Преподобни и неподобни

О, како смо данас – рече Иван док из корпе истреса намирнице и приноси читачу. Препознатљиво „бип“, и питање – Још нешто?
Не. – Одговори Зока, а онда се досјети да му требају и цигаре.
Седам и жездесет – рече Иван убацујући намирнице у кесу.
О па фино, фино, опет поскупиле. Ма нека, пушење убија, додаде Зока кисело се смијешећи.
Изашао је испред маркета и одмах запалио.

Прије посла, ће по навици свратити на кафу. У ствари тешко је рећи када почиње Зокин радни дан. Он ујутру устане, оде на кафу, прелиста новине и одигра кладионицу. Тај ритуал се понавља из дана у дан већ шест година. Кафу пије недалеко од простора који изнајмљује за свој фризерски салон. Муштерије знају да ће га наћи тамо. Сједи са конобарима, гостима или сам. Прати резултате, гужва тикете, гледа утакмице, чита новине и разговара са свима у кафићу. Њега сви знају и он зна све. Зову га телефоном, а много чешће сврате у кафић и онако с врата кажу „ај ме ошишај“.
Сваки дан попије бар литар кафе. Понекад му се чини да ради само за кафу и кладионцу. Покушавао је да продаје неку одјећу, држао видео клуб, онда је научио да шиша, уложио у опрему и сада ради, сам свој газда.
У кафани прича гласно. Коментарише утакмице и резултате. Непогријешиви коментатор политичке сцене и вјечити опозиционар. Често у стиху исмијава политичаре, новопечене богаташе и уопште све примитивце.
У кафићу ради Дејан, професор биологије, са њим Зока често прича о политици, прошлости и животу. Обично када су сами за столом. Чим им се неко други прикључи прелазе на спортске теме или на рекла-казала. Да народу не досађују и не стају на муку. Једино још са Иваном из маркета могу да причају о свему. Иван је дипломирао на Филозофском факултету, посла нема. Годинама је тражио, све и свашта радио, одрадио је приправнички, али ништа од посла. Нешто се мора јести, па је почео да ради у маркету, у којем иначе ради још троје факултетски образованих људи.
То је честа тема њихових разговора. Зока иако није завршио факултет, воли да чита, и умије здраво да резонује. Нервира га тај примитивни свијет који је стекао паре у рату, који даље од новокомпонаване музике не може да добаци, јер им интелект не дозвољава да схвате и апсорбују сложеније форме стиха и риме. Дјеца тих истих типова се облаче и обувају тако што уђу и траже најскупље, не марећи како то игледа. Возе аутомобиле које човјек својим радом не може стећи за пет живота.
Такве срећу и током љета. Они су отишли из ове земље на вријеме, неки прије рата, неки одмах послије. Сада имају. Живе и уживају на одмору. Глуме господу, успјешне људе. Додуше ко зна шта они тамо раде, али опет бар тих десет дана могу да глуме господу, да троше док обилазе рођаке – коментарише Дејан, и додаје – нас тројица не можемо ни дан.
Сваке друге недјеље Иван не ради, тада сва тројица заједно сједе читају новине пију кафу и причају. Он обично дође раније сједе са Дејаном и онда улази Зока и с врата почиње да пјева и зеза. Ведар дух је нешто што га краси и што разбија монотонију и тишину кафића са пет шест столова. Поред њих ту је још једна група високообразованих незапослених младића који листају новине, траже конкурсе. Коментаришу гдје је намјештено, шта могу и гдје би могли пробати.
Зока онако с врата, почиње – Е сконтао сам што ови типови у администрацију примају само ове глупане што су купили факултете, ове глупаке који морају носити диплому на леђима не би ли их неко сматрао образованим.
Сви застају и гледају у њега. Очекују нешто да се сви смију.
А Зока зна шта се очекује па да их не изневјери додаје – зато што кад би запослили истински образоване људе ови политичари би им за читав дан могли рећи добро јутро и довиђења.
Смијех, али онако кисео се нађе на лицима свих присутних. Знају они то, али шта могу, ко их пита. Понос им не дозвољава да се увлаче олошима, а посла има само ако си члан неке партије. Подобни нађу посао, па тек онда купе факултет.
Од тада кад би чули да се неко запослио почели би га звати преподобни. Ускоро ће бити пуно подобних, моћи ће се запослити само преподобни. И за касирку ћеш морати да будеш преподобан.
Зока воли риму, шаљиве доскочице. Низак је, па је због тога тема шала и пошалица. Навикао је на њих и сам се често шали на свој рачун. Сам себе шиша скроз кратко. Воли да се лијепо обуче и среди, а пошто је низак тешко нађе ствари које су му таман. То га је натјерало да научи да шије. Сам себи измјери панталоне или кошуљу, скрати и поруби. Док је држао видеотеку није било филма који није погледао. Од тада има навику да препоручује људима шта би могли погледати у зависности од афинитета. Дио је неке генерације која нити је млада нити стара. Генерације која је била млада за рат, а опет довољно стара да зна шта он значи. Када види друштво да листа огласе за посао, он почне цинично да рецитује Шантићеву – Остајте овдје.
Људи се насмију, неки додају неки стих настављајући гдје је Зока стао. Некима опет није драго, није им ни до остајања, а ни до Шантића.
Једне такве недјеље кад су сва тојица били на окупу, киша је падала непрекидно, они сједили и гледали утакмице, листали тикете, чекали паре. И даље вјерујући у неко чудо макар са листића из кладионице. Зока тај дан није пуно причао. Посао не иде баш најбоље, кирија је повећана. Сједио је и шврљао по листи из кладионице. Нешто је писао не обраћајући пажњу на људе око себе. Чим је киша мало умањила, устаде и рече – одох кући гладан сам, видимо се ујутру.
Дејан устаде да склони шољицу од кафе и чашу и ни сам не зна зашто отвори на страницу по којој је Зока малочас нешто писао.
На празном листу преко пута табеле њемачке лиге био је исписан краћи текст који је носио назив: „Прозни одговор Шантићу“
А почињао са више пута потцртаном ријечју „одлазим“.
Одлазим и позивам све да иду! Сунце и онако свуда пржи, а небо је сиво од људске похлепе. Залогаја хљеба овдје нема, да преживимо требају нам грки. Ова земља није нам мајка, сви смо овдје сирочад пука. Узмите нас и у хранитељске породице дајте, да мало топлине, макар и лажне, осјетимо у овом варљивом животу. Идентитете промјенити морамо! Заштитите нас као свједоке! Јер тешко се кидају везе, а људи се навикну и на патњу.
Тек када ово у коров зарасте. Када шуме прекрију затрављене домове и срушене храмове и када звијери населе све. Када земља постане егзотични парк природе за ловце из лицемјерне уједињене Европе. Тек тада ће се гробови прадједова одморити од сталног пребројавања.
Престаће да стражаре, и неће се нико на њих позивати када чини зло, називајући то дугом према њима.
А звијери, звијери ће поштовати хумке предака много боље од звјерољуди. Преживјели ће се сјећати прича из завичаја, од немиле и недрага, док не постану легенде и док се фикција не измјеша са збиљом.
Тада ће остатке људског живота, тражити копајући у прашини и блату.
Налазиће само нашу сиротињу и смјештати је у музеје, као опомену и лекцију како пролазе поданици.

Дејан прочита једном, па поново, онда без ријечи додаде до Ивана, а онда од руке до руке обиђе све у кафићу.

Ово би требало сачувати, рече неко.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор