Понор Босне

Прије пар дана био сам на Врелу Босне. Предивна природа, диван дан и заиста мјесто за одмор и уживање. До врела које се налази у сарајевској општини Илиџа подно Игмана, води уски пут којим се тешко мимоилазе бројни посјетиоци, домаћи излетници и страни туристи. На скретању ка том путићу налази се црква Светог Саве која гледа у извор и ријеку која се ствара. На већини кућа около накачено је „на продају“ и „продајем“ уз број телефона. Ту се види почетак и крај Босне. Елем, тим путићем који води до врела, сам се мимоилазио са аутобусима из Хрватске и Словеније са туристима који су у годинама када се са сјетом сјећају бивше државе, а могу да приуште и да посјете ту централну бившу републику. Након улазка у излетиште, пуно народа, младићи возе бицикл, дјеца се играју, док мајке сједе и причају, а са свих страна се чује арапски. На тренутак сам се опијен сунцем и жубором воде, док гледам бурке и замотана лица жена, запитао јесам ли ја још код постојеће ријеке у све мање постојећој држави имена Босна, или негдје у оази на арабијском полуострву.

Оно што ме је нагнало да поново размишљам о овоме је оно што је у Зворнику урадио извјесни Нермин. Терористички напад, који нас је бацио у Појас Газе или Либан.

Одмах су се појавили свезнајући стручњаци и експерти који су све знали и указивали. Забринуто су махали главама и говорили да ће се то поновити да је то само почетак. Безумници су на друштвеним мрежама ликовали, туговали или водили борбу.
О истинским кривцима за ово што живимо у трећој деценији од рата, а рат се води свуда од медија до друштвених мрежа, ни ријечи.
Кривца не треба тражити само у човјеку који је повукао обарач, или који је то пробао негдје раније или који ће пробати поново негдје. Овај залуђеник је убио човјека слиједећи идеју. Са том је идејом на уснама и умро, вјерујући да је мученик. Жалосно је да тај дечко није знао да је већ мученик, јер живи у овој и оваквој земљи.
Право је питање ко му је усадио те ријечи и зашто? Несрећни и слуђени Нермин био је само оруђе које и не говори, већ пуца и то у недужног човјека. Да му је друштво посветило пажњу и да је имао запослење, као што многи немају, можда би га било теже наговорити да жртвује туђе и свој живот зарад опијума за народ.
Кривица је ту као и кривци чије идеје се спроводе, док ми трпимо и пиштимо патећи и подмлађујући гробља.
Након декларације из седамдесете године двадесетог вијека, Алија Изетбеговић се поново нашао иза решетака. Први пут је био у затвору 1946. када је осуђен на три године робије због веза са Ханџар дивизијом. Као правник, јер му је дозвољено да студира након робије, он пише Исламску декларацију у којој између осталог стоји:
„Тако на примјер, Мустафа Кемал, који је очигледно био већи војсковођа него културни реформатор и чије заслуге за Турску треба свести на праву мјеру, једном од својих реформи забрањује ношење феса. Показало се врло брзо да се измјеном облика капа не може измијенити оно што је у главама или навикама људи, а још мање оно што чини њихов стварни положај, па су сви проблеми Турака, јучерашњих у фесу и данашњих у шеширу, остали потпуно исти… Док Турска укида арапско писмо, које по својој једноставности и са свега 28 знакова, спада у најсавршенија и најраширенија свјетска писма, Јапан одбацује захтјев својих “ромаја” да уведу латиницу. Он задржава своје комплицирано писмо које након реформе, поред 46 знакова, садржи и 880 кинеских идеограма. У Јапану данас нема неписмених, а у Турској је – четрдесет година након увођења латинице – неписмено више од половине становништва, један резултат од којег би, дакле, и слијепи требали да прогледају.“
Изгледа да је четрдесет пет година након Исламске декларације, од оца остало сину да води странку и да гледа како се бабова идеја о исламизацији Муслимана/Бошњака приводи крају. Чак се и Турска „пробудила“ и вратила вриједностима о којима са сјетом пише Алија прије скоро пола вијека, увели су вјеронауку од првог разреда, поново уче османски турски итд.
Богомоље које су изграђене арапским средствима тешко је побројати, као и сав новац који се слио у Федерацију Босне и Херцеговине и који је умјесто за развој завршио у џеповима локалних моћника и заштитиника бораца џихада из читавог свијета, који изградише домове спавачима са црним заставама и мачевима. Свих ових година нико се не пита и не криви оне који су криви за долазак ових са дугим брадама и кратким панталонама. Заборављају се поманитали на свим странама који су се „издигли“ из своје осредњости и духовне биједе профитирајући на патњи и муци. То „свим странама“ је само мјесто да се каже да ни лудило, ни зло, а ни добро, овдје није једнодимензионално, већ тродимензионално, а ево сада су ту и ови из четврте димензије.
Прича се о инвестицијама од Београда на води до Трнова на планини, Арапе ове похлепне елите доживљавају као богате будале који дају расипнички, а готово манијачки инвестирају и граде. Но заборављају да са доласком пара и инвестиција долази и потреба за политичким и културним утицајем. Онај ко плаћа хоће и да одлучује.
Тако одлучују о вјерском образовању муслимана у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори, а право, па право траже у тапији, ипак су направили те богомоље.
Алијина идеја о калифату надахњује Исламску државу која сања не о калифату од Марока до Индонезије, већ и смјелије јер они на мапама приказују и Европу до Беча.
Када говоримо о узроцима тероризма потребно је да кренемо управо од Алије, да видимо чије је кривица што је изашао из затвора гдје га седамдесетих смјестише? Ко је потписивао петиције и говорио о његовој слободи? Исти онај који данас парадира као „побједник“ Хашког трибунала, а деведесетих је слао плаћенике у рат. Такви су допустили да исти тај Алија заузме мјесто у предсједништву иако је више гласова имао Фикрет Абдић. Остало знате, и ко је довео муџахедине и шта су радили. Сада је питање ко их штити и даље и зашто им се допушта да живе по својим правилима, ако има Босне?
Колика је кривица хушкача и подстрекивача са свих страна? Шта је са изјавама вјерског поглавара и политичара, колико он доприноси стању лудила? Шта је са међународном заједницом која је допустила ратним политичарима да наставе тамо гдје су стали у рату? Политичким партијама које које су из рата изашле богатије, али не и демократскије. Са хашким играњем са патњама жртава и селективним пуштањем оптужених или неосуђених, тој свирепој потреби да долије уље на ватру која тиња.
Све ово се дешава годинама, ево већ трећу деценију од рата, док се припрема обиљежавање седамдесете годишњице побједе над једним другим злом, са којим је и те како био повезан Бакиров бабо.
Ни на чијим уснама нема ријечи опраштања ни помирења. Тјерају нас у ровове да би задржали привилегије, које су као пси рата једино и могли добити.
Крај Босне представља оно „продајем кућу“ на њеном извору. Остаће једино ријека која је била и прије државе која пропада у понор.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор