Путеви кроз Српску

null

“Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова”, чувене су Андрћеве ријечи, међутим мање је познато да је мостове градио други геније из нашег народа, “господар осунчавања” Милутин Миланковић.
Он је пројектујући мостове за пругу од Књажевца ка Нишу 1912. године дошао на идеју да ће знатно јефтиније и брже изградити пругу ако буду градили исти мост, умјесто више различитих. Том прликом је рекао: “да би онеспособио пругу непријатељ ће увек срушити један мост, али сви остали ће остати да стоје.”

Вијек касније на Дрини је направљен седми мост који спаја Српску са Србијом. Симболике ради, крштен је именом “Братољуб”, али ако преко њега пређете казниће вас 150 евра. Само људска глупост може већ мјесецима да кочи прелазак овог моста.

Испоставља се да мост не мора бити срушен, па да нас спријече да га пређемо. Довољно је да ставе границе и прелазе, модерне, исте онакве какви су код њих били прије него су их укинули као сувишне и бесмислене, а у овом случају ни то, довољно је да нема тог граничног прелаза и прелазак је немогућ иако мост стоји.

Од изградње мостова, путева и аутопутева лако се скрене у расправе, ситничарење и странчарење. Такав је случај и са изградњом аутопута или брзе цесте од Београда до Сарајева. То је тема која заокупља пажњу јавности Српске и Ферерације БиХ, те Србије, а укључила се и Турска.
Оглашавали су се скоро сви политички и друштвени актери, како локалних заједница тако и виших инстанци власти. Написано је доста текстова, анализа, дата су мишљења и стручна и лаичка. Навијало се на свој крај, уско интерсно, локал патриотски, или како већ све не.

Ни једну изградњу овог типа није могуће посматрати само и искључиво кроз економске показатеље. Изградња аутопута посматрана са становишта промета и исплативости за кратко вријеме, показаће се непрофитабилном и нерационалном. Уопште није важно куда тај пут усмјерите, од наплате путарине нећете зарадити да га отплатите. Оно што се покретањем овако великих пројеката дешава је ангажовање домаће грађевинске индустрије, нова запошљавања, читав крај гдје је изградња додатно живне и финснсијски и духом. Самим тим се они који су напустили подручје брже и лакше враћају, а и остаје добар дио људи.
Наравно важно је наћи модел да они који добију новац од земљишта којим иде траса, тај новац оставе у Српској, да га користе или за покретање посла или рјешавање животних питања, попут стамбеног и томе слично.

У Републици Српској тренутно постоје два аутопута, Бањалука – Градишка у дужини од 33,7 км, и Прњавор – Добој у дужини од 36,91 км, а у изградњи је дионица Бањалука – Прњавор у дужини од 35,3 км. Према плановима Владе Српске и Јавног предузећа Аутопутеви Републике Српске у плану је изградња још четири дионице аутопутева и пет брзих цеста.

Планирани су аутопут који је дионица коридора 5Ц кроз Српску те аутопутеви Бањалука – Млиништа, Бањалука – Приједор – Нови Град и Вукосавље – Брчко – Бијељина. Брзи путеви су предвиђени углавном за источни дио Српске, од Бијељине до Зворника, преко Фоче до Требиња, затим од Љубиња до Требиња и границе са Црном Гором, онда од Вишеграда, преко Рогатице и Сокоца до Сарајева, те у у западном дијелу брзе цесте Приједор – Козарска Дубица и Котор Варош – Челинац – Бањалука.

Основни проблем овог плана је што се он не спроводи равномјерно и уједначено. Односно, због чега је важнији пут до Млиништа, и чији је интерес да се брже стиже до Сплита, од рецимо промјене плана и изградње аутопута Бијељина – Зворник?
Наравно да је и овај пут потребно изградити, али ипак дрштво које је одговорно и мисли добро цјелокупној својој територији и становништву мора знати и поштовати неке приоритете. Уколико држи до себе и стратегију му не праве страни него сопствени интереси.
Да ли је аутопут од Бијељине до Зворника могао да се гради паралелно са изградњом аутопута Добој – Прњавор – Бањалука? Или зашто се не направи план изградње и не потраже партнери и средства да се почне када и пут Бањалука – Приједор? Дужина ове дионице је 53,9 км спаја два највећа града на Дрини. Према попису из 2013. у Зворнику живи нешто мање од 59 000 становника, док у Бијељини живе 103 874 становника. Аутопутем, а не брзом цестом како планирају сада, било би боље повезано не само преко 160 хиљда становника ова два града већ и сви они који гравитирају Бијељини и Зворнику, а прије свега, општине Власеница и Милићи, те Скелани, Коњевић Поље, Шековићи, а на даље и Сребреница и Братунац. Тиме би овај крај добио бржу и бољу везу са Србијом.

Фаза изградње нека прати изградњу у западном дијелу. Оваква врста приступа доноси неколико кључних предности и отклања незадовољство истока Српске, ради се на уравнотеженом улагању у путну инфраструктуру у Српској, те се задржава становиништво и ради на његовом враћању.

О важности брзог пута од Вишеграда до Источног Сарајева и Сарајева, не треба трошити пуно ријечи. Стратешки планови Републике Српске препознали су ту дионицу и њену важност за опстанак и развој овог дијела Српске. Међутим спорост у рјешавању овог питања скупо кошта све, а не само људе и привредне субјекте у овом крају.

Када су власти у Србији обзнаниле да ће да направе аутопут од Ужица и Пожеге до Вардишта, у Српској је кренула расправа куда пут за Сарајево треба да иде. Па су тако поједини локалци без дубљег промишљања онако уско партијски и фотељашки не би ли како својим гласачима представили себе као борце за свој крај, почели да навијају да та траса иде на Горажде и Прачу преко Пала до Сарајева. Та трааса која не иде кроз Српску и заобилази Рогатицу, Соколац и Романију гурнула би овај крај у потпуни амбис. Она је стратешки и политички потпуно погрешна јер би онда изградња кроз Српску била проблематизована, и правдала би се мањком средстава, узалудности дуплих путева и слично. Колики је мањак стратешког промишљања појединих локалних политичара говори чињеница да је од Пала до раскрснице у Дервенти гдје се укључује на пут за Сарајево свега пет километара. Дакле због свега пет килиметара неки су спремни да одсјеку Соколац и Рогатицу од брзе цесте.

Потом је усвојена декларација о изградњи аутопута Београд – Сарајево преко Бијељине и Тузле. Кратковидо и патетично, на приједлог човјека који би требао да схвата значај романијског краја. При том планови о повезивању Брчког и Бијељине са Србијом и Бањалуком већ постоје, само их је потребно покренути.

Међутим све је то апсурдно јер је изградња аутопутева надлежност ентитета, самим тим никаква декларација и планирање других нивоа власти немају обавезујући карактер. Ни посјете и договори бошњачког члана предсједништва са предсједницима Србије и Турске немају никакав ефекат док се у договор о изградњи не укључе власти у Српској.

Поред овог путног правца, од изузтног је значаја повезивање Фоче и Требиња, и то би требало да буде у оквиру прве фазе изфрадње инфраструктуре у Српској. Повезивање југа Херцеговине са Фочом и даље Романијом нешто је што мора бити приоритет свих у Републици Српској.

Поред ових главних путева још јдан правац представља важност за источни дио Српске, а то је проширење и завршетак пута Лукавица – Пале преко Требевића, у циљу што бољег повезивања Јахорине и Пала са Лукавицом и Источним Новим Сарајевом. Тај пут који је у интересу и Олимпијског центра и власника хотела и викендица на Јахорини могуће је изградити уз учешће свих заинтересованих страна. Тиме се ствара бржа и боља веза Јахорине са сарајевским аеродромом што отвара нове прилике за Олимпијски центар.

Уважавање сваког краја Српске кроз планове и реализацију истих, равномјерно и транспарентно, мора бити обавеза политичке, културне и економске јавности у Српској. Тако ће постати нормално да Влада, ко год је на њеном челу планира и дјелује на тијелој територији Српске, без обзира ко је власт на локалу. Да се избјегне да се на основу тога бирају пројекти и дијеле средства.

Као што је чудна идеја Србије да прије аутопута ка Српској гради ка Драчу и од Ниша ка Приштни, и то из свог буџета, тако је чудно да на листи приоритета у Српској буде пут до Млиништа од Бањалуке а не од Вишеграда до Сарајева или од Бијељине до Зворника, те од Требиња до Фоче.

То показује да политчке елите не консултују стручну јавност, немају јасне државно стратешке идеје и дугорочна планирања за добробит свих у Српској. Ово би морало бити у Стратегији коју најављују предсједници Српске и Србије.
Све ово Албанци су реализовали и написали, и они возе аутоутем од Тиране до Приштине. Док су од Београда до Бањалуке путеви, а посебно кроз Србију до недавно били права катастрофа.
Куда ће пут правити Федерција БиХ њихова је ствар. Они имају интерес да повежу Тузлу са Сарајевом. Потом могу да праве до Српске и повежу се на трасу Бијељина – Брчко, наравно аутопут Шабац – Београд, ни Шабац – Нови Сад још увијек није изграђен.

Међутим оно што је важно је да се изградња аутопутева и брзих путева веже за стратешке интерее српског народа и Српске и Србије, а тек потом и свих осталих.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор