05/12/2022

Дилема

Магазин

ЂОРЂЕ ВУКОВИЋ: Чији је наш Андрић

Прије тачно десет година, поводом 120. годишњице рођења нашег јединог нобеловца, у Загребу је уприличен скуп на којем се повела дебата о томе “шта нам Иво Андрић значи данас”.

Том приликом књижевни историчар Владимир Висковић истакао је да од почетка деведесетих година прошлог вијека у Хрватској постоји проблем перцепције Андрића, “јер за неке он није био довољно добар Хрват”. Но, тај “проблем” ипак није почео распадом заједничке државе, већ се протеже од њеног настанка. Од стварања Југославије хрватска јавност је Андрића сматрала издајником, а посебно се истицао Крлежа који је славном савременику спочитавао монархистичку оријентацију!

Недуго послије загребачке расправе, 2015. године у ФБиХ појавила се књига Русмира Махмутћехајића “Андрићевство: Против етике сјећања”. Регионалну јавност запрепастила је скандалозна промоција Махмутћехајићевог дјела, названог “првим цјеловитим испитивањем националистичких, оријенталистичких и културно-расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву”, на којој су бошњачки научници и књижевници Андрића упоредили са Хитлером, а његова књижевна дјела јавно назвали – уводом у геноцид над Бошњацима!

Истовремено, Иву Андрића својатају и радо цитирају савремене културне и политичке елите српског народа, иако су средином прошлог вијека његова личност, идентитет и улога у српској књижевности, политици и јавном животу често довођени у питање, жестоко критиковани, а сам Андрић називан “србомрсцем”, “диверзантом у српској култури”, језуитом и оријенталистом. Андрић је оптуживан и као режимски писац који се ставио у службу комуниста, нудећи им своје бегове и везире као замјену за српске војводе и кнезове – с циљем расрбљавања Срба!

“Сви ти ђерзелези, алидеде, мустафе, хафизи, фратри, везири…”

На 53. годишњицу додјеле Нобелове награде и “Дневни аваз” се укључио у расправу чији је Андрић: босански, хрватски или српски, а то питање је чак имало и судски епилог, јер је у Општинском суду у Сарајеву 2009. године отворен процес након што је Задужбина Иве Андрића из Београда тужила Матицу хрватску у Сарајеву због антологије “Хрватска литература у БиХ у 100 књига”, гдје је Андрић наведен као хрватски писац.

Добар писац сваког режима

Бројни извори наводе да се Андрић недвосмислено изјашњавао српским писцем, Србином, а као крунски доказ прилаже се његово писмо Српској књижевној задрузи из 1942. године, као и да је у личним документима, под рубриком “народност” уписивао – српска. Два пута се отворено дистанцирао од хрватства: Прво је 1933. одбио да његове пјесме буду уврштене у Антологију хрватске лирике, а онда и 1954. да му у Југословенској енциклопедији наведу хрватско поријекло у биографији.

Приликом вјенчања са Милицом Бабић 1958. изјаснио се као Србин.

“Ја сам се везао за Србе, са Србима сам цијело школовање, цијело своје вријеме и осјећам се Србином”, говорио је Андрић.

За Загреб се питао да ли је то “најбједније мјесто” у Хрватској, а Хрватска “најмизернија земља” у Европи. И док су Хрвати мислили да се продао Србима, Андрић би куповао вино да прослави католички Божић. Једном приликом, када му је неки чиновник грешком честитао православни Божић, узвратио је: “Ја сам католик, нисам православни!”

Међуратни дипломата, књижевник и “краљ српске ријечи” Бранко Лазаревић, који је дуго времена друговао и одлично познавао Иву Андрића, означивши га нашим највећим романсијером, тврдио је како је “врло затворен тај католик, муслиман, женскарош, језуита, Хрват који живи у Србији, са Србима”. Повелик дио феноменалног дјела “Дневник једног никога”, писаног током и непосредно након Другог свјетског рата а објављеног након Лазаревићеве смрти, посвећен је управо Андрићу.

Публициста Симо Ћирковић тврди да је Андрић, као и Крлежа, био велики конформиста. Као средњошколац је био борац за слободу, али му није падало на памет да узима пушку и осјети фронт. Почетком Великог рата ухапшен је у једном ресторану у Сплиту, а агент је сачекао да попије кафу па да му приђе. У шибеничкој тамници провео је пар мјесеци, пуштен марта 1915. и вратио се у Травник. Није мобилисан.

У Београд је дошао 1919. године и ту се остварио и као књижевник и каријерни дипломата. Био “мажен као ријетко ко”. Београдски умјетници прихватили су га као најрођенијег, међу њима и Милош Црњански и Станислав Винавер. Најугледнији српски интелектуалци тог доба, Богдан Поповић и Слободан Јовановић, предложили су Андрића за дописног члана САНУ. Радио је у Министарству вјера као чиновник, а онда путовао по Европи, боравио у Турској, Грчкој, Шпанији, Италији, Њемачкој, Француској, Швајцарској, Румунији… Како није имао диплому, пријетило му је отпуштање из службе. Но, звање доктора наука добија већ 1924. године, иако свој докторски рад неће штампати за живота.

“Великој каријери није више ништа стајало на путу”, истакао је Ћирковић.

Тако Андрић постаје секретар у Министарству иностраних послова, да би даље напредовао све више. Но, “склањао се од оних који су се хвалили Кајмакчаланом пренаглашавајући своје национално жртвовање”.

Прије рата био је интиман са кнезом Павлом, чије су посљедње ријечи пред одлазак на станицу биле упућене ђенералу Симовићу да Андрића узме за дворског министра младом краљу. Био је близак и са Јованом Дучићем, чак његову слику држао на радном столу, али је уклонио чим је Дучић постао непожељан. Цијенио је Слободана Јовановића и Богдана Поповића све док нису изопштени из Титове Југославије.

“Пази он на све”, посвједочио је Бранко Лазаревић.

Андрићу је једно вријеме покровитељ био Милан Стојадиновић, по чијем налогу је написао и елаборат о албанском питању, око којег ће се касније водити полемике. Након рата и промјене власти постаје штићеник комунисте Родољуба Чолаковића. Титу је Крлежа био ближи и милији.

Током рата живио је у изолацији, али стизао да се одмара по Врњачкој и Сокобањи. Иако није хтио да потпише срамни Апел српском народу, због тога није имао проблема попут чувеног Милоша Ђурића који је такође одбио да стави потпис на Апел, уз познато “ти у дипле свираш, а ја предајем етику”, па брзопотезно завршио у бањичком логору, да би му касније “у знак захвалности” сина јединца партизани послали на Сремски фронт право у смрт.

Андрић “Травничку хронику” пише 1942, “На Дрини ћуприја” 1944, а наредне године и “Госпођицу”.

“За све вријеме окупације, никада и ни за шта није био чак ни саслушаван. Провео је у миру и писао је”, подсјећа Ћирковић.

Високи чиновник специјалне полиције у Недићевој влади Радослав Грујичић извијестио је из окупираног Београда: “Добијамо акт од Нијемаца да се стално чује писаћа машина из Андрићевог стана, па би требало отићи тамо и видјети шта он то ради. Најавим му се телефоном: Господине, имао бих нешто да разговарам са Вама, када можете да ме примите? Када хоћете, ионако нисам расположен за разговор. Шта радите? Пишем роман, нисам политички активан. И показа рукопис”!

Истина, за вријеме окупације није хтио да прима пензију, нити је давао да се објављују његова дјела. Ослобођење Београда дочекао је ипак у неизвјесности, дијелом зато што је период окупације провео без контакта са партизанима, а дијелом и што је уочи рата присуствовао чину потписивања Тројног пакта са Хитлером.

Након што су партизани ушли у Београд, Андрић постаје дио апарата новог режима. Након Хитлера, упознао је Тита и Стаљина. Бранко Лазаревић је тврдио да је Андрић већ 1946. године био – комунистички водоноша! Зато ће га хроничари касније уписати у “Мрачне странице културне историје Србије”.

У Београду се свијет изврнуо тумбе, биљежи Лазаревић, а интелектуалци постали циркусанти и морални црноберзијанци.

“То су задњице, а не образи. Мијењају мишљења у минути, на два ћошка у двије кафане два различита мишљења. Иво Андрић бар ћути!”

Но, марта 1947. Лазаревић је искључен из Удружења књижевника Србије, па записује сљедеће: “Ова чистка је дошла од Савеза књижевника Југославије, коме је Иво Андрић као предсједник био – услужна будала!”

Сва та удружења била су инструменти Комунистичке партије. Изнад свих стајала је Партија. Они су ту да уканалишу књижевност и умјетност у политичке циљеве, закључује Лазаревић:

“То је смрт слободи и слобода конформизму”!

Указује на стагнацију и униформисање, наглашава да умјетност и књижевност ни не живе.

“Не може се наћи један читав параграф да човјек одмори дух. Све је спутано и неживотно, по шаблону и у прилог догми. Андрић их је спасио са своја два романа”!

Тако Андрића сврстава у режимску литературу, заједно са Ћопићем, Зоговићем, Десанком, Ђиласом, Крлежом, Дедијером и осталима, насупрот “избјегличке литературе” Слободана Јовановића, Црњанског, Растка Петровића, Дучића и других, односно “подземне литературе”, која се писала али не и објављивала, Симе Пандуревића, Тина Ујевића, владике Николаја, Бранислава Петронијевића… Од режимске литературе, истиче Лазаревић, само је Андрићева слободна – изузев срамног “Дединог дневника” (у “Политици”) 1948. године, као научнофантастичне утопијске слике комунистичке будућности Југославије.

Насилна уздржљивост

Ипак, Лазаревић и Андрић су се и тада пријатељски састајали и разговарали о књижевности. У Андрићев комплекс је, пише Лазаревић, тешко ући.

“Нарочито је тешко објаснити његов садашњи став. Цијели свијет је просто згранут. Рекло би се да је он непоштен човјек и муфљуз и да му је свеједно шта је, само ако је њему добро. Али се не може тако он да суди”!

У разговору није одавао емоције. Увијек је био хладан. Основна црта му је била “насилна уздржљивост”. Живио је скромно, а примио силне паре за књиге, награде, из листова и часописа…

Исидора Секулић говорила је да Андрић “мрзи Србијанце”, да је “сав Хрват, католик, језуита”! Милан Грол сматрао га је језуитом “који никада не истрчава”. За Слободана Јовановића Андрић је био – фра Иво, а касније “друг фра Иван-бег”! Њемачки новинар и писац Михаел Мартенс у књизи “У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот” (2019) подсјећа да су десетине југословенских писаца ухапшене или депортоване на Голи оток за вријеме Андрићевог предсједавања Савезом књижевника, а да није познат ниједан случај да се залагао за неког од прогоњених.

“Предратни господин Иво Андрић, краљев дипломата, сада држи говоре у којима хвали Тита, Стаљина. Он сада, бар споља гледано, више није писац него – инжењер људских душа”, пише Михаелс.

Заштитник му је био комуниста Родољуб Чолаковић. Постаје и послијератни посланик у босанској скупштини која није изабрана на изборима, а 1954. године на сопствену жељу примљен је у Савез комуниста Југославије.

“Цио је Београд против њега. Београд га тешко оптужује. Најгоре говоре о њему. Србија пати крваво. Он никада није био комуниста и онда, која је то мука која га је ту убацила или какву је ту срећу нашао”, пита се Лазаревић додајући да је Андрића тешко разумјети, а немогуће бранити.

Онај ко би покушао да Андрића брани био би изложен грдњама и увредама. Говорило се да је улизица, измећар, да је увијек са онима који владају…

“Не види се ни шта воли, ни шта мрзи. Имам утисак да му је главно: Пустите ме на миру! Није ни за кога и није ни против кога, изгледа ми. Рекао бих да је једино и много за жене. Према осталом је равнодушан и миран.”

“Лако је другу Иви”

Једном приликом је, прича се, путописац и карикатуриста Зуко Џумхур сачекао Андрића на жељезничкој станици у Истанбулу са ријечима: “Долази највећи турски писац свих времена, а нико га није дочекао осим мене”! Ова етикета се изгледа допала нобеловцу који ће много касније у друштву са поносом рећи: “Сјећаш ли се, Зуко, како си ме назвао највећим турским писцем свих времена”?

Бранко Ћопић је говорио да је лако Иви када пише о везирима и беговима, “тамо из ко зна ког вакта. Нека стисне, па каже коју о данашњем времену и његовим јунацима”! Према многим оцјенама, Андрићево дјело је готово искључиво муслиманско-оријентално. Он је волио Исток, једино је то често и јасно изражавао.

“Он је више бег него фра. Њему је скоро жао што је мухамеданство пропало у Европи, нарочито у Босни, и што је то прошлост”, пише Бранко Лазаревић и додаје: “Терен му је само Босна, и он је познаје као да му је у џепу, нарочито муслимански и католички терен, и тај терен само из прошлости. Ту је и документаран”. Зато Лазаревић узима за право да закључи: “Он је босански католик. Он је Бошњак”! С друге стране, Андрић је наводно у Паризу 1956. године на питање да ли је Србин или Хрват рекао: “Зовите ме како хоћете, само ме немојте разбити”!

Крлежа га је дубоко презирао: “Уњкави и кењкави византијски медиокритет”! Многи су сматрали да Андрић није искрен, нити је он цијенио искреност. Сматрао ју је слабошћу. Бивши ректор Београдског универзитета и предсједник САНУ Александар Белић тврдио је: “Иво је с вама док сте му потребни, а када му више не требате, он се тихо извуче!” Многи писци су молили Андрића да им напише предговор за књигу, али он је током више од пола вијека свог књижевног рада само једном изашао у сусрет и то – Зуки Џумхуру. Добрица Ћосић је писао да Андрић нема отворености, ни искрености, да нема повјерења, ни саосјећања, “нема сарадње – ништа од онога што човјека чини друштвеним бићем”! Велики и тотални егоцентрик, интровертан, апсолутно недруштвен, “Андрић не живи за срећу, он живи за себе и себе ставља изнад среће”! “Стекао сам утисак да за људе нема ни дивљења, ни презира”.

