Крштене спахије

Прије скоро сто година, тачније 6. марта 1919. године у тадашњој Босни и Херцеговини укинуто је кметство. Перо Слијепчевић тада каже: “Тако је послије политичког ослобођења дошло путем закона и ослобођење економско, што је за БиХ значило још један Васкрс.”

Раније, пред аустроугарску окупацију, на снази је била такозвана “Сеферска наредба” из 1859. године, по којој су кметови имали вјечити закуп земље коју су држали, а за то су аги морали да дају трећину од жита и половину воћа и сијена, те још неке ситније даџбине. По тој наредби ага више није имао право да располаже кметовим животом нити је имао судску власт над њим. Но, ту наредбу бегови углавном нису поштовали.

Милован Витезовић је написао сценарио за серију “Вук Караџић” можда нашу најбољу са историјском тематиком, у којој Књаз Милош кога игра Александар Берчек, на инсистирање тадашњих војсковођа и виђенијих људи да добију грофовске титуле, по узору на руске, одговара “а то може, ти буди Шаров, а ти Зељов”. Милош који је сам имао спахилуке по Влашкој и Молдавији није дао да у Србији крштене спахије замјене турске.

Данас након сто година од тог ослобођења, са искуством комунизма, односно реал-социјализма и пропалог покушаја радничког самоуправљања, ми идемо ка феудалном псеудо-капитализму. Налазимо се у његовој поодмаклој фази.
Гдје је послодавац господар времена свог радника, господар смрти и рађања. Па отуда и она изјава неког чиновника у Министарству рада у Србији, да послодавац хоће да жена ради, а не да рађа.
Дугачка је листа послодаваца који су отпуштали труднице, који су тражили да се приликом пријема у радни однос потпише споразумни отказ. Или оних који током интервјуа питају младу жену хоће ли бити мајка, стављајући је тако у толико тежак и одвратан положај, излажући је борби са самом собом, избору између мајчинства и подизања потомства или голе егзистенције и пуког преживљавања.
Можда би данашњи послодавац и прихватио да жена рађа, када би она потписала да ће њено дијете када порасте остати код њега у служби. Тако, ни феудални господари нису имали ништа против размножавања својих кметова, а ни робовласници против размножавања робова.

Изјава те чиновнице није скандалозна, она је само истина изречена јавно. Она је потврда онога што се одавно дешава и пред чим друштво већ годинама затвара очи или скреће поглед.

Мањак свијести и друштвене одговорности чиновника, службеника и политичара кроз незаинтересованост грађана даје ове резултате. Илузорно је очекивати други резултат, а настављати радити исто.

Модерни феудалац свог радника плаћа 200 или 400 конвертибилних марака, док феудална породица купује одјећу, аутомобиле и разне дрангулије на еминентним мјестима и ужива углед у друштву. Крштени спахија купује два Мерцедеса јер је јефтиније када купиш два. Док његов “кмет” тако купује прашак за веш.
Он и када исплати више новца преко рачуна, јер тако мора, тражи од радника да тај новац врати. Минималац на рачун, а остатак на руке, је нешто што је свима постало тако нормално и прихватљиво.

Радно вријеме и послове које можеш и мораш радити за садашњег послодавца, а некад за агу су у много чему истовјетни. Немаш ти право на плаћени прековремени рад, јер осам сати рада је само законски пропис, једно од правила на које се нико не обазире. Чак се и жаронски више не говори мој директор или послодавац, већ се говори о газдама. Јер они заиста газдују, осионо и свемогуће. Они су господари живота, не само живих, већ и оних који би могли или би требало да се роде.

Спахија 21. вијека гради храм. Новцем од неплаћеног рада, оног прековременог, закинутог, од неплаћеног пореза или неплаћеним доприносима. Онда је куд и камо јасније зашто их патријарх пореди са краљем Милутином.
А тај велики вјерник не сматра сврси сходно да радницима да слободан дан, да ограниче рад у рецимо, трговини или да престану радити недјељом, да би жене које најчешће и чине радну снагу у овој области могле да се посвете својим породицама, да проводе више времена са дјецом.
Умјесто тога, један од спахија 21. вијека има овакав став:

“То би нанијело огромну штету. Ако би то било усвојено, морале би се смањити плате и то је сигурно, јер треба надокнадити четири дана која се у случају забране рада недјељом не би радила. Значи смањење плата или повећавање маржи”

О чему говоре данашњи социјалисти, они који би требали да се боре за права радника? О којој социјалдемократији говоре они који допуштају овакво стање радника, социјално поропадање и пут у ропство? Погледајмо само те партије у Републици Српској па ћемо схватити на ком мјесту су њима радници, радничка права и положај жена.
Како ће милионер, социјалиста, схватити и борити се за радичка права, када је он истовремено и законодавац и послодавац, када се налази само на корак од тога да постане крштени спахија.
Њихови слогани и пароле, ни у предизборној кампањи, ово не сматрају важним. Далеко су они и од социјализма и од социјалдемократије.

Ово не би било могуће да држава није заказала на свим пољима, односно да је наша перцепција државе бар мало другачија. Тада би инспекције умјесто да узимају сролане новчанице, или салвете и коверте испод стола, кажњавале неодговорне и несавјесне послодавце.

У времену постдемократије, како га је назначио енглески социолог и политиколог Колин Крауч, у условима такозваног глобалног капитализма створена је самозадовољна класа, односно политичка класа, којој је више стало да штити интересе богатих компанија и појединаца, него да ради на побољшању живота грађана, односно бирача. Таквим политичарима и финасијерима одговара незаинтересованост људи за учешће у демократским процесима, као и слаба излазност на изборе. Том стању, првенствено западне демократије ми смо свјесно или несвјесно много ближе него свим оним бенефитима које је та демократија стварала у деценијама иза нас.

Један у низу глупих прописа представља рад пореске управе, кроз кажњавање угоститељских објеката забраном рада на петнаест дана. Таква казна више погађа раднике него послодавце, јер пола мјесеца без плате и бакшиша, конобаре и куваре кажњава више него власника. То утиче и на друге економске сегменте, мање се робе набавља, мањи је промет и фирми које снабдијевају те угоститељске објекте и тако даље.

Ми можемо и требамо да подстичемо предузетнички дух код нашег народа, да се људи више и чешће усуђују започињати властите послове. Само тај либерални капитализам мора и треба да поштује законе и прописе. Да има људско лице. Потребно је да се заустави оволико раслојавање и спријечавање формирања средње класе, од стране оних који имају највише користи од овог дивљег и дивљачког капитализма који сада живимо.

Није ништа боље ни у ФБиХ, и тамо се лажни социјалдемократи играју духовитих парола и видео клипова, гдје глуме кондуктере и позивају се на Валтера. А у суштини причају о унтарној БиХ и атакују и на Устав и на међународни споразум.

Италијански писац Ињацио Силоне, рекао је да ће се фашисти будућности називати антифашистима, и заиста, немогуће је не потврдити ове ријечи, посебно када видимо како и ко се данас кити антифашистичким перјем.

Но то је углавном проблем ФБиХ. Нама је важно оно што се дешава код нас.

А код нас у Српској једно истраживање je показало да би људи остали у земљи, односно да је не би напустили када би имали плату од око хиљаду конвертибилних марака. Толико се учинило довољно за пристојан живот и то је та нека сума која би ето могла да задржи оне који су ријешени да иду.

Размислите колико смо и зашто смо ми далеко од тога.