О БЛОГУ

Нема господара над празним папиром

То је схватио свако ко је започињао писање. Празан папир који треба испунити гледа и изазива. Страшно га је обесмислити и укаљати.

Сјећам се свог првог писменог рада. Протекла су скоро два школска часа а ја нисам ни започео. Други предају радове и одлазе, једни да играју кошарку, други некуд за својом срећом, а ја ни макац. Стежем оловку, вртим је и звијерам по свима и свему само да не гледам у бјелину папира и линије које празне зјапе и ругају ми се. Да бар могу да предам рад и изађем… Као прикован сједим, и одмахујем свима што излазе и добаце: Још колико? Јеси завршио? Ајде! Колико си написао? Нервоза расте, времена све мање, а ја ништа…

Да сам само тада знао да је и велики Његош имао сличне муке. Да ни он није био господар над папиром и да је свеску у коју је исписао Горски вијенац морао да окрене наопако и поново почне јер је погријешио први пут, а било му жао да цијепа страницу. Кажу да је и Иво Андрић чувао ријечи и није писао писма јер је штедио реченице за приче.

Кад знаш да ни највећи нису могли а да не гријеше шта је очекивати од неког попут мене малог у свему. Шта друго но да гријеши, да брише и исправља, а опет да не буде задовољан. Папира одавно никоме није жао, нити се поштује као некад. Једино је иста бјелина која је сада освијетљена и јаче сија са рачунара. Опет, иако можеш увијек поново, како сада?

Испред мене је овај пут двострука празнина, празан папир и празан блог.

Блог ти је она форма гдје било ко, пише било шта, јер му је тако ћеиф. Нема ту неких дефиниција, или их бар ја не знам и ако има, па за мене самим тим и нема. Ту нема новинарских калупа, а да не будеш новинар доступни су ти термини типа блогер, фрилансер и сличне нове лијепе и привлачне ријечи. Поприлично мистичне за већину и никоме у потпуности јасне.

Знам само да сам се ужасавао када ми неко каже да сам новинар. Обесмислили су то занимање сви, свуда. Мени су га згадили амерички филмови јер су ту новинари обично досадни типови који ометају јунака, гурајући нос гдје му није мјесто, а све с циљем да буду први и сензационални. Опет, то ме није омело да управо то студирам.

Да ли су професори на тим студијимa у дослуху са филмаџијма из Холивуда или је то просто тако, но и они су се трудили да професију сведу на држаче микрофона који су слободни да робују чињеницама јер су оне свете. Мало ко је покушавао да објасни шта су чињенице и да нас научи одакле треба гледати.

Елем ако нећу сензацију, странку, држање микрофона и кревељење пред камером, ако не желим да вучем за рукав и чекам данима испред канцеларија понижавајући и себе и све око себе, једино рјешење је блог. Не знам, да ли знам то да радим. Не знам ни да ли је некоме занимљиво оно што ћу писати или што сам писао. Сумњам и сумњаћу у све, а највише у себе сама. Вјечно у некој дилеми. Учим и радим, не зато што вјерујем да ће бити успјешно већ зато што морам да продужим наду. Улажем у наду која ме држи и води напријед јер када се престанем надати престаћу бити.

Први мој текст је објављен на порталу пријатеља и био је у виду коментара исказано виђење политике и друштва Југославије и Југославије у малом. Ободриле су ме ријечи професора који је у свом маниру помало изненађено рекао: „па ти имаш смисла, добар ти је коментар.“ Недуго потом ме је упитао зашто не пишем.

Охрабрио ме је, као што је охрабрио и многе моје колеге. Бројни су они којима је помогао у првим новинарским корацима и упутио их у редакције. Тражио је да анализирамо, да погледамо из разних углова, да мислимо својом главом и да нађемо начин да кажемо истину. Можда је једини који је умјесто светости чињеница истицао светост истине. Захваљујући њему ја сам се усудио да пишем и тежим истини. Док сам из куће понијео оно што одзвања дубоко у мени: „правде нема“. Можда су зато сви моји јунаци изашли из сјенке Дон Кихота.

И овај блог доживљавам као моју борбу са вјетрењачама. Покушај да останем свој, да радим како мислим да треба, да не зависим ни од кога. Нећу да будем дио оркестрираног испирања мозга а ни да свој живот сведем на чекање милостиње у виду посла. Зато је ово мој скромни покушај да када неко тражи нешто о нечему, сврати и на ову адресу и са ње оде ако не информисанији, онда свакако неоптерећен пропагандом и неистинама.

И на крају, да послушам Скерлића, нека ово буде мој прелазак са царства фразе на поље реалног рада.

Оставите одговор