АЛЕКСАНДАР САВАНОВИЋ: Зашто је слобода човјека у Републици Српској овако драстично нападнута?

Свједоци смо све драстичнијег ограничавање основних људских слобода у Републици Српској, што од стране страних намјесника, што од стране домаћих узурпатора. До мјере да можемо говорити о правој контрареволуцији усмјереној против наших тешко извојеваних слобода.

1.

Прво је Високи представник увео Закон о забрани негирања геноцида, који на драстичан начин ограничава слободу изражавања. Његова „племенита“ намјера је била да се спријечи вријеђање „осјаћаја“ жртава. Заборављајући елементарну ствар која се учи на првој години студија: није задатак устава и правног поретка да штити нечија осјећања, већ да успостави политички систем.

Као одговор на ову Инцкову глупост наш Парламент је пожурио да брже-боље одговори једнаком мјером: забрањујући „поругу итд“ с Републиком Српском. Тако да смо у пар дана, удруженим подухватом страних намјесника и домаћих представника, знатно смањили опсег тема о којима можемо јавно причати.

2.

Након тога су узнемирени домаћи душебрижници пријавили умјетнички перформанс из Галерије+:

Овај, мени лично заиста интригантни перформанс, „узнемирио“ је душевни мир неких наших суграђана чистунаца, – очито оних који никада нису завирили у неку галерију. Јер да јесу, тамо би видјели да је, – од антике па до данас, наго људско тијело тема сваке епохе умјетности. Њих је пак та неприличност узнемирила до мјере да су умјетнике пријавили за нарушавање јавног реда! Права срећа па Лувр није у Бањалуци, иначе би по кратком поступку био стављен под катанац.

Ово болесно лудило је наставак кампање једноумља коју смо имали прилике видјети и поводом изложбе Милене Ивић из 2020.год. Наочиглед МУПа РС и правосудних органа, оргијање фундаменталиста по нашем граду и републици нарасло је до размјера да је под пријетњама разбијања „Галерија+“ била принуђена да уклони изложбу.

3.

Најновији климакс ове тенденције представља „образложење“ забране концерта „Јале и Бубе“, – ни мање ни више већ због тога што „таква врста музике и перформанса промовише насилничко понашање, проституцију, употребу дроге и оружја и све оно што наше друштво не треба да прихвати“, како је то у правом гебелсовском маниру објаснио Невен Станић, генсек Уједињене Српске. Надајмо се само да нам у промоцији моралне чистоте ср(б)ског бића неће презентовати нови спот, типа већ легендарног расистичког уратка из претходне кампање.

Шта год човјек мислио о концерту двојца Јала/Буба, који на дивно чудо и срамоту правосуђа БХ још нису иза решетака, чињеница да неки страначки генсек проповједа „врсту музике“ коју „наше друштво треба да прихвати“, је ипак најзлокобнији тренутак цијеле ствари.

4.

Нажалост, поједини актери на нашој политичкој и друштвеној сцени користе актуелну кризу, изазвану Инцковим наметањем закона, да ограниче наше слободе, само овај пут према аршинима које они сматрају пожељним. То је, наравно, карактеристичан случај: поједини овдје сматрају да није неприхватљиво робовање као такво, већ само робовање неком странцу. Ако је пак господар „наш“ – при чему је ово „наш“ редуковано на националну или чак партијску припадност, робовање је ОК. Они се не боре против неслободе, већ да они буду господари. Или да њихов Вођа – „бог“, постане и бог за све остале који га не доживљавају тако.

Поента је очита: њихов циљ није слобода народа, већ освајање трона. И да нам умјесто Инцкових „племенитих“ намјера и „светих“ циљева, наметну њихове, мање или више „племените“ намјере и „свете“ циљеве. Судећи по свему овоме, Инцко би, умјесто што је ограничио слободу говора народу РС-а, боље урадио да је искористио своје овласти да смијени одређене ликове с политичке сцене, који као да се утркују ко ће више глупости избацити у јавност. Јер, да цитирамо Херберта Спенсера: „Једина посљедица ширења будалаштина у јавном простору, је повећање броја будала у друштву“.

Већ је вријеме да грађани Републике Српске устану против оваквих агресивних скупина и пракси. Како против „инзковог“ закона, тако и против група које нападају Галерију+, и партија које себи дају за право да прописују цензуру и намећу властити морални суд. У случају политичких субјеката, захваљујући извојеваној демократији, довољно ће бити не дати им глас на изборима. По питању неформалних група, грађани би морали притиснути МУП да заштити уставни поредак земље и базичне слободе грађана Републике Српске. Иначе се може десити да врло брзо западнемо у неку врсту ропства гдје ће многе, данас уобичајене слободе, нестати пред налетима којекавих зилота. Било страних, било домаћих. Слобода не значи одсуство спољњег окупатора. Већ слободу личности. Наша српска историја обилује примјерима када се слобода од страног окупатора извојевала у крвавим биткама и огромним жртвама, да би онда без испаљеног метка била предата домаћим узурпаторима. Стварно би била национална трагедија да се то догоди и Републици Српској. И да сами, од властите републике, направимо тиранију оних који буду најгласнији или у већини.

Извор: Фронтал.ба