Начертаније за 21. вијек

“Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу политику по којем главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове по њима постојано да управља.” (Начертаније Илије Гарашанина из 1844. године)

На састанку Срба из региона почетком мјесеца, у предвечерје обиљежавања страдања Републике Српске Крајине у Олуји, предсједници Србије и Српске поменули су Декларацију о заштити српског народа. Једни су то назвали планом за дјеловање и минимумом за опстанак српског народа, други пожурили да све сведу на питање заштите језика и писма. Слободна Европа, Дојчевеле и слични нашли су саговорнике који су то приказали као “еуфемизам за Велику Србију”, повратак на Начертаније и Меморандум САНУ.

Поново се о плану младе српске кнежевине из 19. вијека говори искључиво у негативном тону, без критичке и научне свијести, без разумјевања времена у којем је настао. При том таква тумачења не долазе само од политичара и њиховог површног дневнополитичког тумачења прошлости, већ и од научних радника, професора и интелектуалаца који занемарују науку и навјачки и пристрасно говоре о прошлости. Тај кратак план о уједињењу по узору на италијански ризорђименто, српској јавности постао је познат тек 1888. дакле тек 44 године након настанка, а објављен је 1906. године.
Национални планови, које неки своде на декларације лидера, ни у једној држави и народу нису јавни и нису нешто о чему расправља сваки становник. Јавно објављене идеје предмет су оптужби знамо то на примјеру Начертанија из 1844, којем је “судио” и Хашки суд за Југославију, па потом Меморанум САНУ, који и није национални план, а претворен је у то, лажима и клеветама, а да при том није био ни прочитан ни преведен. Српска историографија не зна гдје се налази оригинал Начертанија, Меморандум је украден и објављен прије завршетка, на све то и у БиХ и у Србији нестао је оригинал Дејстонског мировног споразума за БиХ.

Може ли онда бољу судбину да очекује нови план о којем су говорили предсједници Српске и Србије, па макар га назвали само Декларацијом о заштити српског језика.

Садашњи положај српског народа поприлично подсјећа на онај из времена настанка Начертанија. Србија одвојена од Старе Србије (Косова и Метохије), не само у ривалским већ често и у непријатељским одностима са властима Црне Горе, Срби Славоније, Хратске и Далмације, ти остаци остатака у никад тежој и горој позицији. Оно што је ново да се више на Босну и Херцеговину не може гледати као на српске земље. Сада је ту Републике Српска, која тражи свој пут, и жели да преузме одговорност не само за своју судбину, већ заједно са Србијом и за судбину својих сународника.

Човјек који себе воли сматрати идеологом владајуће странке у Српској у једној реалној анализи стања, ако изузмемо одсуство критике сопствених редова, није рекао ништа лијепо о предсједнику Србије, био је врло критичан када је у питању ослањање на Србију у националим питањима. Како онда може до плана доћи, да не говоримо о његовом спровођењу и остваривању? Колико је уопште остварено од било ког плана, јавног или тајног?
С времена на вријеме појаве се текстови о националном питању, о државном питању, о идеји и разлогу постојања Српске. Недавно је речено да ето Српска ништа од тога нема, али да је то зато што је млада, млађа од тридесет година. Није имала унутрашње ратове и подјеле. Ту ми падају на памет ријечи једног бившег сарајлије “она је постојала од како постоји српски народ на овим просторима, али је била принуђена да се појави јавно тек 1992. године.” Та и таква Српска имала је и унутрашњи сукоб и идеолошку подјелу коју је тек 1992. успјела да превазиђе, када је идеологију потиснула борба за опстанак.

Начертаније Илије Гарашанина настало је прилагођавањем плана Чеха Фрања Заха и Пољака Адама Чарториског српским условима само четрдесет година након Првог српског устанка. Кнежевина није била међународно призната, па је ипак планирала и промишљала о себи и својој будућности.

Када сам једне прилике разговарао са професором из Београда, иначе национално свјесним човјеком, човјеком од интегритета, који се о правима Срба брине и бори на изузетан начин, разговор је отишао у правцу да сам му рекао да људи из Републике Српске одавно тешко превале да су из Босне, све већи број нагласи “из Републике Српске”, и да им смета и нервира их када и поједини професори то не схватају. Тада ми је он рекао да је тешко и незграпно рећи “републикосрпсканац”, рекао сам да јесте, али да је једноставно Србин из Српске, попут Чеха из Чешке. Професор се тога вјероватно у том тренутку није сјетио, није о томе превише размишљао, а и из времена је када је све то било босанац и босанско.Често се појави у медијима, а то сам читао и код појединих стваралаца Српске, скраћивање назива на “Република”, опет у медијима из Федерације Босне и Херцеговине само РС, или “мањи ентитет”. То што га они скраћују и умањују не умањује њено постојање, већ напротив, даје гориво и снагу за опстанак.
Мени лично Република Српска је кратко Српска, тако ми је милије и драже, а и остављам могућност у случају да професорова линија побједи па да Република постане Кнежевина/Краљевина, али и даље Српска. Таквих идеја је било и приликом њеног настајања, размишљало се о Карађорђевићима.

