18/05/2022

Дилема

Магазин

ДАРКО ЂОГО: СУВЕРЕНИЗАМ, АЛИ САМО АКО ЈЕ ИНТЕГРАЛИЗАМ!

Најприје пар реченица о политичкој слици Српске (поједностављено, али она није тема овог текста).

Власт покушава да индентитетским темама некако надокнади евидентан недостатак способности организације друштва који је видљив у депопулацији, политичкој апстиненцији и деморализацији становништва.

Доминантно лидерска структура створена око интереса транзицијских побједника, власт никако да нађе начина да се трансформише из клијентистичког модела друштвеног (не)организовања, јер би сваки сљедећи модел захтијевао оно што политичка елита у Српској једино не умије – да друштвено добро дијели и дистрибуише а да га претходно не капитализује у изборном процесу тј да за било шта што омогући некоме, од посла до тендера, не тражи било какву политичку лојалност.

Опозиција је тек сасвим неозбиљна политичка агломерација изанђалих и нехаризматичних лидера, осуте локалне структуре (уз изузетке) уз свега пар изузетака млађих политичара који трибунском појавом заврјеђују пажњу, али којима такође недостаје идејна профилација и политичка култура (пракса није исто што и култура!). Опозиција има само један концепт, а то је чекање да се социјално незадовољство конвертује у њихове гласове – иако људи данас одласком и апстиненцијом тихо говоре шта мисле о једнима и другима.

Недостатак трећег пута, идејног и политичког, тако скупо кошта и власт и опозицију и Српску јер у бинарном избору ни једни ни други не осјећају потребу да буду другачији тј. бољи.

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО ВРАЋАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ?

Оно је свакако важно због јасне потребе српског народа у Републици Српској да унутар Босне и Херцеговине и Републике Српске живи са осјећајем елементарног достојанства, без притиска Дамакловог мача било чијих институција и политичке моћи. Дакле, ресуевернизација Српске требало би да означи почетак ресуверенизације српског народа у Српској.

Сви који – било због страног притиска или сопствене процјене нису у стању да схвате да, макар и као политички перформанс, ресуевернизација јесте важна – суштински не схватају било српског народа овдје. Опозиција је, рецимо, морала да тражи да се умјесто закључака и декларације припреме адекватни законски пројекти. Много шта је у послијератној Српској измјењено не под директивном већ под „меким притиском“ странаца. Нарочито је ужасно и штетно све што је урађено а што је почело да разликује Српску од Србије – некомпатибилност школског програма (усљед кога морамо непрекдино да „преводимо“ рођацима и кумовима из Србије: „Евгеније иде у 7. разред – то је у Србији 6. разред“ и слично), недостатак платног промета, итд.

Опозиција би могла да буде критичар власти са позиција српског интегрализма, а не из потпуно бесмислене, штетне и неубједљиве позиције босанског интегрализма (гдје опозициони гласови бране „српска“ мјеста у Сарајеву, не схватајући – уосталом, као ни министри у заједничким институцијама из реда власти – суштину и смисао тих институција. Оне нису то да се остварује лични профит и купи трећи стан у Бечу – како ме убјеђивао извјесни професор из Бање Луке, чувено због лојалности свакој владајућој странци – већ да поистовјећивањем са оствареним привилегијама с временом купи лојалности политичке „елите“ у Српској „држави“ Босни и Херцеговини. Иако се власт и опозиција разликују у реторици „бриге“ за ове институције, нико из Српске се не понаша у Сарајеву онако како су се Хрвати понашали у СФРЈ или „Црногорци“ у СЦГ).

Из позиција српског интегрализма Српска може и мора да сама одустане од оних друштвених ескперимената које је сама учинила а у којима се разликује до Србије. Данас то већ не мора да буде само преузимање готових рјешења из Србије – могуће је оформљивање заједничких органа и институција који не би служили политичком маркетингу владајућих странака већ структуралном повезивању Србије и Српске. Судбина „Закона о заштити ћирилице“ који многи органи у Српској нису ни поштовали (нпр званична фб страница МУПа Српске, те огроман број локалних органа управе који не само да не користе латиницу и ћирилицу већ једино и искључиво латиницу), а који је већ проглашен неуставним у Српској добро илуструје разлику између маркетиншког интегрализма и суштинског.

Вијест о доношње Закона о заштити ћирилице била је важнија од питања да ли ће се тај закон примјењивати – а не само да се није почео примјењивати у Српској већ је понижен и исмијан. Коментаришући таквцу судбину закона са познаником блиским тренутним властима у Српској добио сам увјеравање да се мање-више претпостављало да ће судбина закона бити таква. На моје питање зашто су предложили и гласали за нешто што ће да „падне“, познаник ми рече да је било важно да се демонстрира јединство са Србијом. У његовом одговору заиста нисам могао да разазнам примисао о томе да је гласање за оно што ће да буде проглашено неуставним – понижавање и онога који гласа и онога за шта се гласа.

Са таквим нивоом политичке и друштвене некултуре, право питање јесте колико било шта што се изгласа може да буде спроведено у живот. Ако су закони само демонстративни политички чинови, а не начини да уредимо међусобне односе на обавезујући начин – тешко да ће било шта што скупштина Српске донесе надживјети тренутну политичку потребу.

ЗАШТО СУ СИМБОЛИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ВАЖНИ?

Симболи се не сипају у трактор, јер симболи кроз језик хралдике, музике и књижевности изражавају биће једног народа. Свако родољубље се мјери способношћу једног народа тј његове изабане власти да организује свој живот на такав начин да истовремено себи оствари постојање (егзистенцију) и одговор на питање о смислу постојања. Дакле: мјера родољубља јесте мјера способности да народ живи и да стреми нечему већем од простог живота: за нас Србе то значи да народ живи и да стреми косовском завјету, уједињењу и ослобођењу. У том смислу, симболи – као израз идентитета – и не служе практичним циљевима већ су нешто ради чега се практични циљеви живота и организују. Ако се не слажете са оваквим гледиштем на ствари –онда редови који слиједе вам неће имати никаквог смисла.

Логички слијед је врло једноставан: постојећи симболи Републике Српске (тзв „грб“ и „химна“ – РС амблем и свечана пјесма „Моја Република“) донешени су под политичким притиском тзв Међународне заједнице која је, користећи се Уставним судом БиХ, наметнула своју вољу.

Иако формално сакривена иза потребе за симболичким представљањем сва три конститутивна народа у Репблици Српској (Срба, Бошњанак, Хрвата), ова одлука је имала јасан и недвосмислен политички резон: требало је демонстрирати силу, политичку представљену као правну, којом страни фактори владају Српском. Стари симболи су промптно замјењени новим.
Ако је једини разлог за склањање старих симбиола – оних који су уједно симболи српског народа ма гдје живио (грб са двоглавим орлом, химна „Боже правде“) – била искључиво воља међународне заједнице и домаћих послушника да се они укину, онда је као први симболички чин непослушности и отпора тој вољи неопходно вратити „старе“ симболе Српске. Чињеница да су се многи данас поиствојетили са оним наметнутим сликовито говори о томе да Штокхолмски синдром и склоност да се прихвате новостворени симболи – и то они наметнути – нису карактеристични само за околне народе, који лако прихвате јуче створене идентитете и симболе већ, очигледном нису страни ни свима онима којима не смета силоватељско поријекло данашњег грба и „химне“ Републике Српске.

У том смислу је занимљиво поређење између његовања језика политичког изражавања и симболичке политике. Врло често се из уста власти у Српској чује да Срби у Босни и Херцеговини нису „босански Срби“ у смислу да постоји некакав спецификум Срба који живе са ове стране Дрине, који би од нас чинио неки посебан етнос у односу на Србе у Србији или Црној Гори. О алергији према самом називу „Босна“ и „босански“ писали смо већ неколико пута и не желимо да се понављамо: укратко – потребно је истовремено интегралистички водити рачуна о српском наслијеђу средњовјековне Босне, нарочито по питању расвјетљавања њене прошлости и по питању културе сјећања, али свакако да треба имати на уму да заиста не постоје разлози зашто би један завичајни идентитет постао ма како посебнији у односу на друге српске завичајне, па и државотворне идентитете.

У том смислу „босански“ али ни „херцеговачки“ Срби не постоје ни као прелазна фаза ка „православним Босанцима“ (из перспективе босанског интегрализма) али сигурно ни као „најбољи Срби“ 21.вијека (аналогно Црногорцима, Брђанима и Херцеговцима у 19. вијеку).

Међутим, ако смо опрезни на нивоу политичког језика, поставља се питање зашто нисмо и на нивоу симболичког језика? Да ли лудачка лојалност наметнутим рјешењима илуструје рађање једног индепендизма и суверенизма Српске који није нужно и безусловно интегралистички? То што је неко номинално за идеје српског уједињења и нарочито чињеница да се неко с времена на вријеме еконосми и политички наслони на власти у Србији и даље не значи да је такав политичар искрени интегралиста (треба ли се подсјетити чињеница да је краљ Никола све до 1916. у више наврата истицао лојалност идеји свесрпског уједињења, али под условом да Црна Гора и нарочито – његова династија (коју и није разликовао од Црне Горе) задржи неки облик индивидуалности тј да династија Петровић задржи неки облик власти).

Бити (српски) националиста (овдје, наравно, у самоподразумијевајућем позитивном смислу ријечи) и даље не значи да сте и недвосмислени интегралиста (присталица гледишта према коме Срби представљају једну недјељиву Цјелину која кроз вријеме треба да се културно, образовно и, када то буде могуће, и политички интегрише).+

Уколико је све оно што је протјеривало српски језик, писмо, грб и химну из Српске било ствар туђег утицаја и притиска, искреност наших власти да ствари врате на старо видјеће се подједнако у отпору страном утицају колико и у способности да опозову оне кораке које је сама Српска поданички прихватила како би избјегла притисак странаца. Интеграција Српске са Србијом важна је и као симболички чин али и као предуслов нашег опстанка.

ИЗВОР: Фронтал, фронтал.рс

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.