Деценије које су појели глодари
Сребреница, Братунац, Приједор, Томашица, Кравице, Сарајево, Олуја, Вуковар… Наставља се обигравање око гробова, пребројавање мртвих и играње бројкама. Отварају се ране и на њих сипа со, да не зарасту и да се не замире. Злочини су претворени у средство, а гробља и стратишта у мјеста гдје се безумници и лицемјери окупљају и глуме жаљење. Упућују лажне ријечи помирења, убацујући оно „али“. „Да страдали су, био је злочин и то, али.“ Потом се сви укопају у своје ровове бесмисла.
Ожалошћени и унесрећени своје најмилије памте по њиховим особинама. Сјећају се разговора, савјета, навика. Памте ход, говор или узречицу. Апсурдно је да неко потенцира да се памти само начин страдања. Није здраво тровати дјецу толиком мржњом, када су већ затрована уранијумом. Поглед људи је све тупљи и тужнији, а пламен се појављује само при помену ријечи „душман“. Овдје мртви одавно једу живе и сатиру нерођене.
Попут заморчића трчимо по кругу и мислимо да је то пут који смо ми изабрали. Ходајући мртваци, робови вифија. Док похлепне незналице убијају наду, режирајући ријалити гдје прошлост не пролази. У главама људи без идеје, без креативности и маште и даље су живи и Тито и Дража. Причом о њима змајавају све нас, рођене годинама касније без кривице за било шта. Све нас који хоћемо да живимо у миру.
Недавно је једна хрватска компанија поставила билборде на пар аеродрома у градовима Eвропе и позвала младе и образоване да се врате у земљу и одраде приправнички у тој компанији. Слоган је био: „Развесели маму и врати се дома“. Међутим тешко да би и једна мама пожељела својој дјеци да се врате, када су већ успјели да оду. Јер која мајка жели да гледа муку дјетета да дође до посла, док се сама мучи и ради, а при том гледа дијете које држи пружену руку са дланом према небу очекујући џепарац иако је близу тридесете. Да прати одбијенице и обијање прагова примитиваца који одлучују о судбинама, уништавајући људско достојанство.
Како некога позвати да се врати? Дођите да заједно славимо Олују, да скупа идемо у Сребреницу и Братунац. Све је обезбјеђено и превоз и сендвич, заставе ће вам дати када дођете. Важно је да нас буде више и да смо ми више страдали. Вратите се да будете незадовољни, јер тако помажете нама који хоћемо да заузмемо позиције, а ако сте успјешни дођите да вас представимо, да се фотографишемо са вама и да вам дамо медаљу, плакету, брошуру или неку књигу. Потом се вратите одакле сте дошли, јер имамо ми своје кадрове.
Само се овдје хвале уређеним гробљима пуним младости. Само овдје није битно шта си рекао и радио прије двадесет година, већ једино шта кажеш сада и шта сада кажеш да си говорио и радио онда.
Tреба опростити све, сваку неправду и личну и породичну, па и етничку и националну и наднационалну. Да ожалимо мртве и памтимо их по њиховом добру. Међутим нема опроста овим убицама наде у боље сутра. Рушитељима идеја, младости и људског достојанства. Бијела куга ће због таквих побити више од свих крволока.
На простору гдје је традиција тек пуко обожавање пепела умјесто примопредаја пламена, наде одавно нема, осим у личним именима.
