би помогао себи и њима.
Избори нису само мјесец дана кампање, подјела промотивног материјала, нападно качење на стубове, галама с разгласа и печење пљескавица. Кампања је надметање идеја и начина рјешавања проблема. Припадници других политичких опција нису непријатељи, већ људи који виде проблеме, али који имају другачије идеје како их ријешити. Ту се сукобљавају идеје и боре за наклоност бирача који такође знају шта је потребно њиховој локалној заједници, њиховој улици или насељу. Све то краси развијена друштва којима треба да тежимо.
Локални избори траже локалне теме и иновативност у рјешавању проблема одређене заједнице. Нема ту мјеста општим темама, разговорима о дешавањима у свијету, геополитици, спољној политици и слично. Схвативши ово, проблеми на локалу ће се лакше идентификовати и рјешавати. То ко је који кандидат је важно, али је важније шта он мисли да уради и како мисли то да уради. Зато током живота у заједници градиш своје име и представљаш се својим суграђанима и комшијама, а у кампањи која траје мјесец дана им представљаш своје идеје и планове, који могу свима побољшати услове живота. Било да је ријеч о тротоару, расвјети, пасарели, игралишту за дјецу, купљењу смећа, или неким већим пројектима, културним или привредним, то су теме које треба да заокупе оне који желе да буду дио локалне власти.
Бављење политиком носи одговорност и обавезу, а онај ко има такве амбиције мора да ради на себи, да познаје прописе своје локалне заједнице, да буде упознат са процедурама и начинима дјеловања. То без обзира на стручну спрему недостаје већини кандидата на локалним и не само на локаним изборима.
Политиканство, испразне фразе и гледање на свој народ као на стоку, или гласачку машину који је лако завести или купити погрешан је пут и тако се неће створити модерно друштво и држава.
Наслијеђе неких прошлих времена је синтагма “обичан свијет” то се чује и код оних који су тек закорачили у свијет политике, а већ се издижу и ограђују од оних које желе да представљају. Ко је обичан свијет? Сви који нису у политичким партијама, сви земљорадници, сви старци, дјеца? Ко и зашто мисли да има право да је све само не обичан, или да оспорава другима да буду обично необични или необично обични? Уз ту глупост о обичним људима стоји и она “наша партија је увијек уз свој народ” ма немој, а уз који то треба да буде? Уз народ Уганде иако их бира народ у Републици Српској. Скоро сам видио и изјаву премијерке у којој поносно наглашава да је у свакој општини Српске Влада урадила значајан пројекат. Шта је ту за понос и похвалу? Оно што је нормално и саставни дио посла, овдје се представља као нечија добра воља, милост или ко зна шта. Тако она види вођење политике и политичку кампању.
Прије локалних избора пред нама је референдум гдје бранимо част Републике Српске и на њега треба да изађемо сви. Да спријечимо и сасјечемо у корјену идеје да неко може да нападне на име или неки други симбол или институцију Републике Српске.
Седам дана касније на локалним изборима, изађите и бирајте онога чији вам програм изледа добар и остварљив. Дајте подршку ономе за кога мислите да ће да ради поштено и савјесно, ко ће пренијети ваш глас и ваше проблеме у локалним парламентима. Уколико не вјерујете никоме немојте изаћи на изборе и то је ваше право, и тако шаљете поруку, тако тражите да се они који се баве политиком више потруде, да буду бољи и другачији.
Само немојте да свој глас продате, ни стварно ни фигуративно, задржите достојанство и градимо политичку и сваку другу културу. Самопоштовање се исказује и на тај празник демократије што сваки избори несумњиво јесу.
