МИЛКО ГРМУША: Шта је занимљиво кад је ријеч о тзв. бонским овлашћењима високог представника у БиХ?
Чињеница да та овлашћења практично не постоје.
Покушаћу једну тотално досадну и формалну ствар да људима максимално приближим и поједноставим, јер су нам високи представници коришћењем ових тзв. „бонских овлашћења“ итекако утицали на живот.
Прије свега, високи представник је категорија предвиђена Анексом 10 Дејтонског мировног споразума. Чланом 2. Анекса 10 овог споразума јасно су прецизиране надлежности високог представника: надзире имплементацију мировног споразума; одржава блиске контакте са странама да би унаприједио њихово пуно придржавање свих цивилних аспеката мировног рјешења и високи ниво сарадње између њих и организација и агенција које учествују у тим аспектима; координише активности цивилних организација и агенција у БиХ, да би се обезбиједила ефикасна имплементација цивилних аспеката мировног рјешења; олакшава, како високи представник процијени да је потребно, разријешење било којих потешкоћа које произилазе у вези са цивилном имплементацијом; учествује на састанцима организација донатора, посебно у вези са питањима санације и реконструкције; везано за задатке који су наведени у споразуму извjештава периодично о прогресу у имплементацији мировног споразума УН, ЕУ, САД, Руску Федерацију и друге заинтересоване владе, стране и организације; обезбјеђује упутства и прима извјештаје од комесара међународних полициских снага, установљених у Анексу 11 уз општи оквирни споразум.
Чланом 5. Анекса 10 прописано је и да је високи представник коначан орган на терену везано за тумачење Дејтонског споразума о имплементацији мировног рјешења.
Е сад, намјерно сам побројао све надлежности високог представника које су наведене у Дејтонском споразуму да би свако могао јасно да се увјери да он нема овлашћење да доноси законе. Прочитајте поново, таквог овлашћења у Дејтонском споразуму-нема.
Баш као што нема ни фамозног ПИК-а, Савјета за провођење мира. Нигдје у Дејтону није установљен ПИК, то у том споразуму не постоји. Након закључења Дејтонског мировног споразума у новембру 1995. године, у Лондону је 8. и 9. децембра 1995. одржана Конференција о имплементацији мира чији је циљ био мобилисати међународну подршку за спровођење Споразума. Састанак је за резултат имао успостављање Савјета за провођење мира (PIC).
ПИК се састоји од 55 земаља и организација које на различите начине пружају подршку мировном процесу – обезбјеђујући финансијска средства, дајући трупе у састав EUFOR-а, или директно спроводећи операције у БиХ. ПИК има свој управни одбор као извршни орган који чине Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, САД, Велика Британија, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције (OIC) коју представља Турска.
Дакле, ПИК је у ствари неформална група заинтересованих земаља и организација која није установљена нити Дејтонским споразумом нити било којим другим међународним уговором или актом, те нема нити може имати било какве надлежности у смислу давања било каквих додатних овлашћења високом представнику у БиХ.
Идемо даље. Свјесни да ПИК нема било каква формална овлашћења да намеће било шта, на сједници ПИК-а одржаној 10. децембра 1997. године у Бону усвојени су Закључци ПИК-а који у одјељку 11. тачка 2. јасно наводе сљедеће: „ПИК поздравља намјеру Високог представника да искористи своја крајња овлаштења у регији у вези са интерпретацијом Споразума о цивилној имплементацији Мировног споразума, у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука, кад он сматра за неопходно, о сљедећим питањима:
а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција;
б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом;
ц) друге мјере при осигурању имплементирања Мировног споразума у цијелој Босни и Херцеговини и њеним ентитетима, као и неометаног рада заједничких институција. Такве мјере могу укључивати активности против особа које обављају јавну службу или функционера који изостају са састанака из неоправданих разлога или за које Високи представник сматра да нарушавају правне обавезе успостављене Мировним споразумом или рокове за њихово имплементирање.“
Дакле, шта је ПИК урадио и на шта се своде тзв. бонска овлашћења? Свјестан да нема никаквог утемељења у Дејтонском споразуму, ПИК ЈЕ ПРОСТО ПОЗДРАВИО НАМЈЕРУ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА ДА КОРИСТИ ОНА СВОЈА ОВЛАШЋЕЊА КОЈА СУ НАВЕДЕНА У ДЕЈТОНСКОМ СПОРАЗУМУ. ПИК НИЈЕ УСТАНОВИО БИЛО КАКВА НОВА ОВЛАШЋЕЊА ВИСОКОМ ПРЕДСТАВНИКУ, НЕГО САМО НАВЕО ДА ПОДРЖАВА КОРИШЋЕЊЕ ВЕЋ ПОСТОЈЕЋИХ ОВЛАШЋЕЊА.