Разлог постојања Српске несумњиво су слобода, опстанак и останак на овим просторима. Та свијест о својој слободи, праву да одлучујеш о својој судбини, да те други признају као равноправног, да уваже твоје постојање, самосвијест. Међутим тај опстанак ако није смислен и ако нема јасно значење, јасан допринос националној култури, па преко тога култури јужних Словена, па Словена, па југа Европе и тако даље, преображава се у нешто што губи своју снагу у некој магли конзумеризма, глобализма, провиницијализма и свих изама који и док се бориш против њих откидају дио по дио. Та смисленост се огледа у јасној свијести о себи о људма око себе, о својим посебностима, потенцијалима и приликама. Огледа се у нити саморазумјевања прошлости, садашњости и тежњама ка сутрашњици.
Како друштво које није учврстило темеље може да гради даље, каквог смисла има та градња и колико ће све то трајати? Република Српске своје темеље и даље учвршћује и то ће потрајати све док људи у њој не пронађу смисао, прилику и могућност, шансу, наду и на крају, али не мање вриједну срећу.
Бројне су теме о које би требало отворити, и питања која морају бити постављена, прије прављења плана и усмјеравања дјеловања Српске било јавно било тајно.
Бањалука као главни град Српске и даље нема централни споменик палим борцима. Умјесто да има споменик са именима све и једног борца који је дао живот за њено стварање, међутим она не само да нема централни, већ нема никакав, а вијенце и цвијеће делегације полажу на гробљу Св. Пантелејмон. Тај однос према прошлости не само даљој већ и ближој темељ је на којем почива идеја постојања и опстанка.
Разлог постојања лежи у гробовима предака, ту је и највећи разлог опстанка. Лежи у декларацијама о уједињењу са Србијом и Црном Гором, свих устаника од Прве машићке буне 1806. године, на подручју Градишке, преко Јанчићеве буне 1809., Поп Јовичине буне 1834. до буна у посавини и Пеције и Тунгза, Невесињске пушке, Луке Вукаловића, до Петра Мркоњића. Ни о коме од њих, ни о једном догађају РТРС није снимио документарну или играну серију или филм. То би био културни допрнос смислу постојања, опстанка и борбе.
Разлог постојања Српске лежи у сјећању на јасеновачке жртве у музејској поставци и музеју посвећеним само томе. Јасеновац ни дан данас нема ни улице ни споменика у Београду и Србији, а питање геноцида над српским народом није ствар само Српске.
Потом он лежи у старању о онима који су се вратили у Лику, Кордун, Банију, о којма нема ни једне емисије на државној телевизији Српске, нешто попут Хронике Славоније, Барање и западног Срема на Радио телевизији Војводине. Налази се у бризи за очување Срба у крајишким општинама са српском већином које су припале Федерацији.
О бризи за људима у Сарајеву, имовини Срба која није враћена, која је отета цркви, о задужбинарству не само вјерском већ и културном. Све то би Српска морала да ради и да брине уколико има амбицију да буде оно за шта се издаје и како је неки и у Србији зову “Пијемонтом српства у 21. вијеку”. Брига за све у Српској али и за све западне Србе, пречане.
Потребна је декларација о језику, заштити ћирилице, коју фирме и кафићи протјерују из свих градова Српске. Јасна стратегија за борбу против бијеле куге, гдје имамо парадокс да нема беба а сви чекају на ред у вртићима, а послодавци неће да запосле младе жене јер планирају дјецу. Немамо хирурге, али будуће љекаре бесплатно учимо њемачки језик. Старост становнишва и исељавање не схватамо озбиљније од возног парка владе и министарстава. Умјесто да имамо одјељење САНУ у Бањалуци ми имамо Академију наука и умјетност Републике Српске. Немамо јединствен буквар, читанке и уџбенике из историје. Нисмо направили аутопут који би повезао Српску и Србију. Све оно што су Албанци урадили за много краће вријеме.
Све ово и много тога још би требало да дође прије плана о дјеловању јер се ово може и мора радити и без тајног планирања и декларација. Све друго су јефтини политички тркови људи недостојних функцја на које су изабрани.
Без овога све је попут оне анегдоте из средње школе, када је један од професора који су били страх и трепет за генерације гимназијалаца, држао говор о важности планирања, а један ученик прекинуо мртву тишину и на професорову реченицу да је најважније када имаш план рекао “не, најважније је да се придржаваш плана”. Планова је било и биће, кроз све ове године нама недостаје досљедност у спровођењу.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор