05/10/2022

Дилема

Магазин

МИЛАН РАКУЉ: Одлазак Милована Витезовића, витеза српске књижевности

Милован Витезовић, бард српске књижевности, преминуо је данас у Београду након дуге и тешке болести. Љубитељи лика и дјела овог човјека кажу – отишао је у легенду, пребјегао је у Моравске Карловце, фиктивно мјесто из његовог култног романа „Лајање на звезде“ објављеног у 28 издања.

„Милован Витезовић је овом књигом доживео своју младост, али и младост оног ко је чита“, ријечи су Љубивоја Ршумовића које доказују гореречену тезу.

Витезовићев јунак Михајло Кнежевић, дакако, носећи именицу „кнез“ у презимену, слично као што је и Витезовић носио именицу „витез“, преживио је младост свих нас, а по свему судећи живјеће и младост свих оних који долазе. Младост увијек витешки гине због љубави. Но, Витезовић своје презиме није правдао само у фикцији. Правдао га је и у животу. То нам, између осталог, потврђује и његов гест за вријеме НАТО агресије на Србију 1999. године. Тада је као главни уредник умјетничко-забавног програма Радио-телевизије Србије (РТС) добио наредбу да направи списак људи умјетничког програма за принудне одморе који су по неписаном правилу значили и отпуштање. Он је послао списак са само једним именом – Милован Витезовић. Због тога је заиста суспендован и послат на дугогодишњи принудни одмор.

Свој карактер већ је показао у збирци афоризама „Срце ме је откуцало“, која је 1969. године са једне стране подлегла цензури тако што је њен тираж спаљен, док су са друге стане о њој писали и говорили Меша Селимовић, Густав Крклец, Бранко Ћопић, Мирослав Егерић, Рајко Петров Ного и други. Спаљивање тиража првог издања ове књиге, како ће признати у више наврата, учинило га је славним.

„Не везујмо волове за руководеће столове“, „Идиоте имамо, недостаје нам Достојевски“, „Народ је добио циљ – појединци средства“, „Живео конгрес мерцедеса на Тргу Маркса и Енгелса“, писао је афоризме протв власти када остали нису смјели да пишу. Мецедесе (точак мерцедеса није точак историје) у којима се возио Јосип Броз Тито помињао је и у пјесми „Са колена на колено“, коју је објавио у збирци пјесама „Слободније од слободе“, а коју ће касније под називом „Отац мог оца“ снимити Бранимир Џони Штулић.

„Од свега што ће остати од шездесет осме, остаће Витезовићева књига ‘Слободније од слободе'“, записао је својевремено Душко Трифуновић говорећи о чувеним студентским протестима из 1968. године.

Милован Витезовић рођен је у Витезовићима, код Косјерића, 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду, дипломирао је на Филолошком факултету, Одсјек општа књижевност, потом и на Факултету драмских умјетности, Одсјек драматургија. Био је уредник у „Књижевним новинама“, „Сусрету омладине“ и у „Чивији“. Функцију уредника играних серија на РТС имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник умјетничко-забавног програма. Предавао је на Факултету драмских умјетности у Београду и био предсједник Удружења књижевника Србије. Писао је пјесме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарије. Објавио је око 50 књига у преко 200 издања, заступљен је у преко 50 антологија српске и свјетске поезије, прозе, књижевности за дјецу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.

Своју књижевну генерацију описао је у роману „Милена из Кнез Михајлове“, а збирку филозофских пјесама „Испит код професора Милоша Н. Ђурића“ посветио је свом чувеном професору Милошу Ђурићу, који је током њемачке окупације Београда 1941. године, за разлику од многих српских интелектуалаца, одбио да потпише „Апел српском народу“. Овај апел од Срба захтијевао је ред и послушност, а када је након одбијања да потпише професора Ђурића зауставио професор музике, упозорио га на посљедице и питао зашто је одбио да потпише, у историју је ушао Ђурићев одговор: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем“.

Нема сумње да је Милован Витезовић у професору Ђурићу имао великог узора.

Витезовић је свој огромни допринос у чувању од заборава пријашњих епоха оставио у историјским романима „Хајдук Вељко Петровић“, „Европске године кнеза Милоша“, „Чарапе краља Петра“, „Симфонија Винавер“, „Синђелић се са сунцем смирио“, „Принц Растко“ и другима. Једна од најгледанијих српских играних серија „Вук Караџић“ снимљена поводом 200. годишњице рођења Вука Стефановића Караџића рађена је по његовом сценарију, а оргоман успјех доживјеле су екранизације филмова рађених по његовим романима „Лајање на звезде“ и „Шешир професора Косте Вујића“. Чувене су његове документарне историјске серије „Где цвета лимун жут“, „Краљевина Србија“, „Кнежевина Србија“.

Био је неуморан и писао је сваког дана, што је потврдио и у интервјуу за „Независне новине“ који је објављен прије нешто више од три године.

„Пишем сваког дана. Мој мото је онај наслов од Јурија Олеше: ‘Ни дана без ретка’. Шта ће бити завршено као целина, вредно објављивања, показаће се. Моје веровање, кад негде запне, јесте оно Вуково: ‘Не да се, али ће се дати!’ Док се не да, остаје само моја брига“, рекао је тада Милован Витезовић за „Независне“.

За наш медиј говорио је више пута, а аутора ових редова само једном у животу заболио је врат након што је главу окрено за једним писцем. Било је то у Београду прије деценију и по када је срео Милована Витезовића како хода са штапом. Прошао је тада улицом као што је прошао и нашом епохом, достојанствено и витешки. Био је витез српске књижевности и представник ове књижевности у свијету. Његове књиге објављене су на двадесетак свјетских језика, а за свој рад вишеструко је награђиван у Србији и иностранству. Занимљиво, примио је многе награде које на овај или онај начин носе одредницу „витез“: примљен је у Ред витезова словенске духовности у Русији, гдје ће добити и награде „Златни витез“ и „Витез“. Лист „Витез“ уручио му је награду за књижевност, а добио је и плакету „Витез српске културе“, тако да, како ће једном признати, витеза је било више него њега самог. Витез ће и остати.

ИЗВОР: Независне новине

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.