Земља за нас

Колико смо само времена утрошили на размишљање, па на планирање како отићи негдје далеко. Како побјећи из земље која нам је тијесна, која нас гуши. Побјећи од немаштине, од политике и људи који нису у стању да ствари промјене на боље.
Проблем је и у томе што је толика енергија потрошена, а и даље се троши и губимо је усмјеравајући је у правцима остварења негдје далеко у бољем окружењу, а при том ни за тренутак не помишљајући да смо у стању да створимо то боље окружење овдје код нас. Као да је јерес помислити да је могуће остати и борити се, да друштво буде попут оних гдје тежимо да одемо.

Посматрање свијета искључиво материјалистички по принципу имам дакле јесам, при том сматрајући успјех како га је још Слободан Јовновић окарактерисао, “чисто чаршијски”, довео је до тога да су сви незадовољни и да хоће више по сваку цијену. Сви су постали Дучићеви Радовани, убјеђени да им припада негдје нешто и да ће то наћи негдје друго или овдје искључиво ако постану грабежљивци без скрупула. Тај поглед “лудака” из Блага цара Радована није више упрт и у науку, у усавршавање, у дјело у васпитање и образовање потомства, већ искључиво у то да се стекне материјално, сулудо вјерујући да је то једино важно.

Медији и интернет заједница препуна је текстова и исповјести о одласку младих, о напуштању земље и одливу мозгова. Личне судбине усљед опште потребе за било каквом медијском пажњом постају јавне, са неком перверзном жељом да нечија мука и патња постану виралне. Та потреба за фетишизацијом своје патње код нас постаје нешто потпуно нормално, ако патимо ми патимо више од других, ако смо страдали, нико тако страдао није. Медији којима је сензационализам извор надахнућа и снаге, и не покушавају да усмјере пажњу на позитивне примјере како из прошлости тако и из садашњости.

Слушао сам једног младог човјека, који након завршених студија медицине у Новом Саду није имао посао. Био је киван на друштво и на систем, проклињао је државу, политику, и људе који одлучују, а немају ни знање ни способност. Човјек је био у праву и тешко би било ко могао нешто приговорити на његово излагање. Након неког времена, тај исти младић је почео да ради у Клиничком центру у Бањалуци. Заслужено и нормално и треба да ради и да допринесе друштву које је финансирало његово школовање, а сада му плаћа и специјализацију. Међутим оно што је било болно за моје уши је то што је сада систем био добар, што клиника функционише одлично и што тај исти човјек размишља да када специјализира напусти ову земљу. Поред плате и плаћене специјализације, он под нормално у приходе рачуна и оно што ће му пацијенти дати у коверти, па чак ни тада то није довољно, јер у Њемачкој може да има више. Овдје је тај млади љекар синоним за све оне који сматрају да никоме ништа не дугују а да имају право на све и одмах.

Колико тај човјек има слчности са рецимо Војиславом Кецмановићем Ђедом рођеним крајем деветнаестог вијека недлеко од мјеста рођења младића из ове приче, који је медицину завршио у Прагу, а потом се вратио и запослио у Тузли као љекар, да би када су почели Балкански ратови прешао у Србју као добровољац. Ђедо је своје име и углед градио на другачији начин. И није само он, једном Јовану Дучићу није било понижење да ради као учитељ у Сомбору и Бијељини, па да се из Швајцарске врати у Србију и буде писар. Таквих примјера има много у ближој и даљој прошлости, и међу славним и међу мање славним и непознатим људма.

Прије осам година у Србију се вратио један од најпознатијих генетичара у свијету, професор Миодраг Стојковић, научник који је први клонирао људски ембриони и за то био номинован за Нобелову награду из медицине. Његов пут из Србије преко Њемачке, Енглеске и Шпаније, довео га је кући у Лесковац гдје је направио клинику за лијечење стерилитета. Због њега и његовог знања људи из цијелог свијета долазе у Лесковац. То је његов начин схватања рада и дужности и обавезе према својој земљи и свом завичају.

Нити је све што иде заиста одлив “мозга” нити је све што се врати из свијета добро и вриједно. Осјећај припадности се носи из куће и школе гдје васпитачи треба да усаде здрав осјећај патриотизма и привржености. Ствари се могу посматрати и из угла оптимизма, не расипјући енергију на тврдње да “никада неће бити боље”, да “овдје нема живота”. Са сулудим паралоама “ко задњи изађе нек угаси свјетло”.

Стручњацима који знају посао којим се баве, а свијет жели да плати њихово знање, нико не може и не треба да спори то што они желе да иду. Међутим њихови морални квалитети се и те како могу доводити у питање. Кукавичлук пред изазовима и проблемима, бјежање од конфронтације један је од разлога за велики број одлазака. То онда баца сјенку и на то да су они најбољи, јер најбољи нађу начин и пут, изборе се јер су најбољи. Они друг одлазе јер је тако лакше, лакше је отићи тамо гдје систем ради него направити систем. При том се ни тежина одласка не смије занемарити ни ниподаштавати. Само не пробати борити се овдје за изградњу бољег и праведнијег друштва за своју дјецу, је нешто што нема никаквог оправдања ни изговора.

Паролу “остајте овдје” излизали су многи пошпрдно говорећи о томе. У мђувремену уврежено је мишљење да вриједи само онај ко је отишао. Како онда са таквим ставовима да они који су остали раде нешто за боље сутра? Тако што ће почети да имају став и мишљење. Да се не плаше конфронтације са незналицама у свим областима и пољима. Усавршавајући се и радећи на себи, не само због материјалне већ и због дуовне користи. Тада ће и друштво бити боље и биће идеја које ће омогућити да се смањи одлазак, као и да се они који су отишли почну враћати.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор