05/12/2022

Дилема

Магазин

ЈЕЛИЦА ЋИРИКА: Заједнички корени српских и руских личних имена

Данас Русија користи пре свега кнежевска имена: Владимир, Јарослав, Вјачеслав. Од примања хришћанства код Срба је постојао двојни фонд имена, народних (од словенских основа) и страних махом календарских-хришћанских

Словенска имена у ширем смислу припадају индоевропској групи, у ужем смислу, припадају групи прасловенског језика који је постојао отприлике до 6-7. века нове ере као скуп дијалеката словенских племена. Сви словенски језици су сачували неколико хиљада заједничких речи у честој употреби, па тако постоји и заједнички фонд личних имена.

Aнтропоними припадају слоју најстаријих речи. Они су вид народног стваралаштва, традиције, народног веровања, погледа на свет. Код древних Словена избору имена за дете придавала се велика важност. Име је одређивало статус у друштву, одржавало припадност одређеној заједници. По аналогији име се везивало за његовог носиоца, сматрано је да постоји веза „између имена и својства именованог по коме су особине унапред условљене и одређене избором његовог имена“ (Грковић, стр. 35). Преношењем имена с колена на колено, људи су се повезивали са прецима и тако преносили животне вредности. Настојало се да име потомку буде лепо, прослављено, честито, поштено, угледно, јуначко, светло, славно, племенито. Давало се име предака који су били чувени, добри домаћини, ратници, дуговечници, верујући да ће деца носећи њихова имена попримити и њихове особине. Oчување имена важног претка могло је бити у потпуном облику, ако је био мртав, или делимичном, ако је још увек био жив. На пример, ако се отац звао Јарослав, онда је у именима већине деце рођене у његовом животу постојао елемент славе: Вјачеслав, Свјатослав и тако даље. Eтнолози сматрају да су одјеци најстарије вере у пресељење душа остали у овој традицији, јер се на овај начин душа деде или прадеде преселила код потомка заједно са именом.

Код древних Словена граница између имена и надимака била је веома нејасна. Надимци су се обично додавали на имена добијена по рођењу. Дете је имало два имена: једно интимно, знано само особи носиоцу имена и блиским људима и друго јавно. У питању је веровање у магијску моћ имена. Многима се прво име сазнавало тек након њихове смрти. Надимак је могао целог живота да прати особу и понекад је чак могао да замени главно име, али је такође могао бити временом замењен другим, прикладнијим именом. Имена у облику надимака била су у употреби у Русији све док их Петар Велики није забранио. Међутим, она су већ од 15. века почела да се трансформишу у презимена.

  1. Имена из флоре и фауне

Према словенским веровањима, многе животиње су поседовале натприродне моћи које су пренете на децу названу по њима. Медвед је представљао моћ, вук неустрашивост. Код староруса популарна имена су била Бик, Шчука (штука), Дуб (храст), Древан, Ива, Ивор, Малинка, Марена; код Срба: Голуб, Лабуд, Срна, Јагода, Јасмина, Ружица, Смиљана, Цветана… Трагови народних имена код Руса сачували су се у презименима типа Волков, Зајцев. Име Вук је још увек популарно у Србији. Он је митски покровитељ Срба, у непосредној вези са прецима и митским ентитетима доњег света. Велики бог мртвих Дабог, који је био на челу нашег пантеона, и остао све до краја паганизма наш највећи бог, пре но што је постао антропоморфан, имао је облик вука. У традицији српског народа деци је давано име Вук ради заштите од урока, односно ради задобијања вучје снаге и отпорности.

  1. Имена по околностима рођења

Нека словенска имена одражавала су околности под којима су се рађала деца. На пример, име Прима значило је да је дете прво у породици, Вторак-другo, Третјак да је треће. Код Срба, aко се пуно деце рађало у породици, давана су имена Станко и Стојко, како би се зауставило рађање деце. Из жеље да се „стане“ с рађањем женске деце и да се почну рађати мушка, чешће се дају имена као Стана, Станија, Станка, Станомирка, Достана и слична. Такође су давaна имена по данима у недељи и годишњим добимa Зима, Мороз, Вешњак.

  1. Имена из словенског пантеона

У руској фолклористици и до данас се одржало име Велес –  Волос, и, изгледа изједначило се са именом Светог Власија заштитника стада, исто онако како се Перун помешао са Светим Илијом. Велес је био бог стоке, дивљих животиња, поља, пашњака, шума, усева и поезије. Весна је старословенско име често код Срба. Она је богиња пролећа, предcтављена у виду лепe, младe девојкe окићенe венцима и у белој хаљини. Вид или Вит је изведено од Свентовит/Световид –  старословенски бог рата и плодности који је био посебно обожаван код Полапских Словена, међу Рујанима, словенском племену настањеном на острву Рујан. Руђевид је изведено име, али уједно и бог јесени. Остала имена из ове основе су: Људевит, Добровит, Витослав, Витомир. Вила и изведен вид Вилена су старосрпског порекла. Даждбог, Дажбог, Дајбог, или Дабог, Био је бог Сунца и његово отелотворење. Исто тако био је асоциран и са подземним светом, вуковима и ковачким занатом. Он је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог сунца и кише који су најважнији услови за опстанак људи. Дабогa, од кога је и до данашњега дана задржана хипокористична форма Даба, са извесном еуфемистичком нијансом, имамо вероватно и у мушком имену Радован. Да то верујемо даје нам повода, пре свега, личност митског цара Радована, познатог бога или демона рудника. (В. Чајкановић) Давор је бог рата; Даница је звезда из словенске митологије; Девана богиња лова; Жива је богиња живота, Зора –  богиња јутра и лепоте. Јарило је у митологији старих Словена бог пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Јарополк, Јарослав, Јаромил, Јаролик, Јарун су његова изведена имена. Лада је богиња лета. Лела из јужнословенског пантеона је шумска богиња и сунчева невеста. Родитељи су јој Љељ и Лада. Користи се и као изведено име од Јелене и Јелице. Морана (Мора, Морена, Марена, Марана, Мара, Маржана) је у словенској традицији симбол смрти, мрака и зиме. Појављује се у разним обличјима, најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Морана је апотропејско име које би требало да дете заштити од смрти и зиме. Русалко је име изведено од Русалке –  водене виле. Са јачањем хришћанства у Старој Русији су била забрањивана имена везана за стара словенска божанства, на пример Јарило или Лада.

  1. Имена према људским особинамa

Имена словенског порекла  су најчешће са позитивним предзнаком (симбол лепоте, милоште, снаге, доброте…), повезано са веровањем да ће се то одразити и на носиоца имена. Имена која су била везана за изглед детета: Черњава, Бељак, Маљута (мали растом), Златовлас; изведена од назива за боје: Гаљан, Зеленко, Бека, Белка, Гаља, Зелена и Шарка; за карактерне особине: Молчан (ћутљив), Смејана, Истома (слабашан); надимак Прокуда је дат губавој и неваљалој деци, Квашна –  пуна, Голован –  главоња, Шевкун – човек са неразумљивим говором. Још нека имена: Бојана, Велика, Весела, Вера, Дарина, Добрина, Добрица, Драгана, Душка, Жељана, Злата, Јасна, Љубава, Љубица, Љубав; Малуша, Млада, Милана, Милена, Мира, Мирина, Нада, Немка, Радост, Рада, Слада, Светлана, Сијана, Снежана, Умила; Гордан, Вишан, Давило, Довгуш, Душан, Жарко, Завид, Зубко, Зорјан, Каска, Калина, Красун, Крилач, Крут, Љубим, Младен, Нељуб, Немир, Новак, Обиден, Огњен, Озар, Улиба, Умил.

  1. Aпотропејска имена

Код словенских племена име је имало и заштитну функцију, требало је на различите начине, да заштити именованог. Некад је у основи био појам са негативним значењем чиме је требало да штити од урока, злих сила, поганих очију и сл., нарочито када се „није дало у децу“, или када је неко био крхког здравља, њежније грађе, када су деца умирала, веровало се да се тиме одбијају зле силе, одвлачи њихова пажња. Тог типа су имена: Грдан, Грдоје, Грдана, Грубан, Грубета, Груба, Грдуша, Ненаш (дете није наше), Недан, Неждан, Незван, Продан. Такође да би деца била непривлачна за злонамерне духове, родитељи су их звали у Русији: Некрас (ружан), Блат, Немит, Безсон (онај који не спава). Они су веровали да ће зле силе мислити да је дете са таквим именом већ покварено и да ће изгубити интересовање за њега. Од њих су касније настала многа заједничка руска презимена: Некрасов, Блатов, Бесонов и друга.

Код појмова са позитивним значењем, антропоними као Стојан и Стаменко били су инспирисани жељом за добрим здрављем и дугим животом њихових носилаца, што се може рећи и за облике на -жив- (Живко, Живојин, Живорад и сл).

  1. Двобазна имена

Двобазна, односно имена са удвојеним кореном су најбројнија, јер су се тако здруживале по две силе. Прва је обично представљала саму особу, а друга каква та особа треба да буде пред другима. Тако налазимо имена изведена или сложена од -бог-, -бор-, -бран-, -брат-, -вид-, -влад-, -вој-, -вук-, -драг-, добр-, -жив-, -љуб-, -мил-, -мир-, млад-, -нов- , -рад-, -рат-, -род-, -сав-, -слав-, -стан-: Берислав, Благовид, Благољуб, Благомир, Благослав, Богдан, Богољуб, Бојмир, Божидар, Божимир, Болеслав, Боривој, Боримир, Борoмир, Борислав, Боронмир, Бранимир, Бранислав, Бративој, Братимир, Братислав, Будимир, Будислав; Велимир, Велизар, Веселин, Витомир, Витослав, Вишан, Вишеслав, Вирко, Витомир, Витослав, Влад, Влатко, Владислав, Војин, Војислав,Володар, Володимир, Владимир, Всевид, Всеволод, Всемил, Всемир, Всеслав, Вјачеслав;Геровит, Годимир, Годислав, Гордослав, Гореслав, Гостимир, Градимир, Градислав, Гранислав, Гудимир; Далебор, Далевид, Далеслав, Далимир, Држислав, Добробој, Добровит, Доброгост, Доброжир, Доброљуб, Добромир, доброслав, Драгољуб, Драгомир, Драгослав, Живодар, Живорад; Звонимир, Здравомир, Златодар, Златослав, Златојар; Ирогост, Истислав; Краснослав, Кривослав; Ладољуб, Ладомир, Ладослав, Љубислав, Љубодар, Љубомир, Људмил, Људослав, Марибор, Медослав, Милодар, Милован, Милогост, Миломир, Милорад, Милослав, Миробог, Мирољуб, Мирослав, Мудрослав; Новомир, Новослав; Преслав, Правдољуб, Правомир, Православ, Предислав, Предраг, Прибислав, Путимир, Путислав; Радивој, Радимир, Радислав, Радован, Радогост, Радомир,Радослав, Ратибор, Ратимир, Ратислав, Ратомир, Родимир, Родислав, Ростимир, Ростислав; Свентојар, Световид, Светозар, Светолик, Светомир, Свјатополк, Свјатослав, Селимир, Силобор, Славомир, Слободан, Спасимир, Станимир, Станислав, Судимир, Судислав; Тврдимир, Тврдислав, Творимир, Творислав, Тихомир, Тихослав, Томислав, Улиба, Хвалибог, Хвалимир, Хотибор.

Женска имена су у највећем броју изведена од мушких уз наставак -а: Белослава, Берислава, Благослова, Богдана, Божидара, Болеслава, Борислава, Братислава, Бранислава, Благовида, Богумила, Братомила Будимира, Будислава; Велимира, Велислава, Венчеслава, Видослава, Владимира, Владислава, Војислава, Всемила, Всемисла, Всеслава; Горислава, Градислава, Доброгнева, Доброљуба, Добромила, Добромира, Доброслава, Добронега, Драгомира, Жиромира, Жирослава, Звенислава, Здебора; Јарослава, Красимира, Краснослава; Љубомила, Љубомира, Љубислава, Људмила; Милодана, Миломира, Милослава, Миронега, Мирослава, Мстислава, Мудрослава; Негослава; Премила, Преслава, Православа, Предислава, Предрага, Прибислава, Путимира, Путислава; Радимира, Радомира, Радислава, Радмила, Радосвета, Родомира, Родослава, Ростислава; Сбислава, Светислава, Светозара, Свјатослава, Славољуба, Славомира, Станимира, Станислава; Тихомира, Тихослава, Томислава; Часлава.

Код прапредака Срба и Руса, најчешћи корен у имену је „слав“. (Негослав, Ратислав, Свјатослав / Светослав, Мирослав, Доброслава, Предслава, Сбислава, Славомир). Такав корен одражавао је потребу да се појединац доживи као славан човек, односно, да не осрамоти своје име, него треба да га прослави, јер ће тиме прославити и свој род и свој народ. Свети крститељ Руса кнез Владимир је дао чак шесторици својих синова имена са кореном „слав“: Вишеслав, Изласлав, Јарослав, Мстислав, Станислав, Судислав. Познат је и српски кнез Вишеслав.

На другом и трећем месту по учесталости налазе се основе -бог- и -род-: Богдан, Богуслав, Богољуб, Богомил, Богумир, Богород, Божеслав, Божидар, Божимир, Божич, Божко, Божен, Родомир, Родослав, Родик, Родко, Благород, Домород, Живород.

Руси су више волели имена са кореном -волод-, -влад-: Владимир/Володимер или Всеволод –  а Срби са кореном -мил-: Милан, Милош, Милица, Милена и остали. Владимир је „власник света“, зато су руски кнезови носили искључиво добра имена: Всеволод, Владимир, Вјачеслав, Јарослав. И код Срба је за добру традицију имена било значајно да је што чувеније по изгледу, звању или неком добром делу његових носилаца. Тако су рђава и укаљана имена људи без части, поштења, јунаштва, непопуларна у народу. Избегавају се због лоших асоцијација као што је на пример проклета Јерина.

Са прихватањем хришћанства, у Русију су стигла многа нова имена грчког, римског и јеврејског порекла: Василије, Давид, Роман, Ђорђе и друга, која постепено потискују словенска имена из руског језика. У данашње време, Русија користи пре свега кнежевска имена: Владимир, Јарослав, Вјачеслав. Остали су у употреби јер су у хришћанска имена ушли са појавом словенских светитеља који су имали таква имена. Од примања хришћанства код Срба је постојао двојни фонд имена, народних (од словенских основа) и страних махом календарских-хришћанских. Црква није сузбијала широку употребу словенских имена. И тиме се, на неки начин, чувао и словенски и национални идентитет, у који је уткан хришћански. „У повељи Стефана Првовенчаног, записаној на зиду манастира Жиче, забележено је 217 имена. Од тога је 168 словенског порекла, 11 из хришћанског календара, а 38 супстратског или непознатог порекла. Ако се овај извор узме као случајан узорак, онда је 77% словенских имена у њему значајан показатељ да је, „Српска црква била из неког разлога веома толерантна према старом словенском именослову, што ће на српским земљама омогућити дуг и несметан живот словенских имена све до данашњег дана” (Јовановић 2006: стр. 34). Потврду за то налазимо и у предању: „Први српски архиепископ Сава (1174-1235) поверио је свештенству да насилно и узалудно не прогоне стара народна веровања и обичаје, него да им даду хришћанско обележје” (Чајкановић 1994/4: стр. 171). Као куриозитет треба споменути имена свештеника и њихових синова у Дечанским хрисовуљама. Од 159 забележених  имена 92,45% су словенска, а свега 5 (5,66%) су календарска (хришћанска). У српским поменицима (Пивском, Хоче), који су настали у последњој четвртини 16. века, а у њима се налазе лична имена која су записивана у току два века, па чак и из трећег, 19. века, чешћа су словенска од несловенских личних имена, а и знатно је већи број творбених реализација од словенских основа. Ако сагледамо имена словенског порекла у овим поменицима, можемо закључити следеће: Од основе вук- имамо највише творбених реализација (79), потом рад- (75), мил- (53), драг- (25). Најчешће име је Живко (122), потом Вук (108) и Милош (108), Радосав /Радослав (105), Радивој (69), Радоје (58), Радован (54), Вукашин (54), Вучић (58), Радоња (45), итд. Најчешће словенско женско име је Стана (161), потом Милица (54), Стоја (48).

Савремени српски именослов темељи се више на традицији и наслеђу. Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а 3.114 календарских и страних. Од женских 2.142 су словенског порекла, а 1.470 календарског односно страног.

Литература

  1. Велибор Лазаревић, Српски именослов, Бук Марсо, Београд, 2001.
  2. Галина Лозко, Iменослов, Iмена Словя’нськи, iсторичнi та мiфологiчнi
  3. Луј Леже, Словенска митологија, Ниш, 2019.
  4. Милицa Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд, 1977.
  5. Милицa Грковић, Имена у дечанским хрисовуљама, Нови Сад, 1983.
  6. Наталия Георгиевна Чиркова, Языкознание Кембридж, США, Происхождение дошедших до нас сложных двухосновных Славянских имен собственных
  7. Веселин Чајкановић, О магији и религији, Имена од урока, Београд, 1985.
  8. Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд, 1973.

ИЗВОР: Стање ствари https://stanjestvari.com/

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.