Александар Дугин – Нови светски хаос

Русија се бори против Новог светског хаоса управо због самог принципа поретка – не само свог, руског, већ поретка као таквог. Другим речима, Русија настоји да брани управо светски поредак, насупрот западној хегемонији, која је хегемонија интернализованог хаоса, односно глобализма.

Сукоб два светска поретка

Чини се да је у специјалној војној операцији (СВО) реч о сукобу два светска поретка – униполарног, који представљају колективни Запад и Украјина, и мултиполарног, који бране Русија и они који су на овај или онај начин на њеној страни (пре свега Кина, Иран, Северна Кореја, низ исламских држава, делимично Индија, Турска, као и земље Латинске Америке и Африке). То је управо оно што јесте. Али, хајде да погледамо проблем са тачке гледишта која нас занима и да сазнамо какву улогу овде игра хаос.

Одмах да истакнемо то да се термин светски поредак (world order), јасно позива на експлицитну структуру, односно да је антитеза хаоса. То значи да имамо посла са два модела простора – униполарним и мултиполарним. Ако је тако, онда овај сукоб између светова, између поредака, структура и хаоса нема никакве везе са тим.

Запад нуди своју верзију – центар – периферију, где је центар он сам и његов систем вредности. Русија и (најчешће пасивно) земље које је подржавају залажу се за алтернативни космос: колико цивилизација, толико светова. Једна хијерархија наспрам неколико, организованих по аутономним линијама. Најчешће на историјско-верској основи. Овако је Хантингтон замишљао будућност.
Сукоб цивилизација је надметање светова, поредака. Постоји западноцентричан, постоји плуралистички.

СВО у овом контексту изгледа као нешто сасвим логично и рационално. Униполарни свет, који је скоро настао после слома биполарног модела од 1991. године, не жели да одустане од лидерске позиције. Нови центри моћи се боре да се ослободе моћи распадајућег хегемона. Чак је, можда, и Русија пожурила да га директно изазове. Али ако не покушате, нећете знати колико је он заправо слаб (или јак). У сваком случају, овде је све прилично јасно: два модела космоса, са једним израженим центром и са неколико – боре се између себе.

У сваком случају, овде нема хаоса. А ако сретнемо нешто слично томе, онда само као ситуацију фазног прелаза. Ово би делимично објаснило ситуацију у Украјини, где се хаос осећа у потпуности. Али постоје и друге димензије овог проблема.

Хобсов хаос: природно стање и Левијатан

Хајде да ближе погледамо шта чини униполарни светски поредак оријентисан на Запад. Ово није само војно-политичка превласт САД и вазалних држава – пре свега НАТО земаља. То је и реализација идеолошког пројекта. Овај идеолошки пројекат је у складу са прогресивном демократијом. Смисао прогресивне демократије је да демократије треба да буде све више, а да вертикални модел друштва замени хоризонтални – у крајњем случају мрежа, ризом.
Оснивач западне политичке науке Томас Хобс замишљао је историју друштва на следећи начин. У првој фаза људи живе у природном стању. Овде је „човек човеку вук“ (homo homini lupus est). Ово је агресивни почетни друштвени хаос заснован на себичности, суровости и снази. Отуда принцип рата свих против свих. Таква је, по Хобсу, природа човека, будући да је човек у почетку зао. Љут, али и паметан.

Ум у човеку му је рекао да ако наставиш да будеш у природном стању, људи ће се пре или касније убијати. А онда је одлучено да се створи страшни идол који је направио човек – Левијатан, који ће наметнути правила и законе и побринути се да их сви следе. Тако је човечанство решило проблем суживота вукова. Левијатан је супер вук, очигледно јачи и окрутнији од било ког њиховог народа. Левијатан је држава.

Традиција политичког реализма, пре свега у међународним односима, ту стаје. Постоји само природно стање и Левијатан. Ако не желиш једну, добићеш другу.

Хаос у међународним односима у традицији реализма

Овај модел је прилично материјалистички. Природно стање одговара агресивном хаосу, непријатељству (νεικος), што је Емпедоклова алтернатива љубави/пријатељству. Увођење Левијатана балансира непријатељство, намећући свим „вуковима“ правила и норме које се не усуђују да прекрше из страха од казне и на граници смрти. Отуда формула коју је много касније изнео Макс Вебер – „држава је једини субјект спровођења легитимног насиља“. Левијатан је очигледно јачи и страшнији од било ког предатора, па је стога у стању да заустави низ неповратних агресија. Али Левијатан није љубав, није Ерос, није психа. Ово је само нови израз непријатељства, тоталног непријатељства подигнутог на моћ.

Отуда право сваке суверене државе (а Левијатан је суверен и то је његово главно својство) да започне рат са другом државом. Смирујући унутрашње непријатељство, Левијатан је слободан да покрене рат споља.

Управо ово право на рат постаје основа хаоса у међународним односима, у складу са школом реализма. Међународни односи су хаос управо зато што не може постојати виши ауторитет између неколико Левијатана. На макро нивоу понављају природно стање: држава је себична и зла јер је особа која ју је основала себична и зла. Хаос унутра је замрзнут да би се открио у рату између држава.

Политички реализам до данас није у потпуности заживео у демократским земљама, као потпуно легитимно гледиште у међународним односима.

Локов поредак

Али, то није све. Хобса је пратио још један значајан мислилац, Џон Лок, који је формулисао другачију школу политичке мисли, либерализам. Лок је веровао да човек сам по себи није лош, већ етички неутралан. Он је tabula rasa – празна табла. Ако је Левијатан љут, онда ће бити љути и његови грађани. Али ако Левијатан промени своје расположење и своје оријентације, он је у стању да преобрази природу људи. Људи сами по себи нису ништа – од њих можете направити вукове, или можете направити овце. Све зависи од владајуће елите.

Ако Хобс мисли на стање које је било пре државе и предодредило њен монструозни карактер (отуда и Хобсов хаос), па га пореди са државом, онда Лок разматра већ постојеће стање и шта би могло да уследи ако држава престане да буде зло чудовиште и постане извор морала и васпитања, а онда сасвим нестане, преносећи иницијативу на преваспитане – просвећене – грађане. Хобс размишља у терминима прошлост/садашњост, Лок у категоријама садашњост/будућност. У садашњости је држава зла – себична и сурова (отуда ратови и хаос у међународним односима). У будућности је позвана да буде љубазна, што значи да ће њени грађани престати да буду вукови и ратови ће престати, јер ће у међународним односима преовладати међусобно разумевање.

Другим речима, Хобс предлаже дијалектику хаоса и његово релативно уклањање у Левијатану (са новим упадом у поље међудржавних односа), а Лок предлаже да се исправи сурова природа државе преобликовањем (преваспитавањем, просветљењем) њених грађана и укидањем рата између народа. Али Лок предлаже да се непријатељство својствено Хобсу замени не љубављу и редом, већ комерцијалом, трговином, шпекулацијама. Трговац (а не пророк, свештеник или песник) замењује ратника. Ова трговина се зове douce commerce, „нежна трговина”. То је нежно у поређењу са ратниковим бруталним хватањем плена након заузимања града. Али колико је окрутна сведочи Шекспиров Млетачки трговац.

Значајно је да Лок схвата постдржавни чисто комерцијални поредак као нешто што прати доба држава. То значи да се колективни ум, ипостасиран у Левијатану, никако не поништава, већ се само спушта на нижи ниво. Преваспитани, просвећени грађанин (бивши вук) је сада свој Левијатан. Преваспитавајући своје поданике, просвећени монарх (синоним за просвећену државу) преваспитава и себе.

Светска влада као пројекат просветитељства

Ту почиње теорија политичке демократије. Држава васпитава грађане, искорењује из њих агресију и себичност, а сама постаје алтруистичка, пацифистичка. Отуда главни закон међународних односа: демократије се не боре једна против друге.

И даље. – Ако су државе престале да буду себичне (суверене), онда су у стању да демократски успоставе наднационалну инстанцу Светске владе. Она ће се побринути да сва друштва буду добра и да само тргују међу собом и да се никада не свађају. Постепено ће се укинути државе и доћи ће „Један свет“, глобално грађанско друштво.

Економија: Локов хаос

Чини се да је код Лока и у каснијој традицији либерализма који наставља његове идеје, хаос уклоњен. Али, он ту није био. Овде нема војног хаоса, али има економског хаоса. Дакле, нема агресије, али остаје хаос. Да, и агресија и непријатељство остају, само добијају другачији карактер – наиме, онај који је комерцијална (капиталистичка) држава наметнула друштву. Конкретно, западноевропска држава модерног доба.

Чињеница да тржиште треба да буде слободно, а привреда дерегулисана је главна теза либерализма, односно модерне демократије. Тако се поново уноси хаос, али само у другом виду – са одсеченом агресијом и директним егоизмом. Левијатан се поистовећује са разумом (он је утемељен на његовој основи), а разум се сматра нечим универзалним. Отуда Кант, његов трансцендентални разум и позиви на универзални мир. Овај разлог се не поништава (заједно са превазилажењем Левијатана), већ се трансформише, омекшава, колективизује (Левијатан је колективан), а затим распршује у многе целине, исписане на празним таблама атомских појединаца. Постдржавна личност се разликује од преддржавне по томе што је од сада ум његова индивидуална имовина. Тако је Хегел схватао грађанско друштво. У њему се општа рационалност старе монархије преноси на многе грађане – буржује, варошане.

Према томе, у либералној теорији, пошто је Левијатан рационалност, онда дистрибуција рационалности свим појединцима уклања потребу за њим. Друштво ће ионако бити мирно (што је Левијатан раније обезбедио), а његове вучје склоности реализоваће се у промењеном облику – кроз трговачко такмичење. У оштрој форми, теоретичар либералног расизма, социјалдарвиниста Спенсер, каже исту ствар.
Нежна трговина, douce commerce, јесте благи хаос, хаос у контексту либералне демократије.

ИЗВОР: slobodnaknjizara.com

Превод: Редакција ИК Catena mundi

Оригинал текста: Геополитика.ру/Carthago delenda est