24/10/2021

Дилема

Магазин

УМБЕРТО ЕКО: Извештај издавачу о прочитаним књигама – Са жаљењем одбијамо

Зашто нећемо објавити Библију, Хомера, Сервантеса, Пруста, Џојса…

Ако сад штампамо Сервантеса, избацујемо на тржиште једну добру књигу али биће то као да смо пљунули на све оно што смо до сада објавили, бојим се да ће сви они романи изгледати као брбљарије из луднице. Схватам ја слободу изражавања, климу оспоравања и слично, али не можемо да се лишимо ни оних такозваних писаца. Утолико пре што ми се чини да ће Сервантесу ово бити једино дело; аутор је управо изашао из затвора, сав је запуштен, не знам више да ли су му одсекли руку или ногу, али не изгледа ми као неко ко има намеру да напише још нешто. Не бих желео да јурећи за новитетима по сваку цену, компромитујемо издавачку политику која је до сада била популарна, морална (зашто не рећи), и уносна. Одбити

Анонимни аутори. Библија

Морам да признам да су ме почетак и првих сто страна рукописа одушевили. Има акцију и има све оно што данашњи читалац тражи од забавне литературе: секс (врло много), прељубу, содомију, убиства, инцесте, ратове, масакре и слично. Епизода Содоме и Гоморе с травеститима који хоће да постану анђели је раблеовски, прича о Ное је чист Салгари, а бекство из Египта епизода која ће пре или касније завршити на екранима… Све у свему, прави роман-река, чврсте конструкције, у коме се не штеди на драматичним обртима, врло маштовит, с толико тог месијанства које је допадљиво јер не прелази у трагично.

Читајући даље постајао сам свестан да је овде реч о једној антологији различитих аутора, с много, превише поезије која често прелази у досадну жалопојку, у праве тужбалице без главе и репа.

Photo: christianobserver.net

Испада на крају да је то један монструозни омнибус који ризикује да се не допадне никоме јер у њему има свачега. А и биће тешко доћи до свих тих права различитих аутора изузев ако их приређивач не води све као једног. Нигде не наилазим на његово име, чак ни у индексу, као да не жели да се за њега зна.

Предлажем да видимо да ли је могуће објавити одвојено само првих пет књига.

У том случају идемо на сигурно. Под насловом, рецимо, Очајници с Црвеног мора.

Хомер. Одисеја

Мени лично се књига допада. Прича је лепа, страсна, пуна авантуре. Има таман толико љубави колико треба, брачне верности и прељуба (успео лик оне Калипсо која стварно прождире мушкарце), има чак и један „лолистички” моменат с девојчицом по имену Наусикаја, где аутор неће све да каже, али, све у свему, узбудљиво. Има изненађења, једнооких џинова, људождера, чак и нешто дроге али све у границама законом дозвољеног јер, колико је мени познато, Биро за наркотике није забранио лотос. Завршне сцене су у најбољој традицији вестерна, туче су озбиљне, а сцена с луком маестрално вођена, на самој ивици да буде суспенсе.

Шта рећи? Чита се без даха, боље од претходног дела истог аутора, сувише статичног због инсистирања на јединству места, досадног због вишка догађаја – јер код треће битке и десетог двобоја читалац већ схвата како ствар функционише. А видели сте да нам је прича о Ахилу и Патроклу, с призвуком хомосексуалности која баш и није само латентна, донела неприлике са судијом из Лодија. У овој другој књизи, напротив, све тече како треба, а и тон је мирнији, све је смишљено ако не и промишљено. А затим монтажа, игра flash back-a… Све у свему, висока школа, тај Хомер је заиста јако добар.

Photo: www.naxosaudiobooks.com

Превише добар, рекао бих… Питам се да ли је то све што он може. Наравно, пишући постаје све бољи, (и ко зна да баш трећа неће бити пун погодак), али оно што ме чини сумњичавим – и због чега дефинитивно дајем негативно мишљење – је хаос који би уследио због ауторских права. Разговарао сам о томе са Ериком Линдером и схватио да бисмо то тешко решили.

Пре свега, аутора не можемо више да нађемо. Ко га је познавао каже да је било напорно с њим разговарати и о најмањим интервенцијама на тексту јер је глув као топ, не прати рукопис, чак оставља утисак да ра добро не познаје. Цитира га напамет, није сигуран да га је баш тако написао, каже да је можда преписивач нешто уметао.

Да ли га је уопште он написао или је неком позајмио име?

Али није ни у томе проблем, едитинг је постао уметност и многе књиге које настају директно у редакцији или их пише више руку постају прави издавачки подухвати. Али што се ове друге књиге тиче, сувише је недоумица. Линдер каже да Хомер нема ауторска права, да треба чути и неке еолске песнике јер би и они могли имати по неки проценат ауторства.

Према једном агенту са острва Кио, права би ишла локалним рапсодима који су наводно овде црнчили, али још се не зна да ли су свој рад пријавили локалној ауторској агенцији. Један други агент, из Смирне, тврди, напротив, да сва права припадају Хомеру изузев у случају да је мртав, а онда град полаже права на хонорар. Али његов град није једини који претендује на тантијеме у том случају. Не можемо ни да се позовемо на закон из 1943. о делима штампапим педесет година после ауторове смрти, јер нема начина да утврдимо да ли је и када наш човек умро. Сад се појавље и неки Калино који наводно има сва ауторска права али тражи да уз Одисеју купимо и друга дела која не вреде много, неки тврде да уопште нису Хомерова. А затим, у којој едицији да их штампамо? Тај свет мисли само на новац.

Покушао сам да добијем један предговор од Аристарка из Самотракије, човека од ауторитета који зна посао. Мислио сам да ће унети мало реда у целу ствар али тек он је све искомпликовао: хоће да утврди шта је у књизи аутентично а шта не; то би значило шпампање критичког издања, а онда адио тиражу! У том случају је боље препустити све Ричардију. Њему обично треба двадесет година да направи књижицу од 12.000 лира коју после дели бесплатно директорима банака.

Коначно, ако се бацимо у авантуру и западнемо у правне неприлике, књигу ће нам запленити али то неће бити једна од оних сексуалних пленидби које после продају књигу испод тезге, већ права правцата заплена. Можда би нам је за десет година откупио Мондадори за Оскара, али то опет значи уложити, а ништа не добити.

Врло ми је жао, јер књига заслужује пажњу. Али ми не можемо да будемо истовремено и полицајци. Зато предлажем да одустанемо.

Алигиери Данте. Божанствена комедија

Иако је Алигијери типичан недељни писац који се у еснафском систему сврстава у исту групу с фармацеутима, несумњиво да је овладао техником и да има приповедачку снагу. Дело – на вулгарном фиорентинском – састоји се од стотинак дужих песама у терцинама и један добар део се чита са интересовањем. Посебно ми се свиђају делови о астрономији и неки сажети, смислом богати теолошки судови. Питкији и у народу популарнији је трећи део књиге који се бави темама ближим укусу већине и дневним интересима могућег читаоца, као што су Спасење, Визија блаженства и молитве Девици.

Неразумљив и нејасан је први део с пасажима јефтиног еротизма, грозотама и правим простаклуцима.

Photo: pinimg.com

Ово је само једна од многих контраиндикација јер, питам се, како да читалац превазиђе овај први спев који, што се маштовитости тиче, не пружа ништа више од онога што је већ речено у приручницима о загробном животу, моралним трактатима о греху или Златној легенди фра Јакоба из Вараџине.

Али највећа контраиндикација је избор тосканског дијалекта као резултат неразумљивог авангардног захтева. Општи је став, и то не само авангардних литерарних групица, да треба поново увести латински језик. Видели смо шта се догодило с делима такозваних „сицилијанских песника” које је њихов издавач морао на бициклу да разноси по библиотекама и које су на крају продавали будзашто.

С друге стране, ако се почне с публикацијом једне поеме на тосканском, треба после штампати и једну на ферарском, на тршћанском и тако редом, ако хоћемо да контролишемо цело тржиште.

То је подухват за авангардне брошурице, у тако нешто се не упушта с једном монстре књигом као што је ова. Лично немам ништа против стиха, али квантитативна метрика је још увек најпопуларнија код љубитеља поезије и питам се како један нормалан читалац може да прогута овај низ терцина и да у њима ужива, посебно ако је рођен, рецимо, у Милану или Венецији… Оставимо авангардним часописима заврзламе супермодерниста.

Тасо Торквато. Ослобођени Јерусалим

Као модерна витешка поема, није лоша. Писана је углађеним стилом и догађаји су доста необични. Било је крајње време да престане с прерадом бретонског и каролиншког циклуса. Али да не буде забуне, овде је реч о крсташима и освајању Јерусалима, тематика је значи религиозна. Не можемо очекивати да књигу продамо младим ванпарламентарцима, а морали бисмо и да обезбедимо позитивне критике у листовима као што су Фамиља кристијана или Џенте.

А питам се и како ће бити прихваћене неке еротске сцене, поприлично ласцивне. Моје мишљење је позитивно уколико аутор пристане да преради текст и од њега направи једну поему коју могу да читају и опатице. Већ сам с њим о томе разговарао и мислим да неће имати ништа против.

Дидро Дени. Редовница

Признајем да нисам ни отворио рукопис али мислим да један критичар мора унапред да зна шта треба да чита, а шта не. Познајем тог Дидроа, то је тип који пише енциклопедије (једном је радио коректуру за нас). Тренутно припрема једну досаду од дела у не знам колико томова, која вероватно неће никада изаћи. Иде около и тражи цртаче који су у стању да ископирају сатни механизам или длачице на Гобелиновој таписерији. Довешће у неприлику свог издавача. Он је један спораћ и не верујем да је способан да напише нешто забавно у прози, нарочито не за једну едицију као што је наша, за коју смо увек бирали фине, помало шкакљиве стварчице. Што би рекли у мом завичају ofele fa el to meste.

Photo: Pinterest

Сад Д. А. Франсоа. Јустина

Рукопис је био у гомили других које је требало да погледам током недеље и, да будем искрен, нисам прочитао све. Отворио сам га насумице три пута, на различитим местима, а ви знате да је за око зналца и то довољно.

Е па добро, први пут наилазим на хрпу страница о филозофији природе, репродукцији биљака и изумирању животињских врста, уз подробно истраживање феномена окрутности борбе за живот. Други пут, најмање петнаест страна о идеји задовољства, о чулима, имагинацији и сличним стварима. Трећи пут, још двадесет страна о односима подређености између мушкарца и жене у различитим деловима света… Мислим да је довољно. Нисмо тражили филозофско дело, свет данас хоће секс, секс и опет секс. И ако је могуће на разне начине. Треба да следимо линију коју смо започели с Фаублазом.

Филозофске књиге, молим, нека штампа Латерса.

Сервантес Мигуел. Дон Кихот

Књига, не увек читљива, прича о шпанском племићу и његовом слузи који лутају светом трагом витешких фантазија. Овај Дон Кихот је помало луд (лик је заокружен, Сервантес свакако уме да приповеда), док је његов слуга једноставан тип, припрост и здраворазумски, с којим ће се читалац одмах идентификовати. Он покушава да демистификује фантастичне визије свог газде. Толико о фабули која се развија уз понеки успели драмски преокрет и забавне и сочне догодовштине. Али опсервација коју желим да направим превазилази лични суд о делу.

У нашој успешној економској едицији „Животне чињенице”, објавили смо с великим успехом Легенду о Гралу, Роман о Тристану, Роман о Троји и Енеиду. Сада смо купили опцију и за „Француске краљеве” младог Барберинија и то ће, уверен сам, бити књига године. Нико нам овог пута неће узети „Кампиело” јер ће се ово допасти народном жирију. Ако сад штампамо Сервантеса, избацујемо на тржиште једну добру књигу али биће то као да смо пљунули на све оно што смо до сада објавили, бојим се да ће сви они романи изгледати као брбљарије из луднице. Схватам ја слободу изражавања, климу оспоравања и слично, али не можемо да се лишимо ни оних такозваних писаца. Утолико пре што ми се чини да ће Сервантесу ово бити једино дело; аутор је управо изашао из затвора, сав је запуштен, не знам више да ли су му одсекли руку или ногу, али не изгледа ми као неко ко има намеру да напише још нешто. Не бих желео да јурећи за новитетима по сваку цену, компромитујемо издавачку политику која је до сада била популарна, морална (зашто не рећи), и уносна. Одбити.

Photo: static1.squarespace.com

Манцони Алесандро. Вереници

Романи-реке данас имају најбољу прођу, ако је веровати тиражима. Али има романа и романа. Да смо узели Базонија или Кантуа, сада бисмо знали шта да ставимо у џепно издање. То су књиге које се читају и читаће се и за двеста година јер погађају у срце читаоца. Писане су лаким и свима блиским језиком, не крију из које покрајине потичу и говоре о савременим темама као што су општинске борбе или феудалне неслоге. За разлику од њих, Манцони свој роман смешта у петнаести век који, као што је познато, не продаје књигу. Друго, уводи једну дискутабилну лингвистичку операцију, разрађујући неку врсту миланско-фиорентинског дијалекта који није ни риба ни месо и који свакако не бих препоручио као језик за школске задатке. Али то још нису крупне мане. Наш аутор заснива своју привидно народску причу, стилски и приповедачки, на прилично ниском нивоу – на судбини двоје сиромашних вереника који не успевају да се венчају због сплетки некаквог локалног господичића; на крају се ипак венчавају и сви су задовољни. Јако мало за шест стотина страна које читалац мора да прогуга. И не само то: држећи нам моралистичко и наоко ласкаво слово о Провиђењу, Манцони користи сваку згоду да нам пласира свој песимизам (јансенистички, да будемо поштени). На крају, нуди своје меланхолично размишљање о људској слабости и националним манама свету који је жељан прича о херојима манцинијевског жара или бар кавуровског ентузијазма, не софизама попут „ропског народа”, које бих радије препустио господину Ламартину. Лоша навика интелектуалаца да све проблематизују, сигурно не продаје књигу и само замагљује суштину, што је пре обележје оних с друге стране Алпа него врлина Латина. Видели сте у „Антологији” од пре неколико година како се Ромањози на две странице обрачунао с будалаштинама оног Хегела који у Немачкој ужива велики углед. Наш свет воли нешто сасвим друго, а најмање приповедање које се сваки час прекида да би се аутору омогућило да јевтино мудрује или направи текстуални колаж монтирајући два вапаја из петнаестог века између једног дијалога на латинском и псеудонародњачких тирада које подсећају пре на доброћудног Бертолда него на позитивне јунаке којих је народ жељан. Још под утиском оне мале и лако читљиве књижице каква је Николо де Лапи, ови „Вереници” су ме баш намучили. Довољно је отворити прву страну и видети колико писцу треба да уђе у суштину ствари: у опису пејзажа синтакса подсећа на лавиринт, сва је накострешена, готово да се не разуме о чему је реч; а колико би добио на времену да једноставно каже, рецимо, „једног јутра, тамо негде у близини Лека…” Али то је тако, немају сви талента за приповедање, а још мање за писање на добром италијанском.

