Социјализам и социјалдемократија у Републици Српској

Нема сумње да је побједа лијево оријентисане Сиризе у Грчкој уздрмала све у Европи, а и шире. Та побједа је дала трачак наде свим лијевим опцијама, помислили су да је дошло њихово вријеме, а радници су можда осјетили да коначно негдје неко говори у име њих. С друге стране владајућа идеологија, елита и држава на старом континенту поновила је оно што говори деценијама, дугови се морају враћати, програми штедње се морају наставити, а све што Сириза прича је популизам. Код нас се нико није запитао да ли код нас постоји нека опција која се како било бори за права радника, али истински, а не само декларативно и не само током изборних кампања. Када је ријеч о радикализму социјалистички или љевичарски ни ту не стоји добро, овдје се и даље злоупотребљавају само радикални национализам и вјерски екстремизам. Да ли је ово друштво запало у такву апатију или су нам испрали мозак до те мјере да више нико не очекује промјену на боље.
Како стоје ствари у Републици Српској, има ли код нас неко ко може, зна и хоће да говори у име обесправљених и презрених?


Сама подјела на љевицу, десницу и центар у Српској не постоји. То што политичке партије имају овај или онај назив не значи ништа. Неолиберална доктрина и лажна демократичност партија, њених лидера и чланова, замаскирана је најнижом јагмом за радна мјеста код чланства, а привилегија и начина за енормно богаћење код политичких лидера и добијање на тендерима код финансијера.
Права радника у Републици Српској нико не помиње. Нема те социјалне опције којој је то примарни циљ и која то истиче. Социјалистичка партија коју предводи један милионер далеко је од народа и радника. Те проблеме нити разумије нити се бори да их ријеши. Некада је Васо Пелагић оптуживан и осуђиван због идеја, а неки нови нараштаји због преваре Телекома Републике Српске. Социјалдемократска опција у коалицији са социјалистичком потпуно се одродила од проблема бирача, који и даље гласају по навици, или јер морају због посла, или су просто продали свој глас ономе ко је први понудио нешто за њега. Ни алтернатива није ништа другачија и тешко да се уопште може назвати алтернативом, њима је идеја тржишта и његове невидљиве руке све и свја док своју видљиву руку завлаче у све џепове сем својих. Ко ће побројати све проценте, провизије, шверц и афере.
О којој то Српској прича и власт и опозиција?
Јесте ли чули у кампањи некога да помиње проблеме споразуминих отказа, права радника или да изнесе план како да створи амбијент за отварање нових радних мјеста. Шта је са радницима на црно, са доприносима?
У мојој Српској моји суграђани раде за минималац на који су пријављени, а по неко добије коверту у руке. НЕ ЗНАМ ДА ЛИ СТЕ УПУЋЕНИ ТО ЈЕ 370КМ. У њој су дјеца и родбина партијских босова најталентованији за све. Моја Српска има социјална давања која примају моје комшије и то износи 50 КМ мјесечно, у њој се за неки орден, плаћен крвљу и животом, добије 60 КМ годишње.
У мојој Републици моје комшије и фамилија сви имају потписане споразумне отказе. Моји пријатељи који раде у медијима када су дочекали да буду пријављени, то је учињено на минималац. Тако са факултетском дипломом њих двојица заједно зараде 1100 марака мјесечно. Израчунајте колико треба да се живи у Бањалуци. Алтернатива је да се врате у своја мјеста и да буду незапослени. Они са осмјехом морају да играју по жици да пишу и шире поропаганду о добром животу и љепшој Српској. Већина мојих пријатеља нема посао, не нису то нерадници, напротив. Конобар у кафићу гдје често пијем кафу је професор филозофије, он услужује партијске чиновник и потрчке који су прочитали једино рекламу на кесици за шећер који сипају у свој еспресо.
Школство моје Републике претвара нове нараштаје у дебиле без свијести о себи и друштву у цјелини. Кoлико професора и академика имају своје приватне високошколске установе? У Српској гдје сам ја студирао дјеца докторат бране код тате или маме, а они их потом запосле на факултету. Колико има на вашим факултетима лажних диплома, магистратура или доктората? Или да питам другачије, како се зове факултет у вашем мјесту?
Од Требиња до Новог Града власници угоститељских објеката и некретнина су најчешће жестоки момци, претворени у бизнисмене који сада глуме послодавце. Провјера поријекла имовине никада није проведена.
У мојој Српској моји суграђани протествују због неког парка који је као симбол борбе против власти а у ствари је кукавичлук јер нико нема храбрости да именом и презименом буде против власти. Назови активисти причају о геј правима, хипстерима, трансроднима и ошишаним на „оштру нулу“ а није их брига што НАТО претуче њихове суграђане у Бањалуци. То није ИН. Није важно што се млади животи губе у школским двориштима. Права кучића и мачића, родна равноправност и сличне зајебанције су много важније. Студентима је једини проблем још један рок, како би се замаскирао нерад или их брже довео на врата бироа за запошљавање. Но што би они о томе мислили. Гдје је та „Слободна Република“ или перформанси не могу да се изводе јер је хладно, пада киша, или је вруће или…
У мојој Српској нема Сиризе и можда сам ја велики песимиста, али не вјерујем да ће је бити. По свему судећи све ће се наставити по истом. Моја Српска је све мање моја. Ово је Република ратних профитера, у свим областима од првреде, до свих нивоа образовања, здравства и чега све не. Од обичног бирократе на државним јаслама до портира и возача у институцијама свих нивоа власти. Држава по мјери рођака и кумова. Људи који шверцују, дилују и потплаћују. Оваква Српска је по мјери свих малограђана и до пола еманципованих и квази образованих, који имају зид у својим главама преко ког не могу да пређу, а не дозвољавају никоме да их преведе. Уживају у својој скучености и учмалости, пребројавају турске или латино серије, шоове и остављају статусе или твитове. Вјерују да ће лајк промјенити све. У тој и таквој држави ће им чак и то бити контролисано јер нико нема право да се шепури на „ФБ тргу“ и да износи статус који омета запослене у административним центрима ове Републике и назови „елиту“ док на друштвеним мрежама прекраћују радни дан. Зато нема неке наше Сиризе и неће је бити, јер нема начина да се одупреш хоштаплерима који потпомогнути страним капиталом, процентима од инвестиција и донација убијају наду у боље сутра.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор