Кад се карикатуре уозбиље
Како је Чарли Браун постао Шарли недељник? Како је исцртан пут од карикатура оних најмоћнијих до критике и карикатура дилера загробног живота свих врста и конфесија.
Шарли ебдо годинама није прелазио више од шездесет хиљада примјерака, што је мање од многих провинцијских новина у тој истој Француској. Вјероватно ни многи у Француској нису чули за њих. Зашто онда баш они? Сјећате ли се карикатура у скандинавским новинама? Можда су они поштеђени зато што скандинавци нису били колонијалне силе, па непријатељи нису научили језике?
Шарли је настао је комбиновањем имена Чарлија Брауна и Шарла де Гола. Карикатуре су мање више занимљиве, но много је занимљивија спремност аутора да се хватају у коштац са опасним и табу темама. Карикатура Де Гола, је била храбра и смјела, док на сцену нису ступиле карикатуре саме од себе у лику Ширака, а тек Саркозија, па до овог Оланда. Био је ту и Исус, папа и кардинали, чак је и Слобо имао свој примјерак. Но ником није падало на памет да придаје значај томе што неки Французи цртају трудећи се да буду духовити, другачији, слободнији и шта све не. Док у својој слободи нису „открили“ како изгледа Мухамед и то не било који, Мухамед из сусједства, већ онај што инспирише те у сусједству.
Многи душебрижници и критичари сада када су након трагедије открили Шарли ебдо почели су да се „саосјећају“ да и они „буду“ Шарли или да потрче и да напишу како ето они нису. Наравно да нису, нико није и не може да буде. У осталом није важан неки Шарли којем ће бити добро, вјероватно много боље него што му је било коју годину раније. Сада се штампају милионска издања, на шеснаест језика. Кажу да ће тираж премашити пет милиона. Док у Британији за примјерак који кошта двије и по фунте дају и по 1 500.
Но да видимо ко су жртве тог тиража? Ко су они који нису водили рачуна о својим породицама играјући се са нечим што нису разумјели? Шта је то толико важније од живота, живота својих најмилијих који ће сада даље без њих? Мухамед, слобода, слобода говора? Њих ће убрзо заборавити, престаће бити битни као појединци иако су једино они заиста били тај Шарли.
Запад деценијама презире сваку врсту колективизма, чак и корпоративног, карактеристичног за успјешне азијске земље. Важан је само појединац, појединац је све и свја. Појединац је потрошач, он је прерастао национално и групно. Међутим да то ипак није тако види се у поновном откривању национализма широм старог континента, разни десничари и „рјешаваоци питања“ марширају од Њемачке и Француске до Мађарске и Грчке. Колико је успјешан покушај да некада поробљене претвориш у Французе, а да им при том не дозволиш да буду то што хоће на начин на који хоће. Француски покушај мелтинг пота није тако успјешан, памте у Алжиру и другдје ко је био колонизатор а ко колонија. Успут у исламски свијет је из те исте Европе увезен национализам, тако стран и туђ том свијету. И не само то, посљедњих мјесеци се на више мјеста у англосаксонским магазинима може прочитати о Макијавелију, наслови типа „Макијавели универзално актуелан,“ „ванвременски“ и слично, али када на принципу тог истог макијавелизма дјелују и они који су урадили то што су радили у Паризу, то је тероризам. Нема разлике између њих и оних летјелица над Газом, Сиријом, Ираком и Либијом. Гдје не долазиш да се суочиш са непријатељем, већ гађаш ноћу, мучки, џојстиком. Нема разлике ни над оним над Србијом. Сјећате ли се ракете која погоди РТС? Значи ли то да је за оног ко може, легитиман циљ CNN или FOX?
И шарада са неким маршом лидера показује комичност представе свијета којем треба непријатељ. Руку под руку марширају Палестинац и Израелац у име мира док им код куће марширају наоружани. Путин им се ипак није показао као нови Хитлер, па је ту рецепт из Њујорка, јер терориста нема земљу и не може се тако лако наћи. Рат може да потраје колико буде потребно.
Француска ће на темељу трагедије да појача прислушкивање својих грађана, да уведе додатне контроле и смањи слободе због којих је све и почело. Та питања биће отварана за сваког ко није довољно бијел и ко има сумњиво име.
Што се тиче Шарлија, Шарли је постао „велики“, наставиће да црта, али овај пут и да зарађује и то много. На зграду ће да ставе таблу на којој ће бити имена убијених. Можда буду и негдје у импресуму. Обиљежаваће несрећни дан неким посебним издањем.
Можда ће споменик имати неки знак типа „?“ који сам већ негдје видио.
