ДАРКО ЂОГО: Како од клијентизма ка суверенизму

Није ово друштво постало најприје покварено, па клијентистичко, већ је од 1945. наовамо постало најприје клијентистичко (социјалистичког типа: партија располаже ресурсима и даје их сходно својим процјенама и потребама, мада, наравно у ширем обиму него странке данас), па се онда тек нормализовала куповина диплома, запошљавање преко страначких структура и сл. Није нико на силу отворио трафике за продају диплома, па их наметнуо некоме, већ су се те трафике појавиле када се појавио вишак „штеле“ а мањак квалификација. Дакле, да би трафике за издавање диплома нестале, најприје треба да нестане потреба за таквом дипломом, а то се неће још задуго десити, јер је партијски клијенитизам начин на који оперишу сви иоле већи политики субјекти (партије) у власти и опозицији.

Да би се клијентизам прекинуо, било би неопходно да имамо озбиљну политичку партију државотворног профила – такву која би истовремено имала јасне суверенистичке планове и која би на њима радила константно, мимо изборних циклуса, и која би, рецимо, уређивала надлежности Српске без буке али и без престанка. Ми и даље имамо школство, МУП, здравство, све прерогативе државности. Имамо могућност да непрекидно доносимо законе и да их – знам да то многе боли! – примјењујемо. Такође, да постоји државотоворна свијест, она би градила друштво у коме би партократија била мања кроз проток времена, а не већа. Дакле, недостаје да се неко одрекне располагањa влашћу као освојеним плијеном у рату. А то је и на људском плану властодршцима непојмљиво, а и само чланство је већ навикло на клијентистички однос, па би човјек који суди ни по бабу. ни по стричевима врло брзо постао „луд“, „не зна ни себи ни својима“, „не сјећа се ко је лијепио плакате“.

Укратко: суверенизам није реторско-маркетиншка тактика већ непрестана изградња самосталности Српске кроз њене инститције, „не инат већ љубав“, како кажемо за саму Српску. Суверениста мора доћи у конфликт са међународним факторима који се труде да овај протекторат звани „БиХ“ одржавају а политичко насиље у њему увећавају. Али непоткупљив суверениста мора имати поред себе не само климоглавце већ и замјенике.

Друштвена реформа није да ови оду, да би ваши дошли, већ другачији начин организација друштва од саме партократије и клијентизма.
Онај који буде вјеровао у друштвену реформу и крај клијентизма мораће да покуса и врућу чорбу унутарстраначког незадовољства и да понесе на плећима болести клијентизма док се од њега не излијечимо.

Ако се икада појави неко озбиљан да задовољава оба услова, имаће моју подршку. До тада, у албуму српског отпора окупационој сили у БиХ на политичком пољу стоје само они који су тамницама платили своја убјеђења. Слободни и неустрашиви као богови и презрени и гладни као пси.

ИЗВОР: ФБ профил аутора