Изгубљена генерација и „миленијумци“
Увелико смо у другој деценији новог миленијума. Живот генерацијама које ће живјети и стварати у новом и поприлично виртуелном времену доноси неке нове и другачије изазове али и приоритете. Почетком ове године на Свјетском економском форуму у Давосу, одржана је дебата „Сан о 21. вијеку“. Ту су покушали да дођу до неких показатеља и закључака шта ће то инспирисати младе људе, такозване „миленијумце“ који ће у наредним годинама преузети главне полуге одлучивања у свијету. Процјењују да ће „миленијумци“ до 2020. чинити половину свјетске радне снаге са огромним бројем људи на руководећим позицијама.
По некима сви од средине осамдесетих до оних рођених почетком двијехиљадитих спадају у ту „миленијумску генерацију“, а по другима само они рођени у посљедње двије деценије. Различита су схватања, наде и страхови „миленијумаца“ у Африци и Азији, од оних у Америци и Европи, а опет у Европи наше подручје због свих дешавања, распада, ратова и криза има своје специфичности.
Ми из тих осамдесетих не сматрамо и не гледамо на деведесете као на „веселе деведесете“. Не знамо толико ни о техници јер памтимо период без ње, знамо да нам је први уређај био Tетрис, па Сега-Mега. Док су за ове праве миленијумце то „паметни телефони“, бежични интернет, Гугл, Фејсбук, Инстаграм, Твитер и остали, саставни и главни дио одрастања и живота. Па су тако и разлике између нас и „миленијумаца“ огромне. Самим тим код нас у бившој Југославији или региону како вам воља, ми из осамдесетих не спадамо ни тамо ни овамо. Не памтимо како је било у то „чувено вријеме“, када си могао да спаваш гдје хоћеш, када си имао црвени пасош и ишао гдје хоћеш. Када си након школе добијао посао, када те мјесто чекало и прије него завршиш школу. Када су се станови добијали, а куповали нови аутомобили. Не памтимо те слетове, штафете и нисмо пјевали Титу. Нисмо дио времена оних који нама стално говоре еее у „оно вријеме“. „Тада је школа била Школа, а факултет Факултет, а не као данас.“ Познато вам је то зар не? Сви смо то чули бар милион пута. Не нећу да говорим о томе, то не памтимо били смо мали или нисмо били рођени. Тих осамдесетих им је умро „највећи син, а рођени смо МИ. Ни „миленијумци“ ни генерација „беби-бумера“, ни генерација „ја“ ни „ја ја ја“, већ напросто „изгубљена генерација“
Мали а опет довољно велики да осјетимо рат и све што он доноси. Нисмо ратовали, нисмо гинули у рововима, а опет смо поражени. Убијани смо у миру, онако успутно и колатерално, док смо се провлачили и повлачили. Данас стање код нас „изгубљених“ углавном дјелује без перспективе, зато је то можда и пјесма која нас најбоље описује. У сталном чекању неког „бољег сутра“. Већина моје генерације нема дјецу, планира да оде далеко и тражи начине како да то оствари. То није лако због милион и једног разлога, због година, због ригорозне контроле, због таласа миграција који је завршен непосредно након ратова када смо ми били дјеца од десетак или више година. Живимо или код родитеља или са више цимера. Немамо своје станове, посао тражимо, не чека нас нити ће нас чекати. Немамо своје златно доба, нити има изледа да ће доћи. Па и ми смо подијељени на оне који хоће да иду или су већ отишли и на оне који остају и који полако постају дио „система“. Које побјеђују чамотиња, умор од чекања, лажна обећања и испразне приче.
С друге стране „миленијумци“ имају друге приоритете. Недавно су у једном истраживању код нас такође тражили одговоре на питања о њима, шта желе, кога поштују, ко су им узори. Дошли су до података да су узори углавном њихови родитељи. Да желе да оду, али да помогну родитељима који се за њих жртвују. Можда сте изненађени али ни трага од љубави за ријалити „звијезде“, за особе сумњивог морала и понашања.
Без потребе да то вриједносно оцјењујем да кукам како су они овакви а ми онакви. Желим само да размислимо о томе какви смо и шта ћемо постати. Не вјерујем да је народно стваралаштво, и дух који имамо ми као Срби, па и као Словени на југу нестало. Нема више епског десетерца и умотворина на класичан начин. Међутим ту је Вукајлија, ту је Њуз нет, Тарзанија, ту су разне дозе овог или оног уз које млади иако можда губе вријеме, углавном на један шаљив и ироничан начин коментаришу свијет око себе. Тако истичу позитивно, а негативно и ружно изврћу руглу и подсмјеху. Шалећи се са својим сопственим осбинама, на туђи али и свој рачун. Тако се чува свој дух и ментално здравље у времену када је то можда и најтеже од како постоји људски род.
Плашило ме и плаши то да не постанемо усред нашег сиромаштва и проблема потпуно отуђени. Дезорјентисани и ослабљена морала, без идеала, без осјећаја за већу вриједност, за жртву, незахвални што смо живи, неспособни за штошта, а великих апетита, који често прелазе у похлепу и фатализам, или све или ништа. Да ћемо и најчешће и да имамо то ништа, које ћемо предати онима који дођу у неком формату, који они неће ни моћи учитати, а вјероватно их неће бити брига.
Ми и ако изгубљени и без наводиника и са наводницима, без ГПС-а са небеса у сваком смислу, не смијемо дозволити да постанемо генерације којима је рад стран, које сматрају да је знање бескорисно, љубазност за мекушце, доброта за лузере, поштење за смотане, част за будале и инаџије. Нити да нам главна реченица буде „треба гледати себе.“ За младост смо изгубљени, али шта ће нам писати на споменицима још нисмо одредили.
