Левијатан и друге немани
Канидидат за престижног Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја изазвао је жестоке и опречне реакције у друштву из којег долази и прије премијере која је заказана за 5. фебруар. Ријеч је о руском филму Левијатан режисера Андреја Звјагницева и сценаристе Олега Његина. Филм је већ награђен Златним глобусом и наградом за најбољи сценарио у Кану, а нашој публици је представљен прошле године на Фествалу европског филма на Палићу, гдје је као најбољи освојио Златни торањ.
Режисера оптужују да његов филм нарушава имиџ Русије у свијету, да је непријатељски према Путину. Недопустиво им је да се из буџета финансира филм који говори лоше о Русији. Кажу да клишеима о Русији и Русима купује наклоност Запада, а министар културе у влади Руске Ферерације каже да филм одише егзистенцијалном беспомоћношћу „Кога он то воли? Златне статуе и црвене тепихе, то је бар очигледно“ каже дотични Медински. Њега подржава представник цркве, иако филм по сопственом признању није ни погледао.
Јасно је да у систему гдје мислиш својом главом и приказујеш слику каква јесте, или бар мислиш да јесте јер ти тако видиш, то мора наићи на осуду неког коме је све потаман. Када чистиш замагљено и залеђено стакло макар на њему био најљепши витраж да би видио напоље, ти то радиш јер си страни плаћеник. Владајући слој друштава попут руског а и српског с обје стране Дрине, такве назива издајницима. За њих је и Платон издајник са својим митом о пећини. Шта ће нам свјетло кад вођа каже да су сјенке праве.
Филмска прича је инспирисана сличним америчким филмом. Левијатан је држава против које појединац нема никакав изглед да успије. Борба појединца против система је ванвременска и наднационална. То не мора нужно бити Русија, може бити и Србија или Република Српска или било која земља Југославије, то може да буде и борба против ЕУ бирократије, као и борба америчких старосједелаца за своју земљу и своја права, могу да буду преварени из Њу Орлеанса. Она ти узима и руши свијет и живот, а нуди мрвице, просто јер се тако може неком политичару, тајкуну, попу или свима њима заједно. Сви ми који живимо на простору Југославије лако можемо да се постовјетимо са главним јунаком. Сви смо доживјели да је службеник одсутан да не прихватају жалбу или тужбу, да полиција хапси и кажњава само оне који нису дио те немани коју зову државом.
Дио који се односи само на наше поднебље и нашу цркву која се више бави хомосексуалцима него гладнима, је та парохијална култура која говори да је власт од Бога. На отетој земљи локални градоначелник подиже своју задужбину, а владика држи литургију гдје говори као само истина спасава. Звучи ли вам познато подизање храма да би се умирила савјест или опрали гријеси?
Слику са стереотипима како кажу критичари, није створио филм већ политика корумпираних и пијаних. Политика силе, пљачке и бахтатости сваке врсте. Предсједник општине која отима земљу и радионицу главном јунаку филма неодољиво подсјећа на многе и у нашим скупштинама и владама, а о општинама да не говорим. Можда овај филм награде купи јер је Руски а критикује и указује на лоше у Русији, све у склопу кампање која се води против Русије. Ни тај Оскар не иде увијек за умјетност и стваралаштво већ често онако политички, да се пошаље нека порука. Овај пут то може да буде Левијатан, који то и заслужује, ако се сјетимо могих осредњих прича и клишеа којима је раније додјељиван Оскар. Сјећамо ли се „Ничије земље“ колико је ту клишеа, отрцаних фраза и покушаја да се буде духовит, док се обрађује нешто што је све само не смијешно.
Велики руски умјетници су често били прогоњени од стране власти. Данашњи цензори подсјећају на своје претходнике. Ни њима није јасно да ће покољења која долазе на филм гледати као на свједочанство о овим временима. Да ће се поностити уколико филм добије оскара и да се нико неће сјећати изјава негог министра ни његове „мудрости“, а ни осуде цркве што исти приказује корумпиране попове.
Размислите колико се ова прича односи и на наше просторе. Ко може да се супротставља вођи када дијели паре своме куму и сину, када се он само угледа на великог словенског вођу. Ето и он даје другу да прави мост до Крима. Ко има право да снима филм другачији од „За љепшу Српску“ када је Српска најљепша из ваздуха. Приземљење ствара проблеме и те слике које праве издајници и страни плаћеници. То се све мора осудити и забранити.
