Инвестициони план Европске комисије, вриједан готово 30 милијарди евра, а који се тиче интегрисаног регионалног тржишта и заједничког економског простора земаља западног Балкана, показао је пут онима који желе да (га) виде. Уз све потешкоће, наслијеђене проблеме у регији, конфликте и неповјерења, ово је пут којим ће се у будућности овај наш простор кретати.

Република Српска није добила само информацију о регионалним перспективама и о томе шта нас очекује – ничим изазвани и нимало сами заслужни, можда смо добили шансу да коначно креирамо и реализујемо сопствени национални и државни програм. Програм Републике Српске, да не буде забуне.

Одавно је јасно да расцјепкана и неинтегрисана тржишта земаља регије немају било какав економски потенцијал сама за себе. Кад се тој чињеници додају бројни политички и друштвени проблеми, јасно је због чега нам људи годинама одлазе и зашто нисмо кредибилан партнер нити једној озбиљној међународној асоцијацији. Нико озбиљан и успјешан није желио да има посла са нама, јер смо непоуздан, неуређен и сиромашан партнер. Зато смо деценијама само плодно тло за сумњиве инвестиције и регионална оаза за прање новца, трговину наркотицима и људима, као и простор из којег се узима радна снага коју друге државе нису школовале и у њу на било који начин улагале.

Ако је јасно да се иде ка заједничком регионалном тржишту, ако је то претпостављени компромис глобалних играча у овој регији, онда ће се то десити са или без пристанка Републике Српске. Уколико се будемо игнорантски односили према овом процесу, или ако му се будемо одупирали, ризикујемо слабљење сопственог суверенитета.

Но, ако будемо паметни и ми будемо ти који ће најснажније инсистирати на што бржем стварању заједничког регионалног тржишта, онда ће наша релевантност кудикамо превазићи наше демографске, економске и посебно војне лимите. Поготово зато што нису ни у остатку регије пуно паметнији од нас, те ће свакако бити много усијаних глава које ће се опирати овој неминовности.

Шта тачно значи заједничко регионално тржиште? У питању је пројекат налик првобитној Европској економској заједници (ЕЕЗ), претечи данашње Европске уније. Ради се у стварању јединственог економског простора у којем ће бити омогућена слобода протока људи, роба, услуга и капитала, без царинских и других државних ограничења и баријера. Људи ће слободно прелазити границу земаља регије, гранични прелази између њих неће постојати, створиће се јединствена царинска политика према трећим земљама. Човјек из Бање Луке ће моћи конкурисати за посао у Београду под истим условима као држављанин Србије, као што ће инвеститору из Херцег Новог бити омогућено да под истим условима инвестира у Требињу као што то чине наши људи из Српске. Извјесно је да би у некој наредној фази пројекта била уведена и заједничка валута, као и посебан регионални суд пред којим би се рјешавали спорови који се тичу уговора о успостављању заједничког регионалног тржишта.

Зашто је ово важно за Републику Српску?

1. Ради побољшања животног стандарда нашег народа.
2. Ради повезивања са Србијом.
3. Ради дугорочног мира и стабилизације политичких прилика у нашем непосредном окружењу.
4. Ради стварања пожељног амбијента за инвестирање, односно ради останка младих људи у Српској.
5. Ради смањења заосталости у односу на земље средње Европе.

Иако ће се у наредним годинама, уз успоне и падове, неминовно реализовати наведени пројекат, он ће још дуго времена остати без дубљег политичког садржаја, управо због бројних тешких насљеђа прошлости, али и због израженог политичког антиталента балканских народа. Ту Република Српска треба да гради своју шансу.

Политичке странке, академска заједница, интелектуалци, медији, научници, умјетници, предузетници, синдикати – сви заједно морамо што прије да се окупимо око програма Републике Српске који ће бити оријентисан на еманципацију Републике Српске, снажење њених институција, његовање политичке аутономије, модернизацију економије, инфраструктуре и управе.

Такође, важна одредница програма Српске мора да буде и другачији начин функционисања образовног система који ће бити фокусиран на развијање и промовисање патриотске свијести код наше дјеце од малих ногу, разумијевање свијета и наше улоге у њему, ИТ писменост и непрестану адаптацију.

Ријечју, Српска према вани треба и мора да инсистира на што бржем формирању заједничког регионалног тржишта, док према унутра мора да саму себе доведе у онај ред који ће јој омогућити да буде субјект, а не објект на том тржишту. Све политичке странке из Српске морају под хитно да формирају заједничку политичку платформу, чије ће једине двије тачке бити пуно поштовање уставног поретка Српске и формирање заједничког регионалног тржишта, при чему ћемо на сваком састанку заједничких институција у Сарајеву постављати питање докле је БиХ стигла у извршавању својих обавеза у овом пројекту.

Попут Словеније у екс СФРЈ, која је тражила да се бивша Југославија трансформише у конфедералну, демократску и капиталистичку заједницу независних држава у истом економском простору без граница, који ће заједно постати дио ЕЕЗ, Република Српска мора да инсистира на томе да се БиХ трансформише у лабаву конфедералну унију која ће постати дио заједничког регионалног економског простора.

Уопште узев, рол модел по којем се Српска треба понашати у будућности у БиХ и у вези БиХ јесте Словенија у екс Југославији и у вези простора екс Југославије: паметно, стрпљиво и само гледати себе, свој интерес и јачати своју привреду, те се довести до стадијума потпуне независности од Сарајева.

Овдје је важна фина, суптилна политичка нота која нам је до сада некако недостајала. У годинама пред нама, док будемо инсистирали на наведена два кључна национална приоритета, наша аргументација не смије бити националистички обојена. Републику Српску не треба афирмисати као мјесто нетолерантно према мањинским народима, религијама, групама, политикама или идеологијама.

Управо супротно, Републику Српску морамо да градимо као цивилизацијску оазу на Балкану која његује различитости, у којој мањине имају највећи степен права, у којој се заправо мањине не само толеришу, него и афирмишу. Идеја је да не кажемо, да не мислимо и да не радимо на начин „имамо ту неку мањину и ајде да то некако истрпимо“, него да кажемо, мислимо и радимо на начин „имамо неке људе којих је мало и који тотално другачије мисле од већине нас и то је наша огромна шанса; не само да ћемо их помоћи да се реализују, него ћемо довести овдје код нас све оне који имају лимите у земљама у окружењу да се реализују због тога што су другачији“. Морамо схватити да је то једини рецепт за успјех, свуда и увијек.

Дакле, Република Српска се мора трансформисати из једне уобичајене балканске преплашене и затворене државице у идеју, мотив, цивилизацијски циљ. Свако мора да се осјети добродошлим кад дође у Српску, да пожели ту да остане да живи и ради. То нико не ради на Балкану, тренутно сви хоће да униште једни друге, а заправо једино уништавају сами себе.

Српска је задња од које би се очекивало да се понаша на претходно описани начин, да се транспонира из умируће тоталитарне селендрице у прогресивну Идеју. Баш због тога је наш политички потенцијал и највећи.

Као Идеја, као Симбол, Република Српска би могла да реално надахњује будуће генерације новим и снажним патриотским осјећајем, могла би да обнови животне националне сокове и енергију, да обилује оптимизмом умјесто тренутно разарајуће апатије, цинизма и нихилизма.

Сваки народ који сам себи лимитира дух, значај и потенцијал, свако ко за себе тврди да је мали и неважан, да малтене не жели да смета великима, нема шансу да дуго остане уписан у историји. Управо супротно, ми не смијемо из своје историје да избацујемо наше велике побједе и митове, ми морамо да их афирмишемо и градимо се и даље као Велика Нација. Но, сад је вријеме да то самопоимање обогатимо садржајем примјереним модерном времену и да коначно почнемо и да се понашамо онако како говоримо.

Извор: Независне новине