СДС од странке до покрета и назад

Од како је настала, на Петровдан 1990. године, обнављајући или можда прије стварајући демократску свијест код западних Срба, чиме је након готово пола вијека западно од Дрине основано неко удружење са српским префиксом, Српска демократска странка је била више народни покрет него политичка партија. Она ће уз по трећи пут установљено Српско просвјетно и културно друштво Просвјета и СПЦ постати носилац културних и идентитетских, али прије свега политичких темеља Срба на подручју БиХ. Нешто попут Српске народне организације у првој деценији двадесетог вијека.

null

Угледни сарајевски професор, члан предсједништва бивше СР БиХ, потпредсједник Српске и други предсједник Републике Српске Биљана Плавшић дешавања из јула 1990. године описала је у првој од своје три књиге под називом “Сведочим”:

“Почетком јула 1990. пронела се вест да Срби оснивају странку, а у штампи прочитах да се оснивачка скупштина СДС БиХ одржава на Петровдан, 12. јула 1990. у Великој сали Скендерије. Поздравни говор ће одржати др Јован Рашковић … На платоу испред Скендерије пристутна је маса света, а мени срце лупа од среће, јер сам мислила, бојала се, да уплашени Срби неће доћи.” (Биљана Плавшић – Сведочим)

Она је свој углед професора и декана Природно-математичког факутета у Сарајеву, и чињеницу да потиче из угледне грађанске породице заложила за демократску идеју СДС. На првим вишестраначким изборима за члана предсједништва СР БиХ имала је највише гласова из реда српског народа, други српски члан предсједништва постао је такође професор Никола Кољевић.

Човјек који се слободно може сматрати једним од очева оснивача Републике Српске др Никола Кољевић описао је у свом дневнику вријеме настанка СДС.

“У разговору са Милорадом Екмечићем, Славком Леовцем, Радованом Вучковићем, Алексом Бухом и другима људима, одлучили смо да покушамо убедити Ненада Кецмановића да се он прихвати вођства странке, отуд смо Вучковић и ја водили дуге разговоре са Кецмановићем покушавајући да га наговоримо. Одбио је. Постављају се два питања: откуд то да смо сматрали да је Кецмановић најбољи избор и , друго, шта је прави разлог његовог одбијања. На прво питање је релативно лако одговорити: он је био човек који се већ јавно експонирао против комитетских структура, посебно у Сарајеву, човек који је демократски и артикулисано критиковао те струтуре и појединце, људе на врху босанске власти (чак и Микулића и Поздерца), што је у сарајевској средини било до тада непознато. Што се другог питања тиче – зашто је он то одбио – на то је теже одговорити. Његови аргументи су били да у босанској ситуацији националне странке неће имати велику подршку и друго, њему се чинило да су економска питања пресудна, да ми не бисмо смели да упаднемо у исту комунистичку грешку политизације економије. И треће, аргумент у који је он више веровао него што се показало да оперативно вреди, хтео је да има странку високог интелектуалног нивоа.” (Никола Кољевић, Стварање Републике Српске – Дневник 1993-1995)
Предсједник је постао први предсједник Српске др Радован Караџић, а тадашње руководство СДС-а и Српске чинили су и професори Алекса Буха, Биљана Плавшић, Никола Кољевић и други.
Други предсједник Српске демократске странке био је Алекса Буха, он је партију преузео прве године мира, а након њега сваки сљедећи је ауторитет црпио из партије и изборе добијао захваљујући истој. Тако је предсједник Српске постао Мирко Шаровић, много више захваљујући угледу и снази партије него својем личном. Слична ситуација је и са његовим насљедником на челу Српске који је тада био и предсједник СДС-а Драганом Чавићем, и он је ауторитет црпио из партије и њене снаге и угледа у народу, али за рзлику од Шаровића он је напустио СДС, није издржао притисак тадашњих високих представника, није се супротставио одузимању надлежности, а напустивши СДС ослабио је странку у западном дијелу Српске, посебно у Бањалуци. Искористио је функцију за личну промоцију и окористио се угледом огранизације каква је Српска демократска странка, створивши нешто слично, али без јасне идеолошке, програмске и политичке платформе, укључивши различите опције али превасходно ударајући на бирачко тијело СДС-а. Незадовољство Стевандића и формирање његове политичке опције наставак је слабљења највеће опозиционе партије у Српској, како све чешће и све дуже зову СДС. Међутим та величина је у имену и угледу који се урушава, више него у снази људи и идеја. На том трагу је и најава оснивача СДС-а окупљених у Асоцијацију стваралаца Републике Српске да ће за Петровдан ове године одржати обновитељску скупштину “Прве СДС”.

Садашњи предсједник такође ауторитет црпи не из личног, већ из имена странке. Високи представници који су смјењивали и забрањивали бављење политиком некадашњим функционерима нису је уништили иако је ту посијано сјеме садашњег стања.

Након лошег резултата на посљењим општим изборима и повлачења Босића са чела странке, појавило се прво писмо дотадашњег потпредсједика СДС-а Огњена Тадића. Он је након оставке коју је послао путем мејла, написао писмо свим одборима станке и како сам каже послао га на више од сто адреса. Потом су усљедила још два писма и сва она су звршавала у јавности.
Писање писама члановима главног одбора која заврше у медијима, може се тумачити двоструко, као доказ демократичности унутар СДС-а или као врста обрачуна са незадовољним у сопственим редовима. У сва три Тадићева писма, ако изузмемо лична обраћања и обрачуне, речена је суштина проблема у СДС.
Е сада као и свака организација тог типа и СДС захтјева дисциплну и поштовање хијерархије. Такође о проблемима се говори унутар тијела политичке опције. Зашто су своје проблеме описане у поменутим писмима објављивали јавно, је питање погледа на политику и политичке културе. Прије су то остаци оне коминтерновске традиције да се обрачунава преко новина, да се неистомишљеник прикаже као издајнк, отпадник, него као жеља да се јавност информише о дешавањима унутар странке. Ту су још видљиви елементи социјалистичке социјализације. Није проблем што унутар политичке опције постоји више струја док год схватају како треба да функционише хијерархија, то постоји у свим вликим и развијеним политичким странкама. Пожељно је, јер из тога произилази надметање идеја и погледа. Накнадна памет бившег потпредсједника је у реду, само се поставља питање зашто није реаговао раније и са позиције коју је имао унутар партије. Зашто све ово што је написао није изговорио на скупштини своје партије. Зашто је допуштао до сада да се она удаљи од народа и да скрене са оне идеје око које је основана и која има подршку народа. На крају крајева зашто није дошао ни на једну сједницу био позван или не.
То је оно што је проблем и што више говори о његовом обрачуну са свима, без преузимања одговорности за сопствене поступке и стање у којем се налази и странка и Српска. У прилог томе иде и његова тврдња да је неко други крив јер је у тв дуелу са предсједником Додиком био непиродан и непристојан, вјештачки, покушавајући да изнервира саговорника. Резултат је познат, поражен је и тада, по други пут. Сада се није уздржао од напада на новинаре, тврдећи да су против СДС-а. Занемарио је да је и након свих пораза наставио да буде у Парламентарој скушштини БиХ, тада му нису сметали ни “тајкуни” ни унутарстраначке борбе.
Зашто власти у Српској тако често и лако изговарају ријеч “издајници”. Какво је стање у опозицији и у највећој политичкој партији опозције. Колика је опасност за демократију у Српској њено даље уситњавање и подјела.
Колико је садашње чланство и руководство свјесно свог програма, циљева и традиције? Дуго одсуство из власти у Српској, замаглило је њихову свијест о значају и важности Српске. Дозволили су да им се увуку у идеолошки и програмски терен да им узимају чланство. Да их људи у најмању руку сумњивих биографија називају издајницима Српске. СДС је након скоро три деценије постојања прешао трновит пут, од народног покрета до странке коју оптужују да је “издајица интереса Српске”.
Већину времена водећи политичку борбу са човјеком који је прошао пут из једне у другу крајност, од реформисаног комунисте преко независног социјалдемократе до “националисте”. Процес уситњвања опозиције и конкретно СДС- а колико год је плод незадовољства чланова и функционера, огромним дијелом лежи и под спољним утицајем је садашње власти у Српској. Предсједник Српске није схватао како теку процеси стварања Српске, остао је „независни“ посланик, прихватао све што је наређивано да се потпише, чак и онда када је народ на референдуму обацивао план о кантонима који нису повезана цјелина, данас је постао самопрокламовани борац за слободу и независност Републике Српске, поносан на одликовање добијено од др Караџића. И ма колико покушавао, национална политика му је пуна усиљености и гурања прстију у очи, што не може да оповргне ни тренутна репутација великог патриоте у Србији, гдје је незаобилазан декор свих избора, прослава и обиљежавања.

Ако је вјеровати сјећањима и дневнику професора Кољевића, професор Кецмановић се први пут преварио сматравши да националне странке неће имати подршку у БиХ и желећи странку стручњака, други пут му се то није могло десити. Савез независних социјалдемократа ушао је у политички и идеолошки терен СДС-а и Српску води дуже од деценије.

Занимљиво је и Кољевићево присјећање на прве вишестраначке изборе у БиХ, изборе које је добио СДС и који су отворили пут од странке ка народном покрету.

“Али никада нећу заборавити када сам први пут схватио да ћемо победити на изборима. Било је то у Грахову, где сам осетио да нисам у стању бити на висини опредељења и израза највећег броја људи у препуној сали, осветљеној тек покојом сијалицом на жици и опремљеној дрвеним клупама. Тада сам први пут од гуслара и наздравичара чуо стихове “Нек вас прати слога братска и нек живи Српска демократска” и хумористички обрт “Што јес’, јес’, најбољи је СДС” Нама су пароле заиста долазиле из народа.” (др Никола Кољевић)
СДС је одавно без побједе на изборима, удаљеност од народа како то каже у писмима бивши потпредсједник и кандидат за предсједника Огњен Тадић ускратила је и те “пароле из народа”.

Пред изборе 2018. поједни потпредсједници попут Мића Мићића кажу да су “умјерени оптимисти”, јасно осликавајући стање у некада народном покрету, а сада у једној од опозиционих партија са угледом који је већи од свих чланова и функцонера, који притисак који им представља то име, не каналишу и не користе на прави начин. Тиме омогућавају наставак садашњег стања у Српској, те доприносе урушавању њених демократских капацитета.

Уколико жели да се врати на власт Српска демократске странка мора прво да се врати себи, да би се вратила народу и повела аутентичну националну политику.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор