24/10/2021

Дилема

Магазин

Правда за све моје људе

Потребно нам је толико тога, но највише правда. Правда због свих нас. Због хиљада оних који су отишли, и хиљада који планирају да иду. Да би их могли позвати да се врате, да би овим другим могли рећи, останите! Има наде, има смисла, може се! Може се својим радом и знањем наредовати, може се залагањем нешто постићи. Има мјеста за радне и паметне.
Да би им то могли рећи, потребна је правда, потребан је систем!

И немојте ми говорити да су сви исти. Да су сви политичари исти, да су професори сви исти, да су сви студенти исти, да су исти декани, љекари, полицајци, директори. Да немате кога да бирате, да немате за кога да гласате. Уколико сте толико самоувјерени, кандидујте се и тражите ви те гласове. Будите ви та промјена, будите ви та снага која ће нас заплетене у муљ покренути са дна.

Нису сви који нешто пишу и анализирају плаћеници, на нечијим јаслама, не раде сви све само јер су дио неке завјере, плаћени за рушење. Овдје и даље има идеја, има знања, има људи са ставом и мишљењем. Није сваки декан запослио свог сина или ћерку, није им дао титуле. Није сваки стручњак лажни пророк обојене револуције. Није сваки политичар обична варалица, нити је сваки студент најобичнија незналица. Није сваки љекар подмитив и поткупљив, неће сви да иду Њемачку, нису сви најбољи отишли. Не одлазе само најбољи одлазе и други. Не остају и нису остали само најгори, остају и добри, а често и најбољи.

Нису сви попови исти, није свима важан само прилог и ауди, нису сви перверзњаци нити педофили. Није тачно да су све “шалтеруше” нељубазне да се ништа не може завршити. Нити је истина да су сви полицајци корумпирани. а да су сви шумари лопови. Да су све жене курве, да су све исте. Да сви гледају само ријалитије и слушају треш музику.

Није тачно да овдје никад неће бити боље!

Људи за које ја тражим правду, те их зовем “својим људима”, све су, само нису исти. Они су своји, они су оригинални и они су све оно што треба да буде узор овом нашем друштву.

Они су родитељи у времену када дјецу није лако подизати, они су дјеца родитеља који се боре, раде и преживљавају од свог рада. Студенти који могу далеко, који знају да то могу и који раде али не планирају да “запале” када дипломирају. Они су декани који знају и да насавјетују и да укоре и да казне за пропуштено, који имају и став и карактер. Они су и професори који инспиришу студенте да раде, који студентима помажу да нађу хонорарне послове док студирају, који уводе младе људе у живот. Они су и љекари који воле свој посао, који пацијенте познају по имену, а не по болести од које болују и по средствима која имају. Они су успијешни људи који су се вратили у Српску, да наставе свој научни рад. Људи који знају одакле су и који имају у себи енергије и снаге да се боре за културну баштину, који се боре за историјску истину, за очување писма, за промоцију туризма, за парк, за дрво, за природу, за игралиште. Они су полицајци који спасавају животе, који скачу у воду и ватру за другог човјека.

Они су људи који стоје на маргинама овог друштва које прихвата и промовише само осредњост, медиоктритете и улизице.

Они желе бољу и љепшу Српску. Слободну од корумпираних институција и породичног насљеђивања послова у јавном сектору. Правду за своју дјецу, убијену, преминулу, болесну или живу далеко од завичаја и куће. Правду која ће бити једнака за свакога, и за старлету и за чистачицу и за помоћницу министра, премијерку, једнако као и за портира, за директора, професора.
Друштво у којем неће моћи да се не одговара за изречену лаж и нестину, за проневјеру и превару. У којем постоји професионална, морална и кривична одговорност и казна за све.
Гдје сваки тендер није намјештен и гдје се једино паразитирајући на државном сектору и јавним предузећима могуће “снаћи” и обогатити.
Друштво које не лијечи болесне “позивом на број”, док се администрација размеће луксузним возним парковима и новим хеликоптерима у којима се возе старлете и пјеваљке. Желимо ли друштво у којем човјек који говори о удвостручавању броја путника “Аеродрома Требиње”, не постаје након тога предсједник парламента? Друштво гдје министар не тражи физички обрачун са посланицима? Да ли је нормално друштво које не може да обезбиједи лијекове за Клинички центар када се дешава епидемија менингитиса?
Да нико не одговара када пропадне “Банка Српске”, ако ни због чега другог онда због нарушавања угледа и имена Српске? Друштво гдје бахатост иде до екстрема и гдје незајажљивост гута све.
Ко жели да живи у друштву без наде, смисла и идеје? Гдје се свака промјена и помен другачијег мишљења назива издајом, страним плаћеништвом или агентуром.

Јесу ли ове горе поменуте теме, рушење Српске, или пак њено грађење? Је ли из овога произлази обојена револуција, Сорош, британски маринци?

Бусање у прса и прича о српству на турбо фолк начин, све ове године у Српској, само је скривање иза патриотизма, његова злоупотреба, како би наставили да од Српске праве своју приватну државу у којој су они “крштене спахије”, при том враћајући друштво у феудално доба, доба кланова и племена.

Да би створили праведније друштво, морамо почети са свакодневним “ситним радом”, морамо почети тражити одговорност од свих јавних радника. Морамо их научити да су они ту због грађана, а не грађани због њих. Објаснити им, подсјетити их, да они нису ни Република, ни инстритуције Републике, већ да смо то сви ми. Да постоје права, али и обавезе које се морају извршавати.
Избори нису пребројавање ових или оних већ тражење легитимности од народа да би се водила одређена политика. Није суштина запосјести функцију, већ преко ње учинити нешто, оставити траг у професији у историји. Побољшати живот заједнице, а не само свој.

Ускоро ће почети кампања, а потом ће доћи њедјеља у којој смо сви ми и те како важни онима који мисле да су недодирљиви. Вјерујте у то, и не дозволите да купе вас и вашу породицу за џак брашна, за који литар уља или неку новчаницу. Немојте да допустите да вам замажу очи пријетњама и страхом, од промјене, од другачије и новог.

Зато изађимо и бирајмо, промијенимо, доведимо друге. Нека то зову изборима, нека то зову обојеним и безбојним револуцијама. Промијене нам требају. Па ако они који дођу наставе исто, и њих скинимо, срушимо и обарајмо их све док не дођу они који знају да држе ријеч, који ће да ураде обећано, који познају одговорност и правду.

Само немојте ми говорити да су сви исти и да никада неће бити боље, а при том сједити на каучу или у башти кафића и сипати негативности и апатију скривени иза лажних профила и надимака.

Нема горе и поразније лажи од оног “сви су исти”, она уништава и ниподаштава свакога и све, не оставља ни наду ни вјеру у боље сутра да као сламке спаса сачувају сваког од нас у оном што зовемо данас.

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.