А опет, није да то дело нема квалитета. Али јасно је да би смо с муком продали и прво издање.

Пруст Марсел. У потрази за изгубљеним временом.

Ово је без сумње једно дело које ангажује, можда је дугачко али у неколико џепних књига могло би се продати. У сваком случају, овако не ваља. Потребан је озбиљан редакторски рад: треба обратити пажњу на интерпункцију. Реченице су сувише заморне, неке заузимају по читаву страницу. Добрим редакцијским интервенцијама треба их свести на највише два до три реда свака, а увођењем нових, краћих параграфа, рад би се сигурно могао побољшати.

Ако аутор на то не пристане, онда је боље да се оканемо посла. Оваква каква је сада, књига је – да тако кажем – сувише астматична.

Photo: www.investingintheclassics.com

Кант Емануел. Критика практичног ума

Дао сам Виторију Салтинију да прочита књигу и он ми је рекао да тај Кант и није нешто нарочито. У сваком случају, ја сам то дело прегледао на брзину и мислим да би у нашој филозофској библиотеци једна књига о моралу, не много дебела, могла да прође, макар је касније уступили неком факултету. Али немачки издавач поставља услове: уз ово, морали бисмо да штампамо не само претходно дело, једну огромну књигу у бар два тома, него и оно што Кант тренутно пише, нисам разумео да ли о уметности или о мишљењу. Сва три дела имају скоро истоветан наслов, тако да ће се или продавати у пакету (цена неприхватљива за купца) или их купци неће разликовати, мислиће да је то она коју су „већ читали”. Да нам се не догоди као са „Сумом” оног Доминиканца коју смо почели да преводимо, а онда уступили права јер је превише коштала.

И то није све. Морали бисмо, каже агент, да штампамо и мање значајна дела тог Канта, једну гомилу у којој има свега и свачега, чак и астрономије. Прекјуче сам покушао да телефонирам Кенизбергу, да видим да ли можемо да постигнемо договор о само једној књизи, али бединерка ми је рекла да господин није код куће и да не зовем између пет и шест јер у то време иде у шетњу, између три и четири се одмара и све у том стилу. Стварно не бих да се бакћем с таквим људима јер после нам остане гомила књига у магацину.

Photo: izvor/Filozofski magazin

Кафка Франц. Процес

Књижица није лоша, то је кримић који у моментима подсећа на Хичкока, убиство у завршној сцени, на пример. Мислим да ће имати своју публику.

Али изгледа да је аутор писао под притиском цензуре. Како иначе протумачити те непрецизне алузије, тај недостатак имена лица и места? Када би се то разјаснило и радња сместила негде конкретно, с више чињеница, чињеница, чињеница; е, тада би прича текла глатко, а и суспенсе би био извеснији.

Ови млади писци мисле да је то „поезија” ако кажу „један човек” уместо „господин Тај и Тај у месту Том и Том”… Дакле, ако може да се преради, у реду. У супротном, жао ми је.

Џојс Џејмс. Финегеново буђење

Молим вас, опомените оне у редакцији да буду пажљивији када ми шаљу књиге на читање. Ја сам задужен за књиге на енглеском језику, а ви сте ми послали дело написано на неком, ђаво ће га знати, ком језику. Враћам вам ову књигу посебном пошиљком.

*Из књиге “Како сам путовао с лососом”, превела Мирјана Ђукић Влаховић

Извор: xxzmagazin.com

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.