Након добијања Нобелове награде, Андрићу је понуђено да буде предсједник САНУ, што је одбио и отишао на тромјесечно љетовање на Корчулу. Београдски универзитет 1972. године прогласио га је почасним доктором наука, а Београд му додјељује златну спомен-плакету. Андрић изјављује: “Као суграђанин дијелио сам дуги низ година са људима овог града добро и зло, у рати и миру, у весељу и невољи…” За Београд ће увијек рећи да је ту највише код куће, да је он његов град, више него Сарајево, а о Загребу није ни говорио. Борислав Михајловић Михиз писао је о Андрићу као човјеку који је комплимент у лице сматрао простаклуком. Није волио ласкања, као ни увреде и претурања по приватном животу. Михиз одбацује Андрићеву репутацију шкртице и циције, подсјећајући да је већи дио зараде од Нобелове награде поклонио библиотекама по БиХ. Он свједочи да приликом сусрета са писцима у хотелу “Москва”, Андрић никоме није дозвољавао да плати.

Када је Ћопић био осуђен са врха и изопштен због “Јеретичке приче”, док су други бјежали од њега, Андрић је Бранка позвао на вечеру у Клуб књижевника и кроз шалу рекао: “Пиши, Бранко, романе а не приче, романе нико не чита”!

Погађање суштине

Да се вратимо расправи чији је Андрић. Хрватски историчар књижевности Владимир Висковић истиче да, упркос томе што је писао ћирилицом и екавицом, попут Тина Ујевића, Андрићево дјело подстиче универзалне вриједности. Из загребачке перспективе, нобеловац је био прилагодљив, до краја живота дијелио у себи више идентитета, а као интеркултурни југословенски писац, значајан је за завичајну БиХ, али и српску и хрватску књижевност.

“Чији је он писац, питање је које не погађа суштину”.

Надаље, за разлику од бошњачких екстремиста, сарајевски интелектуалац Енвер Казаз истиче да је Андрић свој и ничији, али прије свега – оних који уопште читају његове књиге.

“Бошњачка академска критика сматра га бошњакомрсцем, званична хрватска издајником, а званична српска сљедбеником Драже Михаиловића. Срамна је чињеница да се Андрић у бошњачкој критици сматра инспиратором геноцида над Бошњацима. Андрић данас демаскира лицемјерје бошњачке, српске и хрватске академске елите и он је најбољи показатељ медиокритетства у тим круговима”, истиче Казаз.

У једном њемачком дневном листу објављен је чланак “Коме заправо припада Иво Андрић” у којем ауторка Дорис Акрап наглашава да, иако та тема звучи банално, расправе и сукоби о националној припадности Иве Андрића указују на много веће проблеме и говоре о читавом једном свијету националистичких предрасуда.

“Након рата Андрић је постао жртва и средство нових националистичких идеологија и то од стране свих зараћених страна. Чини се да младе државе требају једног нобеловца како би још једном осигурале своје самоопредјељење или пак преко Андрићевог романа доказале да су они други одувијек били зли”!

На крају било би вјероватно превише отварати питање како би се данас понашао Иво Андрић, на чијој би страни био и да ли би критиковао власт, шта би људи говорили о њему, да ли би га по кафанама и у твитовима прозивали као ћутолога, поданика, цицију, режимског интелектуалца… Знамо већ да би његове књиге само ријетки читали!

Због жена избачен из масонске ложе

Познато је да је Иво Андрић био масон.

“Када ми је понуђено да ступим у слободну зидарску ложу, био сам млад човјек кога нису привлачили ни друштвене забаве ни партијско-политички живот. И врло сам радо прихватио прилику да се нађем у друштву озбиљних и добронамјерних људи, гдје бих могао, можда, и користити земљи и друштву и усавршавати се и подићи лично”, писао је Андрић.

Према његовим ријечима, у чланству ложе остао је отприлике годину и по дана, “послије истрошене године добио степен мајстора и на њему остао до напуштања ложе”. Престао је да долази на састанке, а ускоро и напустио Београд. Међутим, по свему судећи, то није истина. Зоран Ненезић, аутор књиге “Масони у Југославији 1764-1980”, Андрићево име на списковима масона помиње у неколико наврата. На једном мјесту пише да су Иво Андрић и Густав Крклец били искључени из масонства зато што је Андрић био у љубавним односима с Крклечевом женом. Исту тврдњу забиљежио је и Бранко Лазаревић: “Андрић је имао извесне присније везе са женом Густава Крклеца, због чега је избачен из масонерије у коју је, изгледа, ушао због каријере”.

ИЗВОР: Глас Српске

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.