БРАНКО МИЉКОВИЋ – Поезију ће сви писати

Сан је давна и заборављена истина

коју више нико не уме да провери,

сада туђина пева ко море и забринутост,

исток је западно од запада, лажно кретање је најбрже..

Сада певају мудрост и птице моје запуштене болести,

цвет између пепела и мириса,

они који одбијају да преживе љубав

и љубавници који враћају време уназад.

Врт чије мирисе земља не препознаје

и земља која остаје верна смрти

јер свет овај сунцу није једина брига..

Али једнога дана

тамо где је било срце стајаће сунце,

и неће бити у људском говору таквих речи

којих ће се песма одрећи,

поезију ће сви писати,

истина ће присуствовати у свим речима

на местима где је песма најлепша,

онај који је први запевао повући ће се

препуштајући песму другима.

Ја прихватам велику мисао будућих поетика:

један несрећан човек не може бити песник,

ја примам на себе осуду пропевале гомиле:

ко не уме да слуша песму, слушаће олују,

али:

Хоће ли слобода умети да пева

као што су сужњи певали о њој?