17/05/2022

Дилема

Магазин

ДАНИЈЕЛ СИМИЋ: Република Српска није моја мајка!

Узвикнуо сам то својевремено пред печеним прасетом, чинијама пребранца, тањирима сарме, чашама пива и посјетиоцима Музеја савремене умјетности Републике Српске. За познаваоце мог рада, тад и сад, прешао сам хоризонт очекивања. Вратио сам се преко њега назад, настављајући: „Када се она родила, ја сам имао четрнаест година. Република Српска је моја млађа сестра! И ја је волим као и сваки брат своју сестру. Кажем вам, чини ми се, ако она умре, да ћу умријети и ја.“

Суштински, немам шта језгровитије и патетичније да поручим као свој лични став, ни шеснаест година касније. За увод у причу о јубилеју тридесет година од оснивања Републике Српске. Изразито сам лично везан за тај државни пројекат, који посматрам другачије од оних којима је Република Српска млађа од најмлађег дјетета.

Срећом, Република Српска је жива, али је у најмању руку ствар укуса хоћемо ли рећи је ли и здрава. Здравље је растегљив појам. Република Српска је била независна држава од 09.01.1992 – 21.11.1995. године. Независнија и већа него што је то Црна Гора и данас. Но, има проблем са главом, односно менталним здрављем, најмање од завршетка рата.

Перформанс који помињем у уводу се звао Слава – Свети Цар Стефан Душан Силни, а извео сам га пред преспремним славским столом у оквиру једнодневне манифестације Културфест 2006. Суштина је да Душан једини од Немањића није проглашен светитељем, али је пред изборе и годину након што смо се добровољно одрекли Војске Републике Српске, тежиште доживљаја публике било на нечем другом.

https://www.youtube.com/embed/qhP27QVMAoM?enablejsapi=1&autoplay=0&cc_load_policy=0&cc_lang_pref=&iv_load_policy=1&loop=0&modestbranding=0&rel=0&fs=1&playsinline=0&autohide=2&theme=dark&color=red&controls=1&

Било је чудно. Можда мало и непријатно. Јер, могли сте бити искључиво негативац ако Републику Српску уопште помињете. У Републици Српској. Камоли се активно залажете за српски народ и његову културу. Посебно за шмокљански језик и смарачко писмо. Посебно у Републици Српској! Но, настављао сам стицање негативих поена за некога ко је против продавања страних муда под домаће бубреге. До данас сам тих поена добио за вјечну позицију испод црте.

Званична политика и установе Републике Српске финансирале су удружења која промовишу „унитарну БиХ“ и праве изложбе са мотивима о (митском геноциду у) Сребреници у Бањој Луци. Ниво српског патриотизма у агитпроп-културолошкој равни је најбоље измјерив именима као Горан Марковић или Срђан Драгојевић. Мимо свих конкурса су добили скоро два и по милиона марака. Сјећате ли се БЛИФФ-а? Досљедна антисрпска и антикултурна политика се наставља до данас, обећањем да ће титоистички изједначивач усташа и четника – Лордан Зафрановић, такође добити српске паре. И да, умјесто Прича о Титу, морамо гледати Лажи о Аиди у школском програму.

Дакле, уколико знамо да је у култури Републике Српске деценијама изразито непожељно радити било шта у интересу Републике Српске, поставља се питање како је уопште опстала?

Једини смислен одговор је – њен народ.

Клер Независне Државе Хрватске је често масовно прекрштавао православне Србе, али би их потом свеједно све побили. Када би их изневјерени унијати питали зашто, одговарали би им: Да бар умрете као католици. Срби у Републици Српској знају, колективним несвјесним, да их је превише да би сви постали Невладинићи. А, уколико би и постали, повијест их учи да је узалуд.

Произвођење хибридног идентитета овдашњих Срба није успјело. То је једини разлог због чега постоји Република Српска до данас. И управо због тога сам оптимиста.

Једна држава има смисла и будућности само онолико, колико има смисла за народ који у њој живи. Оно што се дешава у Книну и Приштини, активан је подсјетник битности Републике Српске и какав би нам био свакодневни живот да је нема. А и у економском смислу је сигурно боља и функционалнија од лабавог савеза десет кантона, којим се већ три године влада на основу резултата избора од прије седам година.

Три деценије су необорив доказ да је Република Српска гарант мира и стабилности у југоисточној Европи. Довођење ње у питање, злочин је против мира. Тренутна продужена криза у којој муслимански члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић, помиње тренутак када ће (ваљда он лично) „морати примјенити силу“; настала је искључиво због несмирених атака на државноправни статус Републике Српске гарантован потписом у Дејтону.

Убрзо, уколико Срби јединствено наставе одбацивати сва недемократски наметнута рјешења, политичка међународна јавност ће бити јасно суочена са избором – подривати темеље мировног споразума и ризиковати нови рат; или схватити да су све кризе узроковане нападима на Републику Српску. А не обратно!

За ових тридесет година много тога није оно што смо почели да изграђујемо и бранимо 1992. године. Република Српска је до пола прогутана жаба, која још увијек млати предњим ногама. У једној јој је ПЦ Амблем, а у другој Демографија. Али изгледа смо за наше непријатеље отровна жаба. Можда љигава и скухана, али нејестива. Превелика и преопасна за прогутати.

Политичке елите су продавале за фотеље, оно што није њихово да дају. У току рата, једући нејестиве конзерве из хуманитарне помоћи, борци Војске Републике Српске су аутостопом ишли на прву линију. То можда дјелује несхватљиво, али они су знали да им је иза леђа њихова нејач. Коју неће заштити било какав политичар, нити његова фотеља. Само они.

Зато нема предаје, живјела Република Српска!

ИЗВОР: Фронтал.рс

https://www.frontal.rs/danijel-simic-republika-srpska-nije-moja-majka/

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.