Ј….. се деведесете и још неке
Добро вече моје даме и господо, ово је плоча о деведесетим и каква је да је од деведесетих неће бити гора то је сигурно. – Ђорђе Балашевић
Са малих екрана се често чује „Враћамо ли се у деведесете?“ Тако „велики“ новинари покушавају да дају неки суд и окарактеришу стање у Републици Српској и БиХ. Нису ми јасни ти умови који пореде живот у миру са оним у рату, ма шта ја мислио и о овим смрдљивим двијехиљадитим.
Када год чујем причу о деведесетим, буде ми мучно. Није важно је ли то прича о неком концерту који се признаћете, иронично назива „веселе деведесете“, или нека славска прича о рату или просто торокање стараца о правим временима уз обавезно „а данас Боже сачувај“. Није ово сада нека апологија моје генерације а ни младих у цјелини. Није ни нека критика старијих који су такви какви су заслужни што смо ми овакви какви смо.
Но да кренем редом.
Недавно сам поново доживио да слушам како смо ми лоши, како смо генерацијски никакви.
Ми из осамдесет и неке смо тих деведесетих имали година таман да будемо школарци. Сјећања на тај период помјешана су са оним што сам научио и чуо касније. Међутим неке ствари није требало учити, сви смо их осјетили и доживјели и ако се мало замислимо сјећања ће почети да навиру.
Сјећате ли се одјељења које броји четрдесет шесторо дјеце? Не, није било више дјеце, просто није било мјеста због људи који су морали да напусте своје куће и да им дјеца нађу тренутак мира, ето баш у том мјесту и разреду гдје сам се и ја нашао. У школској клупи се гурају четири малишана и покушавају да напишу прва научена слова. Нема књига, нема свески, оловке из неких донација. Сјетио се неко да има и нас који нешто учимо у свом том лудилу. Радне свеске већ исписане, бришу се, да би их ми поново исписивали и вјежбали у њима. Чини ми се да никада нећу заборавити оно „ово вам је нови друг“ изговара учитељица, док држи руку на глави неког уплашеног дјетета које гледа пуну учионицу непознате дјеце. Та сцена се понављала толико пута, док се сви нису навикли да ето увијек може упасти неко нови. А тај нови био је ту кратко, настављали су даље, тамо гдје су им родитељи нашли смјештај и вјероватно су поново морали да буду представљени као „нови“ друг. Многе од њих нисмо стигли да упознамо. Касније сам сазнао да су то била дјеца из Сарајева, када су „велике вође“ одлучиле да се људи иселе и да на ледини граде ново Ново Сарајево јер то било вријеме малих људи и суманутих идеја о градњи новијих нових градова и старијих старих мостова. Тада је пола разреда било из кампа, а камп је био избјеглички. Они су, ваљда опхрвани истим или сличним мукама и испреплетаним судбинама пазили једни на друге. А дружили су се чинило ми се много боље од нас који нисмо имали ту несрећу да останемо без дома. Били су одлични у спорту, а играли су све. Ко зна колико је такве дјеце на свим странама у свим мјестима.
Сјећате ли се чоколаде, прављене у тепсији, од млијека у праху којег је од некуд било у огромним количинама. Веселили смо јој се иако није била слатка, али бар нас је име подсјећало на праву. Ту је и пудинг у тамно смеђој теглици са плавом етикетом на којој је био жути мјесец, но ни он није био нарочито сладак па смо у њега сипали шећер. Празне продавнице, плате које су биле у неким нашим динарима, са толико нула да нисам ни знао који је то број.
Учитељице која нас је тјерала да пјевамо неку грчку пјесму о Македонији јер је она била тамо, а ето Грци су нам браћа, па смо морали да говоримо ријечи чије значење вјероватно ни њој није било јасно. Понављање свих молитви прије и послије учења, учења истих за прије и послије јела. Па глупост са екавицом, јер забога ијекавица није само наша већ и других. Тако сам у својој збуњености у диктату написао „Хан Песак“ а учитељица ме изгрдила пред цијелим разредом.
Сјећаte ли се очева које смо сретали сваке треће седмице, забринутих мајки, тетки, стричева, баба и ђедова. Сјећам се глупости Риста Ђога које су служиле умјесто цртаног филма када је било струје. Играње које је пратило оно обавезно „тишина, ћути дневник“, а дневници све један за другим. Ми смо их дијелили на дуге и кратке.
Колико је људи изгубило животе, којико је дјеце без родитеља, колико родитеља без дјеце. Сјећам се када су јавили да је погинуо ујак. Колико је само мајки попут моје бабе? У Другом свјетском рату је остала без оца, стричева, а посљедни рат јој је узео сина. И сада је неко себи дао за право да их враћа у деведесете, ма и да их подсјећа на те деведесете. Које и онако не заборављају.
Двијехиљадите су биједне уз сумануто понављање мантри из деведесетих. Понављају их сви, политичари, медији, културни и просвјетни радници. Сваки дневник више од деценије почиње неким злочином и несрећом, подсјећа се на смрт и убиства завршавајући „нико није одговарао“. На другим странама иста слика, и ако је за њихов усуд и несрећу неко одговарао то им ни изблиза није довољно, није како би они хтјели. Мир није никоме по мјери, јер су у рату постали то што су сада. Од фукаре до господе. Они који се нису истицали ни у чему истaкло је оно најгоре што може задесити друштво, рат.
Ми никакви, генерацијски лоши слушамо то и гледамо. Гледамо како преживљавамо без посла или са минималцем, на кредит и позајмницу. Живимо код родитеља, возимо њихова кола и даље нас хране. Слушамо критике ухљебљених да се продајемо да смо затровани, да смо бесперспективни и без осмјеха на лицу. Замјера нам се ако одлазимо, а сметамо јер остајемо.
И да, да завршим јебите се и деведесете и још по неке, а што се тиче Балашевићеве пјесме, не заборавите да је његова генерација и одговорна што су биле такве, а оно што говори да су имали нису створили они већ неки други, ваљда бољи људи.
