ЏОН Б. КАЛХУН: Истраживач који је волио пацове и који је подгријавао наше страхове о судњем дану

Џон Б. Калхун је волио пацове.  Он је створио неку врсту раја за ова створења у којем су били сигурни од предатора, заштићени од болести, а са неограниченим залихама хране.

Међутим рај је ускоро постао пренасељени пакао, а то је разлог због чега његов рад од прије пола вијека има тако значајан утицај на наше разумјевање људских бића.

Калхун који је четрдесет година био психолог истраживач у Националном институту за ментално здравље, открио је да пренасељеност ствара ужасне промјене у понашању животиња. Промјене су биле тако дубоке да се друштвени поредак урушио и читава популација глодара пропала.

Његова открића водила су до концепта „behavioral sink” и сугерисала су да је еволуција дала животињама, укључујући можда и људе, урођено и неповратно дугме за самоуништење, да би спријечило врсте да пренаселе своје станиште. Он је креирао модел „судњег дана“,  да би показао шта би се могло десити уколико људи не успију да смање раст популације.

Његов рад усталасао је машту јавности средином шездесетих година, будући да је свјест о расту популације и људској деструктивности била увелико присутна. Издање Scientific American из 1962. године са раним резултатима експеримента постало је најцитиранији рад из психологије, укључујући и антологијске попут „Четрдесдет студија које су промијениле психологију“ (Forty Studies That Changed Psychology). Калхун и његови глодари постали су предмет дистопијске фантазије и популарне културе, инспиришући књиге, стрипове и филмове попут “Logan’s Run” to “Mrs. Frisby and the Rats of NIMH.”

Није био срамежљив када је у питању публиковање својих открића, а није се устручавао ни у повлачењу паралела са људском понашањем, што му је донијело мноштво критика од научне заједнице. Па ипак он је осјећао утицај свог рада на широку публику.

 „Штакори и мишеви, наравно нису пеерфектни модели људи,“ рекао је за Вашингтон пост 1971. „Али катастрофа која предстоји је тако несавладива, да свијет не може чекати доказ за сваку етапу у једначини.“

Калхун је умро 1995. у 78 години, а осамдесетих је напустио Национални институт за ментално здравље (National Institute of Mental Health) у не тако срећним околностима, у то вријеме фокус агенције био је на пребацивању са студија животиња на фармакологију.

Међутим он је такође доживио и признање од научне заједнце и научника из области друштвених  наука, попут Павлова и Скинера. Његов рад је пристигао у тренутку када је генерација уздизала врлине предграђа и бjежала од уочене изопачености градова. Иницирао је покрет за „нулти раст“ становништва, побољшао наше разумијевање понашања људи у студентским домовима, затворима и другим препуним просторима. То се и сада види у архитектонском и урбанистичком дизајну.

 „Значај Калхуновог рада за друштвену мисао је неупитан,“ написао је Едмунд Рамсден 2011. за научни часопис чикашког универзитета (History of Science Society in the University of Chicago Press).

Према тексту из Журнала друштвене историје (Journal of Social History) из 2009. године, све је почело 1947. када је Калхун питао комшију да подигне колонију штакора на четврт хектара иза његове куће у Таусону у Мериленду. Тада је на Џон Хопкинс универзитету проучавао начине да контролише популацију глодара, рачунајући да ће његов „пацов-град“ моћи да прими приближно 5.000 пацова, али умјесто тога из нејасних разлога тај број је достигао 150.

Од осам првобитних парова мишева, популација је нагло скочила све док колонија није постала загушена животињама и појавило се дисфункционално понашање.

Па је тако Калхун одлучио да подеси ове колоније и да креира „штакорску утопију“ или „мишији рај“. У експерименту који је трајао од 1965. до 1973. године, подигао је мишију колонију са 256 „станова“ у кулама које су подсјећале на вишеспратнице. Мјеста за обилно храњење постала су тачке сусрета и социјализације. Предузети су кораци за побољшање хигијене и смањење болести. Мишеви који су показивали необично понашање били су означени бојом. Подаци су скупљани и кодирани на 750,000 картица за рачунарску анализу.

Дестине младих мушких мишева, неспособна да нађе мјесто у групама којима су доминирали други, постали су бандитски настројени и нападали су женке и мале мишеве. Сексуално и материнско понашање је такође претрпјело драматичне промјене. Неки мужијаци постали су иккључиво хомосексуални или хиперсексуални. Женке су напуштале својa младунчад или су их понекад нападале. Смртност новорођенчади винула се у висину на 96%.

Друга понашања била су и бизарнија. Групе женки – „шарени фрулаши“ (Pied Pipers) како их је звао Калхун – слијепо су пратиле стране предмете, као што су његове ципеле, без обзира колико пута су ударили или наишли на њих; изгледало је као да су неспособне да науче. Други мишеви постали су инертне „грудице крзна“, која су се потпуно повукла из друштва. Најчуднији од свих били су они које је Калхун назвао „љепотани“ који су проводили дане опсесивно се његујући. Насиље и узрујаност постали су уобичајени, све док једва да се могао наћи миш који није био прошаран крвљу, а реп му изгрижен и жвакан.

Усред таквог дубоког јада и хаоса, мишеви су заборавили како да буду мишеви. Престали су да се размножавају и полулација се урушила.

Била је то узнемирујућа визија која је како се чинило одзвањала искуством милиона у америчким градовима. Калхун је распиривао песимизам правећи одређена предвиђања да ће људи уколико не успију да успоре екпоненцијални раст популације доживјети сличну судбину око 2027. године.

Али оно што је слабо примјећено био је Калхунов оптимизам и његово увјерење у флексибилност, односно прилагодљивост људских бића. Он је открио да поједина девијантна понашања у другачијем свјетлу могу бити посматрана као креативна активност: Једна група мужијака почела је да копа јаме да би на тај начин смањили  друштвени контакт те постали ефикаснији.

И баш као што је Калхун пратио измјењено понашање животиња мијешајући се у физички дизајн колоније, вјеровао је да људи могу израчунати ефекте пренасељености обликујући своје окружење.

Кроз технолигију и културу, људи могу да увећавају „концептуални простор“ који им дозвољава да живе у миру са бројнишћу односно мноштвом. Он је пројектовао да ће свијет до пред крај двадесетог вијека бити повезан у јединствену мрежу и да ће научници имати невиђена средства за сарадњу, можда користећи међусобно повезане рачунаре како би формирали „Свјетски мозак“.

 „Управо кроз овај раст концептуалног простора –  који је омогућен дизајном нових зграда, нових технологија, нових друштвених и интелектуалних мрежа – човјечанству је представљена пожељнија будућност“, навели су аутори Часописа за социјалну историју (Journal of Social History).

И то би по Калхуну била „нова зора“.

https://www.youtube.com/watch?v=0Z760XNy4VM

Извор: Вашингтон пост (The Washington Post)