16/05/2022

Дилема

Магазин

ДАРКО ЂОГО: Пријетња забринутих

„Велике силе су предвидјеле сваку кризу које ће произвести“ – рекао нам је, још као студентима (и слободним слушаоцима његових преедавања) Богољуб Шијаковић још те 2006. године. Тиме нам је раскрио реторичку тактику „забринутости“ која се унапријед истиче како би се сигнализовала угроженост а тиме прикрила ставрна агресија о однос моћи. „Европски парламент“ је „забринут“ због дјеловања Православне Цркве (која није названа српском) у свим могућим новоствореним тј новопокореним колонијама, а нарочито у Српској и то због склоности Цркве да у Руској Федерацији види другачије врједносне хоризонте од оних у ЕУ. Дакле, „забринутост“ Европске уније очигледно сигнализована агресија у постмодернистичком кључу двоистине: „Рат је мир“ или „ако се ЕУ брине због СПЦ – то значи да би СПЦ морала да се брине због става ЕУ“. О начело секуларизма – нема ни ријечи у једној врсти ратног стања, када се манири остављају по страни. До јуче би можда било многима у својој наивности незамисливо да би се Европски парламент бавио СПЦ јер се САСабор СПЦ никада није бавио Европским парламентом. Али то што ми не бисмо појели шакала не значи да шакали не појели нас. Секуларизам је одувијек био реторичка „маскировка“ за делигитмизацију гласа вјерујућих, јер је схватање да „Црква нема шта да коментарише простор јавног мнења“ увијек подразумијевао да јавно мнење има шта да каже о Цркви.

Међутим, да се вратимо питању значења изјаве ЕП.

Повод?

Повода нема. Ако погледамо изјаве које су Његова Светост и остали проминентни архијереји давали у посљедње вријеме, видјећемо да су њихове изјаве биле изузетно умјерене, коментари везани за дешавања у Украјини сводили су се искључиво на помоћ Украјинској Православној Цркви (наравно, оној канонској – што је чињеница која у нашем, нарочито ужареном јавном мнењу које слабо познаје прилике у Кијеву, али их радо коментарише, није остала без низа неприличних коментара). Није познато ни да се неко од епископата оглашавао. Писцу ових редова је сугерисано да би можда његови јавни наступи у одбрану данас прогнане руске културе могли бити повод за таргетовање (намјерно употребен англизам) СПЦ у Српској – што би у сваком другачијем контексту било изузетно комично и забавно (ЕП закључује о СПЦ у Српској на основу културне русофилије једног свештеника, успут, и предавача Историје руске културе на Философском факултет у Источном Сарајеву – сиже за скеч). Повода укратко нема. А нема га јер када је једна кривица супстанцијална, када је СПЦ крива не зато што неко нешто говори већ зато што јесте оно што јесте – онда се поводи могу али и не морају наћи. Они постоје по себи. Није важно да ли ће неко од нас указати да је бесмислено прогонити Достојевског и Чајковског ако је мета русофонбије искључиво тренутно „режим“ – само постојање СПЦ довољно је да нас третирају као својеврсну руску заостало дивизију не по нашем дјеловању већ по нашем идентитету.

Није неважно напоменути да је неименовање Православне Цркве „српском“ и њена систематска фрагментација по пожељним линијама саставни дио пријетеће реторике. Основни обзир у свакој комуникацији јесте именовање некога његовим именом – када се то не чини, јасно је да се нешто тиме поручује. Оно што се СПЦ поручује јесте да је њено постојање само по себи непожељно докле год је она „српска“ и докле год не прихвати своје парчање по авнојевским границама и докле год не потоне у тишину пружања ма каквог отпора (а отпор је само њено постојање) у Српској. Дакле: по ЕП имамо два избора који јесу један: да ћутимо или да нас нема. Или да нас нема.

Иначе, занимљиво је изабрана кривица СПЦ: оно што и сами чиновници Европске уније непрекдино истичу, а то је разлика између врједносних цјелина које оличавају ЕУ и РФ, сада постаје непожељно изговорити. Јер, не смијемо заборавити да нико од страна у конфликту не крије да има и различит врједносни оквир, али су ти врједносни оквири по себи доживљавали обрнуто пропорционално, па су ЕУ вриједности за РФ у суштини непожељне, а вриједности РФ за ЕУ исте такве. Дакле, пријетња ућуткивањем се не односи на нешто што је СПЦ сама по себи а) рекла (јер није!) и б) ново уочила (већ су то учиниле обје стране у конфликту). Ствар је опет сасвим јасна: како су „руске вријендости“ по себи данас означене као агресорске, тако је макар и прећутно читање Достојевског својеврстан „вербални деликт“ тј, сада чак ни „вербални деликт“ већ „ћутљиви деликт“ (деликт ex silentio).

А ако смо криви и када ћутимо и молимо се Христу – да ли нам је јасно да „исправљања кривице“ нема тј. не може бити?

Уз сву политичку, војну и економску моћ којом ЕП нарочито на просторима својим балканских колонија располаже, она је моћна на идентитетском плану само онолико колико су наши животи обиљежени дефетизмом и страхом, лабилношћу и флексибилношћу када су у питању становишта. У таквим околностима можемо очекивати да ће политичке елите у српским земљама слушати импулсе из центара моћи. Иако би било и неочекивано и деструктивно да Црква у тим околностима отвара било какав фронт према било којој (ауто)колонијалној структури овдје, она истовремено неће тј. по свом бићу завјетне заједнице светосавског народа не може пристати на дезинтеграцију Њеног бића и на уништавање Њене завјетне природе. Данас, међутим, ми немамо луксуз да гајимо двосмислене идентитетске позиције у којима истовремено афирмишемо тајну јединства са прецима уморенима за Христа и своје српско име (јер јасеновачки и пребиловачки мученици нису уморени за било какву вишесмислену одредницу већ за јасну досљедност своме конректном имену у коме је била сва њихова кривица и сва њихова светост) паралелно са делегитмизацијом српског становишта у идеологији „борбе са етнофилетизмом“ и сл. Свакако, Цркви приличи да своје Биће чува мудрошћу и стрпљењем, како Она то и чини, али никад по цијену изгубљености и одустајања од своје христолике мисије и судбине.

У временима која долазе, Она ће бити и остати најзначајније уточиште које имамо а ми ћемо се у Њој препознавати по одлучности молитве и истрајности, по борби са очишћењем себе и за неугасивно јединство српског народа који заиста јесте на прекратници свога бића. Свете Тајне као одраз Њеног бића неће нам бити уточиште за тишину којом бисмо избјегли од себе у „сигурност“ ћутања. Саме те свете Тајне јесу Тијело Христово. Знак препоречни против кога борба никада не престаје. Причешће Христом и исповјест пред Његовим Ликом зато су подједнако као и читање Достојевског – кривица. Наше је да се размислимо да ли желимо да будемо „криви“.

ИЗВОР: ФБ профил аутора

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.