Како сачувати Српску

Скоро четврт вијека постојања је пред нама. Гдје је Република Српска данас, куда иде и још важније, како иде? У чему је културна посебност Републике Српске? Гдје су тачке које показују посебност унутар српског корпуса? Може ли се сачувати аутентичност, да се не оде у потпуну Србијанизацију српске културе али и да се спријечи потенцијална тежња за сепарацијом и лажном посебношћу, као што је случај у дијелу Црне Горе? Колико има Босне у Републици Српској, а колико Републике Српске у Босни? Живимо у времену када одрастају прве генерације које се одричу Босне. Млади људи који се јеже на помен Босне и Херцеговине, а на опсаку “босанци” одговара се „ми смо из Републике Српске“.

Политички и културно Република Српска је пред великим изазовима. Снаге и знања да се спознају истинске вриједности и почне дјеловати, нема. Све усљед лоше селекције кадрова, непотизма, незнања, недостатка морала и части. Суштину постојања Републике, политичке елите виде као одбрану од напада истинских и лажних, борбу за власт, положај, фотељу. Одличан извор личног благостања, рјешавања својег егзистенцијалног питања. Умјесто да суштину постојања тражимо у културном идентитету, у његовању вриједности грађанског друштва. Бањалука никако да преузме ту улогу центра Републике Српске, да се грађански дефинише ка Републици Српској од Новог Града до Требиња,, без локализма ограниченог на Крајину, гдје свако окретање ка грађанском води ка Босни и за Бањалуку оставља статус сарајевске провинције, вјечно љубоморне на некога.

С друге стране, одрицање од Босне сиромаши Републику Српску, баца ружну сјену на све напоре и идеје људи који чине културну суштину српског бића с ове стране Дрине, па и шире. Босна је била више од морања и за Шантића и за Кочића, Дучића, Андића, Селимовића, Ћопића, Куленовића, Ћоровића, Екмечића и многе друге. Па за Принципа, Чубриловића и остале Видовданске хероје. Ми се Босне не можемо одрећи, морамо бринути и о Мостару, и о Пребиловцима, о Житомислићу. Како да заборавимо Сарајево, да се одрекнемо Јефтановића, Деспића, Гавриловог гроба. Да напустимо Петровац, Гламоч, Грахово, Дрвар. Како борећи се против напада на Републику Српску који долазе из данашњег бошњачког Сарајева, наћи начин да се брани Српска, а да се не мрзи Босна и да је се не одрекнемо. Ово питање нико не поставља, а камо ли да се тражи одговор.

Културни идентитет Срба с лијеве стране Дрине није препознат ни у Републици Српској, а ни шире. Слабо познавање прошлости, недовољна афирмација устанака у Босни и Херцеговини против Турака, па и против Аустроугарске. Стидљиво се помиње борба у Другом свјетском рату. ЗАВНОБИХ славе други, док ми ћутимо, иако и те како имамо шта да славимо и чиме да се поносимо. У мору нових назива за српски или српско-хрватски језик, Република Српска се удаљава од ијекавице. Екавски изговор се све више намеће, и медијски и културно. Дневне новине из Србије које имају издања за РС као по правилу излазе на екавици, чак и ијекавске изјаве и интервјуе екавизују. С друге стране у Крајини је присутна кроатизација, ово се посебно односи на најмлађе, којима се преко телевизија сервирају синхронизовани цртани филмови на хрватском. О рекламама које долазе из Хрватске да не говоримо, и док они за своје тржиште инсистирају на рекламама са говором који је њима прихватљив у Републици Српској је присутно и дозвољено све. Јавни сервис, који је и поред увођења другог “РТРС плус-а”, није учинио ништа у смислу продукције, документарног и играног програма. Емисија о повратницима у Федерацију БиХ нема, као ни о онима који су се вратили у Републику Српску Крајину. Нешто слично већ постоји на Радио телевизији Војводине у емисији Хроника Славоније, Барање и Западног Срема.

Када је у питању образовање, образовни програми Републике Српске и Србије нису усаглашени ни око кључних питања. Уџбеници за основну и средњу школу нису јединствени и ако има и простора и разлога за то. Косово и Албанија су већ усагласили образовне системе и из идентичних уџбеника уче историју, географију, исте читанке и тако даље. Нослац реформи високог образовања у Републици Српској је Министарство просвјете и културе Републике Српске. Реформисање се углавном односи на два јавна универзитета, Универзитет у Источном Сарајеву и Универзитет у Бањалуци. На реформисање приватних високошколских установа нико и не помишља. Високо образовање у Републици Српској се од формирања налази у некој врсти реформе. Можда управо то претјерано реформисање, а при том не залажење у суштину проблема такође представља проблем. Реформе притиснуте потребом за прилагођавањем која долазе споља, било због усклађивања са законима и образовним системом унутар Босне и Херцегеовине било због прилагођавања европском оквиру образовања слабо прате потребе становника Републике Српске. Оне су углавном козметичке, студенти траже више рокова, професори већа права при избору звања, дужи стаж или права за изборе декана, ректора и слично.

Стање у здравству и социјалној заштити није у нимало бољем положају. Све више лијекова скида се са листе коју покрива осигурање. Одлазак љекара и медицинског особља на Запад је тренд који ће се наставити. Иако ово није само проблем Републике Српске, ми ћемо се поред лоших услова у болницама, врло брзо суочити и са све лошијим кадром. Фонд пензијског и инвалидског осигурања је недавно прешао на трезорску исплату пензија. Пензије су ниске, а престале су бити редовне. Проблем будућих пензионера који плате и доприносе примају пријављени на минималац, је оно што ће да представља проблем у наредном периоду. Усљед минималне уплате доприноса, пензије будућих пензионера неће ни изблиза бити доољне за живот. О томе се не брине и нема идеје како да се ријеши. То показују и премијерове изјаве који криви раднике јер раде на црно.

Мањак демократске и грађанске политичке културе је оно што је већи изазов од свих спољњих пријетњи за Српску. Партијашење које нема осјећаја за већу вриједност од напада на политичког противника. Гдје се ни у слављу ни несрећи не може дјеловати једдинствено нити имати консензус о кључним питањима.

Република Српска је заробљена између жеље за самосталношћу и Дејтонског устава који гарантује постојање и опстанак. Налази се у сталном дефазнивном ставу, трпећи нападе, док се круни оно што је настало вољом и борбом за слободу и достојанство. Прослава Дана републике је више од празника, вјерског, националног, то је поновни показатељ да достојанство и слобода и даље идеали нашег народа. Оно што је кључно питање данас је како ту слободу сачувати и учврстити? Како вратити досотојанство незапосленом борцу, осиромашеном пензионеру. Питање свих питања ипак је како омогућити рађање и спријечити да нас бијела куга не почисти с овог простора. То питање je важније и од празника и референдума и свега другог.