ПИК је у тим закључцима чак и прецизирао на шта се та овлашћења односе, на заказивање састанака заједничких институција, доношење привремених мјера у надлежности Предсједништва БиХ или Савјета министара кад те институције нису у могућности да се договорем као и друге мјере ради неометаног рада заједничких институција. ВАЖНА НАПОМЕНА: ПИК ЈЕ СПЕЦИФИКОВАО ШТА ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИК МОЖЕ ДА УРАДИ У СКЛАДУ СА ДЕЈТОНСКИМ СПОРАЗУМОМ, АЛИ НИГДЈЕ НИЈЕ НАВЕО ДА МОЖЕ ДА ДОНОСИ ЗАКОНЕ.
Штавише, чак је и ПИК фамозним „бонским овлашћењима“ јасно, недвосмислено и експлицитно навео да високи представник једино може да доноси привремене мјере у надлежности Предсједништва БиХ или Савјета министара, и то у тачно одређеним ситуацијама (у питању је изузетак, са експлицитно наведеним условима кад је то могуће урадити, а не правило!). Но, нигдје није наведено, нити је могло бити наведено да високи представник може доносити одлуке из надлежности Парламентарне скупштине БиХ, Народне скупштине Републике Српске, Парламента ФБиХ и кантоналних скупштина-дакле, високи представник нема право да доноси законе.
Додатно, мора се нагласити и да је у Мишљењу Венецијанске комисије од 2005. године о положају, надлежностима и улози високог представника у БиХ наведено да апсолутно нема мјеста једностраном наметању закона и других правних аката од стране било којег појединца, укључујући и високог представника. Венецијанска комисија је још прије шеснаест година улогу и положај високог представника правно окарактерисала као недопустиве и непримјерене демократској и правној држави.
Гдје су политички представници Републике Српске направили грешку? У систему англосаксонског права, којој правној традици припадају САД и Енглеска, за разлику од континенталног права, којем систему припадају континенталне земље Европе, укључујући и БиХ и Републику Српску, опште право је засновано не само на законима и другим формалним актима, већ и на обичајима-прецедентима-који правну снагу добијају тако што се у дужем периоду понављају и извршавају. У нашем случају, да максимално поједноставим, након што је високи представник први пут донио неки закон у БиХ, а политичари, институције и судови не да се томе нису успротивили, него су тај закон и извршавали, важан дио међународне заједнице који припада систему обичајног, англосаксоног права, смишљено се „ухватио“ те чињенице и њу је искористио као прецедент, односно оправдање за свако сљедеће наметање закона од стране високог представника.У преводу: високи представник није добио овлашћење за доношење закона у Дејтонском споразуму, чак ни фамозним „бонским овлашћењима“, већ прећутним прихватањем и извршавањем тих закона од стране политичара и институција у БиХ, укључујући и пристанак политичара и институција из Републике Српске.
Правно врло контроверзна ситуација, као и увијек кад се сусрећу англосаксонско и континентално право, али у ситуацији кад је постојао снажан међународни интерес моћних земаља да моделирају односе у БиХ како њима одговара-те земље су користиле сваку могућност, нејасноћу или двосмислену ситуацију да ствари уреде по својој мјери.То се десило нама и за то озбиљан дио одговорности сносе све политичке елите Републике Српске од 1997. године до данас и то је неспоран факт. Због тога је задатак нове генерације политичара у Српској не да води дневну политику и бави се политиканством по узору на старије колеге, а што нас је и довело докле нас је довело, него да знањем, мудрошћу и одлучношћу, што наш народ каже „хладне главе и врела срца“, пронађе начин да ослободи своју земљу страног менторства, оснажи наше институције, модернизује земљу и учини Републику Српску слободном, модерном и успјешном земљом.
Извор: ФБ профил аутора
