05/12/2022

Дилема

Магазин

ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: КАЛИЊИНГРАД НИЈЕ КАЛИНОВИК, АЛИ ЈЕСТЕ БРЧКО

Литванија забранила пролаз санкционисаних роба према руској енклави. То крши споразуме који су довели до литванске независности, али уводи у оптицај Члан 5. Он прописује узајамну обавезу заштите земаља НАТО, реагује ли Русија силом. У такав час Додик слијеће на обале Балтичког мора по нову фотографију са Путином, а Евросојуз након Бриселских нам неспоразума, васпитно-прекоредно обећава Украјини кандидатски статус.

То више није потребно. Не само јер је Евросојуз за стоку ситног зуба на првом мјесту војни, па тек онда економски савез. Или што су многи, па и сусједна Неовисна Република Хрватска, чланством добили убрзану депопулацију и економске муке. Просто више не треба убјеђивања. Људи су преумљени.

Што су почели баснама о високо квалитетним лидерима Запада, прорачунатим људима које не заносе емоције и само гледају интерес; данас је идејно метастазирало у патетике о некаквим цивилизацијским обавезама. Не требамо бити себични и затварати очи пред „ничим испровоцираном руском агресијом“, већ смо дужни да жртвујемо себе и своју добробит, оном што су буквално пребуџили као „Европски сан“. И сада дословно поручују: Дужни смо Украјини омогућити да живи Европски сан.

Очекивано питање: Шта ми имамо од чланства обећаног, а неиспуњеног? Овдје и данас? – претвара вас у поквареног зликовца, који је уз то још и затуцан. Сигурно ни зубе не перете. Двоиподеценијским бакшишењем свих могућих медија, на челу са државним, начињена је таква друштвена клима. Будући да нема политичара међу Србима, а да има било какву власт, утицај, или реалну амбицију; а који би се усудио изаћи са политичким програмом без ЕУ (још мање против ње), рекло би се да је то новинско улагање немилосрдно ефикасно.

Али није. Није никако. Од краја фебруара до сада, русофобни памфлети које финасирају из својих државних буџета, потпуно су декласирани, огољени и исмијани међу Србима у медијској бици Русија – НАТО. Чак су се згадили и релативно неутралним, олити колебљивим Србима. До мјере да се прелази на ријалити дефанзиву и ангажује играч Ненад Чланак 5. Он је град, до сада у српском језику познат као Харков, преименовао у Кхаркив. Кијев, пак, није прекрстио Кијив. И то је крајњи домет тог посла.

Но, руска информативна надмоћ међу Србима, дакако, није дошла из већег улагања у медије; већ из чистог насиља које је над Србима НАТО успјешно обавио 1995. и 1999. године. Што би се рекло – плодно смо тло. Као што смо били плодно тло и за причу о неизбјежности евроинтеграција. Из најобичнијег страха! Бојали смо се и још увијек се бојимо оних који су нас су нас убијали. Отимали територије, уводили санкције, отворено лобирали, а онда и ратовали против нас. Чланство у ЕУ, односно НАТО, тумачено је тада као једини исход у којем можемо преживјети.

Подржавам. Опстанак је заиста битан аргумент. Али и упозоравам да је недовршена намјера распарчавања Србије, главни разлог због чега Отворени Западни Балкан не бива примљен у Евросојуз. Ни ђутуре, ни појединачно. А ни Србија у НАТО.

Уколико не почне да ради на том проблему другачије, српски народ ће се прије или касније опет сусрести са голим насиљем. Писах прије да је Србија већ године 2007. преварена од ЕУ. Ни Бугарска, ни Румунија (посјетио тада обе земље), немају развијенију привреду, а посебно друштво по стандардима из Брисела. Анектирање је имало војнополитичке разлоге. Излазак на Црно море, те стварање копненог коридора према Грчкој и Турској. При том су двије већински православне земље предале за чланство 1995. године, а још увијек нијесу примљене у Шенген. Као ни Хрватска. И све три су прво ушле у НАТО.

Монтенегро, Албанија и (Сјеверна) Македонија; имају завидан досије послушности и НАТО и ЕУ и САД. Те три земље заједно броје 5.589.237 становника, а Украјина 43.733.762. Украјина би, да је данас чланица и да су ти подаци некориговани ратом и новим границама, била пета земља по броју житеља у таквој ЕУ.

Дакле, овим усиљеним маршем којим убризгава Украјину у свој систем, Евросојуз отворено прави будалама све оне земље и политичаре, са нагласком на нашу, који су им у име „придруживања“ давали политичко-економске уступке на своју штету. Вишеструко биједнији су само још медији, а посебно јавни радници, који су причу о неопходном подастирању пласирали све ове године.

Срби су за неправду која им се наносила толико дуго користили фразу „двоструки аршини“, да је то кукумавчење постало бајато. Погано и бесмислено. Скоро колико и „евроатланске интеграције“. Сада, након што се преко ноћи све претумбало у свијету, морамо признати да смо понешто и сами себи криви. На првом мјесту, не поштујући себе.

Не може ми, стварно, нико објаснити да у Украјини у којој 1991. готово нико није причао украјински; један весељак и допадљива добричина у улози предсједника земље, забрани руски језик у јавној употреби. На преко 60 одсто говорника руског, који је и његов матерњи. Без и једне ријечи протеста са „цивилизованог Запада“. А Србија не може да пише ћирилицом. Оно што новонастале државе и нације у комшилуку говоре о Русима сад, радиће Србима сутра.

И то је сва тајна.

Прича је дубља од предизборне. Милорад Додик је једини (макар колективни) шеф државе из од НАТО окупиране Европе, који се сликао са Владимиром Владимировичем на економском сабору у Санкт Петергбургу. А то носи неке посљедице. Противници тачно коментаришу како одлази по још једну, код бирача високо цијењену фотографију са Путином. Заборављају примјетити како без БиХ у статусу кандидата Бриселски споразум не може пропасти, ако ништа није ни потписано.

Мурал у Калињинграду

Ово пред сваке изборе понављам као ехо, али то је у поређењу са тим колика је подршка Русији међу српским гласачима, ово већ сад реприза самоповријеђивања опозиције. До избора опозиција мора сама себи отворено рећи: Да ли би се они у овом тренутку сликали у гостима код предсједника Русије? Ево, рецимо, Вучић је могао – па је избјегао.

У вакат милитаризоване деспотије Јосипа Броза, причала се потихо шала да се самоуправни социјалистички народ, усљед опште неимаштине, вози аутомобилима преко својих изабраних представника. Данас се тајкунским новцем изабрани представници возе бициклима, када желе да се популистички сликају. Осим Кристијана Шмита, опозиција је преко градске власти у Бањој Луци ове хефте изабрала да то уради са Јоханом Сатлером и букетом од Виоле фон Крамон. У икебани са осталим њемачким Зеленима, који су еколошки заговарали да нас се бомбардује деведесетих прошлог вијека. Скоро као четрдесетих.

Кенигзберг, родно мјесто Имануела Канта, данас се зове Калињинград и на то подручје је НАТО почео офанзиву. Забрањено им је допремање, између осталог, бетона, цемента и жељеза. Но, ми нећемо ићи у сусрет истом проблему који имамо са тзв. Дистриктом Брчко, а којим неовлаштено управља држављанин Сједињених Ентитета Америке. Зато је тренутно за српске непријатеље опасније да почну размишљати, него пуцати.

Промишљање политика које у будућности не укључују ЕУ, за њих је опасно колико и да се Срби сјете да су у СФРЈ закинути за море. Стално понављам, али истом логиком као што је бивша Источна Пруска припала Руској Федеративној Социјалистичкој Републици у СССР, Истра је требала припасти СР Србији у СФРЈ. Или макар Задар и Ријека.

Док Срби поново не почну мислити о излазу на море, биће туристи у сопственој земљи.

ИЗВОР: Фронтал.рс

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.