05/10/2022

Дилема

Магазин

ЈОВАН КРУШИЋ: Дисове ципеле

Почетак двадесетог вијека најавио је стасавање озбиљних историјских личности. Не само у сфери књижевности, већ и политике, историје, новинарства. Више простора даје се социјалној лирици. Дис својим пјесмама није се уклапао о очекивања новог доба.

У Дисовим стиховима сваки читалац може пронаћи дио себе. Дисов живот је нешто трагично од рођења, па до смрти. У вријеме ратова када се клицало ослобођењу и када је патриотизам једна од основних тема скоро свих пјесника, Дис пише једну нову поезију. Врло млад је дошао у Београд. Са двадесет и четири године, свједочи Матош „као мјесечар луташе београдским улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“. Оригиналност коју је посједовао нису сви видјели на исти начин. Много тога су замијерали Дисовој личности и поезији. Пандуровић га описује као некога ко је тежио слободном животу а не каријери, слабог физичког изгледа, блијед, пио би јачу црну кафу и пушио цигаре специјалитет. У очима Николе Милошевића био је „расејан у поезији као што је био у животу“. До тада Дучић и Ракић у критичарском кругу били су недодирљиви, па објављивањем Утопљених душа (које је Дис сам финансирао) 1911. године појавила се једна нова поезија, један узор будућим генерацијама. Година 1911. важна је за Диса, јер ће те године упознати Христину Павловић, са којом ће се вјенчати на необичан начин. Вјенчање је требало да се одржи у цркви Светог Марка, у шест ујутро. Пошто су заборавили прстење кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота је није прихватио да се одржи вјенчање, па су морали сачекати испред. Тада је наишла једна жена коју је млада замолила да јој накратко посуди прстен и вјенчање се одржало. Младожења је имао тридесет и једну годину а млада девентаест.

Бројне су анегдоте о Дису. Једна од анегдота која на веома сликовит начин дочарава живот и поезију овог пјесника везана је његов сусрет са Драгишом Васићем. Васић га је, наиме, срео како тумара близу куће намесника Ристића, окреће се око себе и тражи нешто. Васић му приђе и упита га шта ради у то доба. Дис „кратковид, он се загледа у мене, познао ме и обрадовао се. Онда се насмејао и рекао ми да се баш данас преселио из стана и узео други, ’овде негде’, али где – не може да се сети.“

У то вријеме утицај критике био је веома снажан, а Скерлић и Поповић представљали су два најутицајнија критичара. Када је Дис био у питању, нису се двоумили. Обојица виде трагичног пјесника недостојног и недораслог да буде у кругу уважених српских пјесника. Дис је наспрам себе имао академске професоре из Кнез Михаилове, а он је припадао боемском кругу из Скадарлије у друштву Пандуровића и Матоша. Скрелић је представио Диса као неког ко би желио само да пије, његову поезију назвао декадентном. Наглашава да је декаденство лоше али „Петковић је успео да га дотера до крајњих граница апсурда“, како је то записао Скерлић. Многи су тада, доста стидљиво, стали на страну Диса, али било је оних који су у тој подршци били потпуно отворени (Винавер, Светислав Стефановић). После Скерлићевог суда, за Диса више ништа није било лако.

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС СА СУПРУГОМ ХРИСТИНОМ ТИНКОМ ПЕТКОВИЋ

Зашто Дис није био као Ракић или Дучић? Гдје је његова патриотска поезија? Најбољи одоговор даће Михиз, објашњавајући да Дис није као други, да није „решавао задатке друштва и нације.“ Наравно, видио је шта се око њега дешава. „Сав загледан у себе, кад би за тренутак подигао поглед он би видео да му ’под срамотом живи његово поколење’, да се ’развило црно време опадања’, да ’живи у земљи срамоте и луда’, али би брзо свраћао очи натраг у себе, унутра.“

Године 1913. Дис објављује књигу пјесама под насловом „Ми чекамо цара“ и посвећује је престолонаследнику Александру.

Вријеме рата је било веома важно у Дисовом животу. О томе би се могло много рећи. Оно што је важно јесте да је Дис одбијен на мобилизацији у вријеме када је Аустро-Угарска објавила рат Србији. Пријавио се као добровољац, па је добио мјесто ратног дописника. На дунавском сектору, источно од Београда, налазио се његов брат Радослав. О том сусрету писао је Станислав Краков, истичући да је Радослав дао Дису војничку шајкачу и војничке ципеле, да не би са својим препознатљивим изгледом био смијешан. У тим ципела прећи ће далек пут, кроз Албанију, па до Крфа. Затим ће отићи у Француску (боравиће највише у Ници, а затим у Паризу и Нормандији). У Нормандији ће се основати избјеглички камп за Србе.

Да би помогао својој породици, креће на своје последње путовање, за Солун преко Крфа. Свједочанство са тог путовања оставиће игуман Софроније Михајловић који је био његов саговорник. Игуман је сазнао разлог пјесника да крене на пут. Дис је прије свог путовања на са Крф за Француску „регулисао питање својих принадлежности, па је једног од својих пријатеља замолио и опономућио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој жени у Београд. У Паризу, међутим после више месеци, сазна да тај његов назови пријатељ редовно прима све његове принадлежности, али ниједне паре не шаље у Београд него све задржава за себе.“ То је Диса веома погодило. Дописница коју је из Италије послао Христини изражава се жаљење што је вјеровао другима. У Галипоњу су неколико дана чекали пароброд. Укрцали су се 17. маја 1917., а изјутра, у пет сати, њемачки сарипен је торпедовао брод. Брод је почео да тоне. Дис се укрцао у чамац којег је прогутао вртлог ’пострадалог пароброда’. Тијело пјесника је касније изашло на површину а француски морнари су у његовом одјелу нашли његове наочаре и једну драхму. Живот на мору налаже да се тијело врати у дубине.

Да је Дис био и остао велики пјесник, свједоче и ријечи Милоша Црњанског. Црњански је у једном аудио запису посвједочио да је многе заболио однос према Дису и да се ради о великом пјеснику, „а то што он није имао леп капут и што је био офуцан, и што се удавио у оној несрећи, то је нешто сасвим друго.“

Потврда његовог квалитета, дошла је много касније. Дис је остао у сјећањима читалаца као један незабораван сан. Обиљежавајући двадесет година од смрти великог пјесника, Пандуровић ће рећи: „У Дисово доба много се полагало на такозвану културу духа и осећања, која се данас нагло напушта, уступајући место култури тела, физичкоме васпитању, за које већ имамо читаво Министарство. Недавно сам у једноме листу прочитао наслов ‘Нови таленти ’, и видео да су се појавили нови, млади таленти ― али у футбалу. Таленат је очигледно сишао из главе у ноге “.

Владислав Петковић Дис живио је у времену чије очи и ципеле су били другачији. Трагична судбина овог пјесника није везана за његову поезију, јер Диса читају. Његове пјесме нису потонуле са њим. Он их је оставио нама.

ИЗВОР: Нови Полис

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.