БРАНКО МИЉКОВИЋ – Поезију ће сви писати

Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери,
сада туђина пева ко море и забринутост,
исток је западно од запада, лажно кретање је најбрже..
Сада певају мудрост и птице моје запуштене болести,
цвет између пепела и мириса,
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад.
Врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига..
Али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце,
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи,
поезију ће сви писати,
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша,
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима.
Ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник,
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму, слушаће олују,
али:
Хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој?