24/10/2021

Дилема

Магазин

Жељко Пантелић: Зашто су Срби а и Црногорци заборавили први дан независности

Берлински конгрес, 13. јул 1878. (А. Вернер, уље на платну), Фото: Commons.wikimedia.org


Зашто званична Србија и Црна Гора, без обзира ко је на власти, ниподаштавају један од најважнијих дана у њиховим историјама? Зашто један од ријетких датума који данашње генерације не дијели оштро по идеолошким и свјетоназорним идејама бива одбачен готово од свих


Све власти у Београду, од Мајског преврата до данас, игноришу дан када је модерна Србија први пут призната као независна држава: 13. јул 1878. године. Исто се може рећи и за Црну Гору, јер нико не прославља завршни дан Берлинског конгреса када је крунисана вишевековна борба за међународно признање и независност, већ дан устанка против италијанских фашиста 1941. године.

Зашто званична Србија и Црна Гора, без обзира ко је на власти, ниподаштавају један од најважнијих дана у њиховим историјама? Зашто је тај дан толико велики проблем да је сведен на пролазну историјску епизоду и осуђен на заборав и протеривање из колективне свести? Зашто један од ретких датума који данашње генерације не дели оштро по идеолошким и светоназорним идејама бива одбачен готово од свих?

Славили смо и славимо наше обмане, падове, посрнућа и поразе, обележавамо пропагандне датуме, једну накарадну идеологију смо претворили у патритотизам а онда смо од поквареног патриотизма створили идеологију.

Однос према 13. јулу 1878. године говори много више о грађанима, у обе државе, него што се може наслутити на први поглед. Мало је историјских аксиома у нашој прошлости око којих бисмо могли да се сложимо као о 13. јулу 1878. године. Обреновића и Петровића више нема, не постоји ни сукоб око питања република-монархија, време је избледело и идеолошку компоненту једино мало ученији знају да је Русија радила против Србије на Берлинском конгресу, а Црној Гори није помогла колико је обећавала.

Док други народи, поготово у нашем окружењу, измишљају хиљадугодишње историје, фабрикују континуитете измаштаних државности, позајмљују, да не употребимо неку тежу квалификацију, историјске личности као да су на шведском столу, Црна Гора и Србија потпуно игноришу чињеницу да су добиле сувереност и независност када је у Европи било мање од 20 суверених и независних држава. Две балканске државе нису имале спонзоре ни имиџ у Европи као Грчка. Није било лордова, попут Џорџа Гордона Бајрона, ни добровољачких романтичарских одреда из западне Европе који би се борили и који би певали и писали о борби наших предака са турским окупатором и његовим помагачима. Ту и тамо, неко би нас понекад поменуо, попут Виктора Игоа и то је све. Зато је резултат Берлинског конгреса успех: крунисан је напор генерација одгојених на косовском миту у 18. и 19. веку, упркос свима и свему, између чељусти четири империје и отвореној ненаклоности Велике Британије.

Знам, неко ће извући цитат челичног канцелара Ота фон Бизмарка који је поручио црногорском изасланику Божи Петровићу и спрском Јовану Ристићу да нема потребе да учествују на седници конгреса на којој се расправаљало о Црној Гори и Србији јер “шта вам буде дао Андраши (Ђула Андраши, министар спољних послова Аустроугарске, прим. аут.) даћемо вам и одобрити и ја и цео конгрес”. Истина је и да су се и на Цетињу и у Београду надали да ће боље проћи на Берлинском конгресу. Књаз Никола се надао да ће задржати барем оно што му је предвиђао Санстефански мир, а кнез Милан Обреновић се уздао да би окретање Бечу могло да омогући Србији веће територијално проширење и повољније решење за Босну и Херцеговину.

Међутим, ако су они били разочарани, ми са ове историјске дистанце и свим сазнањима о сплеткама, интригама, апетитима и амбицијама великих царевина, можемо да имамо јасну слику о значају и величини тог догађаја. Данас у Европи и на планети, готово сви имају своју државу: када су Србија и Црна Гора постале независне и суверене на Старом континенту је било 16 држава на мапи, данас их је 50, на планти их је било мање од 30 а данас их је преко 200. У Србији је 13. јул био од почетка оспораван. Чак и од самог кнеза Милана Обреновића који у својој егоцентричној манији није хтео да “прихвати” признату независности Србије све до његовог рођендана 10. августа. Проблем Србије и Црне Горе је вазда био што су имале владаре чији је его био превелики и за Зимски дворац, Версај, Сансуси, Шенбрун и Долмабахче, а камоли за београдске и цетињски.

Са променом династије у Србији и доласком Карађорђевића и Пашићевих радикала на власт Обреновићи нису само искорењени већ су и избрисани, а Бајину мржњу према Јовану Ристићу платила је његова несрећна удовица којој је лидер радикала укинуо пензију. Један од најзаслужнијих људи за независност Србије био је либерал, а то је грех који у Србији нису праштали радикали, а касније ни комунисти, ни социјалисти а ни напредњаци. У новој историји није било места за успехе других династија и других странака и политичара, до Карађорђевића, радикала и Пашића. Тек је тоталитарни режим Јосипа Броза Тита имао интерес да се 13. јул 1878. године заборави у Србији а промени садржај у Црној Гори. Повест је почињала од комуниста, све претходно је било грешка или друштвено-историјска припрема за долазак на власт најбољих, најпоштенијих, најправовернијих и највећег сина народа и народности.

Црна Гора и Србија су имали несрећу да буду једине земље после пада Берлинског зида у којима национализам није употребљен да би се срушио комунистички режим, већ је искоришћен од стране комуниста у новом руху да остану на власти. Континуитет остракизма 13. јула 1878. године је настављен.

Црногорски суверенисти, укључујући и оне који су од тога направили идеологију, трансформисали су дан прве независности модерне Црне Горе у споредни привезак Дана устанка у Другом светском рату а на том правцу је остала и нова влада, судећи по програму обележавања 13. јула пре две недеље. Поред обнављача и ослободилаца нема места за утемељиваче.

У Србији је ситуација још више карикатурална. Сем историчара, и врло лимитираног броја интелектуалаца, ретко ко зна када је Србија постала независна држава, мало њих зна да каже ко је Јован Ристић а још мање ко је био Стевча Михајловић, премијер који је водио Србију до њене независности. Поред Косовског боја, устанака, преврата и освајања власти, кога брига када је Србија постала независна, тим пре што зато нису били заслужни Карађорђевићи, радикали, комунисти, социјалисти, напредњаци, него либерали и Обреновићи.

Извор: Вијести

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.