Хамбургера и игара

Пише – Јелена Деспот
Вијест да ће се у Бањалуци затворити један од објеката најпознатијег ланца брзе хране – Мекдоналдс (McDonald’s) одјекнула је попут бомбе. Коментарише се на друштвеним мрежама, портали преносе вијест, и она бива једна од најчитанијих.
.
На страну моје субјективно мишљење о Мек-у, о њиховој понуди и свему оно што сам много пута путујући по Европи и прије овог бањалучког ресторана пробала, остала сам затечена чињеницом да је младима и старима наше државе то вијести за такву полемику.
Знате ли ви колико се фабрика у нашој држави затворило? Колико је људи остало без посла? Колико је оних који немају хљеб да купе, а не хамбурегер од 5 КМ? О томе нико ни не коментарише. Нити више чита. А ако неко и пише, погледамо, одмахнемо главом и правимо се да је то нормално. Како нико није јадиковао над упропаштеном привредом наше земље? Када се затворио Чајевец? Када је пропала фабрика дувана? Инцел? Битнији је амерички хамбургер.
Немам ја ништа против тог хамбургера да се разумијемо. Осим што сматрам да су им цијене за наше тржиште превисоке, понуду сматрам коректном, и има ту ствари који су на мојој листи омиљених. Али имам против НАС. Ми ћемо да коментаришемо и учинимо све да бисмо били у тренду. Ваљда се посјећујући тај Мeк осјећамо већим грађанима свијета и нешто битнијим. На тај начин се издвајамо од „сељаклука“ и „простаклука“ земље у којој живимо. Ваљда то објашњава чињеницу да нас тако силно боли када се затвори Мек (McDonald’s), а сасвим нам је свеједно што су се затвориле хиљаде роштиљница и ћевабџиница.
И није ми јасно како смо увијек осјетљиви на нешто што је мање битно. Почевши од ове теме, па до храста, парка и мора других примјера које више нико и не спомиње. Да ли су они који су се залагали за очување једног парка у Бањалуци наставили да се баве екологијом и након тих силних протеста за очување зелених површина. Нешто их нисам видјела да марширају градом. Али и то је један од америчких трендова, GO GREEN
Далеко од тога да имам нешто против покрета за очување екологије, заштите животиња, америчких ланаца брзе хране, друштава за заштиту животиња. Али ко ће да заштити нас? Када ћемо почети да штитимо себе? Да се бавимо собом? Својим проблемима?
Стотине студената су протествовали за очување тог парка у којем је требала да се гради (и сада већ готово сагради) зграда, али нико од њих није протествовао због чињенице да ће по завршетку факултета да се нађе на бироу. Кукају за хамбургером који ионако не могу да купе док им новац не дају мама и тата. Не смета им што у студентском дому немају тоалет. Што им плафони отпадају, чесме не раде. То их мање дотиче!
Смета им што би неко посјекао дрвеће у граду, али им мање смета што им комшија копа по контејнеру да се прехрани.
Лијепо је то добри Андрић још давно рекао, ми почињемо тамо гдје престаје свака логика!